Медицинска тајна је се све оно што лекар и медицински или здравствени радник и сарадник сазнају о пацијенту у контакту са пацијентом у току обављања свог позива. Она није произашла из неког прописа који је дошао споља, него је створена захваљујући самом бићу медицинске делатности, која важи као ars muta.Ewin Deutsch/Andreas Spickhoff, Medizinrecht, 5. Auflage, Berlin. (2003). стр. 311. Медицинска тајна је, у начелу истовремено, и професионална и службена тајна. У ову област спадају сви подаци (дијагноза, врста лечења, неспособност итд.), чије би саопштавање трећим лицима могло нанети директну или индиректну штету пацијенту. Чување медицинске тајне је морална, етичка и правна обавеза лекара и свих медицинских радника и сарадника.Čizmić, J., «Pravo pacijenata na obaviještenost, s posebnim osvrtom na zaštitu tajnosti podataka o zdravstvenom stanju pacijenta», u: Zb. Prav. fak. Sveuč. Rij. (2008), 1-50.
''Чувај у поверењу информацију добијену од твога пацијента или од колеге, а односи се на пацијента, и разоткриј је само уз пацијентову дозволу.Изузеци се могу појавити ако је здравље других доведено у питање или када је то на захтев суда.Пацијент и пацијентова добробит центар је око кога све почиње и све се завршава.Breen K, Plueckhahn V, Cordner S. Ethics, Law & Medical Practice. Allen & Anwin St Leonards. Australia,1997. Историјат и значај мини|upright|Хипократова заклетва из 12 века написана у облику крста. Медицинска тајна, један је од најстаријих облика професионалне тајне, и строго је повезана са медицинским позивом. Познато је из најстаријих медицинских записа као што је Хипократова заклетва из 4. век п. н. е., да је лекар имао обавезу да чува и не одаје другим лицима податке које је он прикупио о болеснику током његовог лечења;
Професионална тајна дуго је кроз историју медицине представљала искључиво моралну обавезу лекара према пацијенту. У 18. веку она је поред Хипократове заклетве, чување медицинске тајне, постала и правна обавеза, која је нешто касније регулисана и законом. На тај начин, медицинска тајна постала је нпр. и одговарајућа обавеза адвоката.
За откривање тајне од стране медицинског особља први пут је утврђена казна у Пруском општем земаљском праву, 1794. године. У 19. веку, дужност чувања медицинске тајне била је регулисана и правним санкцијама у кривичном законодавству, што се примењује све до данашњих дана. Данас је медицинска тајна, постала саставни део медицинске етике и сталешких правила медицинске професије
Међународна организација за стандардизацију () у свом стандарду (-{ISO-17799}-) Jan 4, 2009 регулише... „да су поверљиве (тајне) информације доступне само овлашћен лицима које имају приступ тим информацијама“ и један је од кључних прописа у свету о безбедности информација. На списку професија на које се односи примена овог стандарда је и медицинска професија.
Обавеза чувања тајне односи се не само на лекаре већ и на друго медицинско и немедицинско особље (здравствене раднике) укључене у процес лечења болесника, и које по службеној дужности долазе до података о пацијенту који су обухваћени медицинском тајном. У неким земљама света као што је Швајцарска и студенти медицине, подлежу кривичној одговорности и судском кажњавању у случају да одају податке о неком болеснику, које су прикупили у току студентске праксе или наставе.Ристић С. М. Клиничка пропедевтика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990. Посебно се законом строже санкционише одавање лекарске тајне у циљу стицања материјалне користи.
Поштовањем медицинске тајне, лекар и друго медицинско особље чува не само углед болесника, већ поштовањем тајне он изграђује свој лични ауторитет, кроз поверење које исказује болеснику у току лечења. Чување медицинске тајне, није регулисано само лекарским кодексом еснафских удружења лекара и струковних медицинских техничара и фармацеута, већ и законским прописима, по којима се одавање медицинске тајне сматра кривичним делом.
Основна начела Основа чувања медицинске тајне је заштита пацијентових интереса, што произлази из његових законских права. Чувањем медицинске тајне чувам се и односе између медицинског радника и пацијента, и тиме остварује и учвршћује поверење и слобода поверавања пацијента. Ови односи су од битног значаја и без њих се не може успешно обављати медицинска делатности.Capron A. Legal and Ethical problems in Decisions for Death. Law, Medicine and Health Care. 1986; 14 (3-4):141.
Круг лица обавезних да чувају медицинску (професионалну) тајну По Закону о здравственој заштити многих земаља укључујући ту и Србију обавезу да чувају тајну о личним подацима пацијента имају:
Обавези чувања тајне, поред лица наведених у цитату, о личности пацијента имају и студенти наведених професија, секретарице и остала лица која су по занимању лекарски помоћници.
Обавезу чувања медицинске тајне немају лица запослена као лекарева кућна послуга и лица која су лекару помогла у збрињавању једног јединог пацијента.Jorg Rehberg, u: Heinrich Honsell (urednik), Handbuch des Arztrechts, Zurich. (1994). стр. 340.
Обавеза чувања професионалне тајне не престаје са окончањем професионалне делатности, него је трајна и доживотна обавеза медицинских радника.
Шта спада у медицинску тајну? У медицинску тајну спадају следеће информације (у ужем и ширем смислу) које је пацијент саопштио надлежном здравственом раднику или их је он сазнао током третмана пацијента: Подаци који се односе на његово стање здравља и потенцијалне дијагностичке и терапијске процедуре Подаци о приватности пацијента прикупљени током спровођења дијагностичких испитивања, посете специјалисти и медицинско -хируршког лечења у целини. Информације које поред података о болести и болеснику, обухватају и податке о личним, породичним, професионално, економским и финансијским приликама пацијента, као и његове односе са другима.Klaus Ulsenheimer, „Die arztliche Schweigepflicht", u: Laufs/Uhlenbruck, Handbuch des Arztreclits, 3. Auflage, Miinchen. (2002). стр. 551. У тајну спадају не само информације о пацијенту него и подаци о трећим лицима, чија је имена лекару саопштио пацијент ( ако је пацијент заинтересован да оне остану „под велом ћутања“.
У начелу, лекар медицинску тајну не би требало да открије никоме, па ни члановима породице, блиским пријатељима и сродницима пацијента. Изузетак може настати у случају кад је реч о малолетном пацијенту, јер је за његово лечење потребна сагласност родитеља, усвојиоца или стараоца. Лекар мора тим лицима да пружи потребно обавештење о болести малолетника и о медицинској мери са којом она треба да се сагласе. Јер без обавештења и прибављања њихове сагласност поступак лечења није правно ваљан. Облици медицинске тајне У зависности од односа који се реализују током медицинске интервенције може се разликовати: јединствена и подељена тајна.Kaličanin P. Medicinska etika i medicinsko pravo. Institut za mentalno zdravlje. Beograd, 1999. Јединствена медицинска тајна Јединствену тајну носи само медицински радник, најчешће лекар, који је као једини у свом раду и контакту са пацијентом до ње дошао. Она је била карактеристична за традиционалне односе између лекара и пацијента. Подељена медицинска тајна Подељене медицинска тајна је она тајна која постоји између лекара као најодговорнијег лица, али и свих других који у процесу рада до ње могу доћи. Овај облик медицинске тајне настао је након увођења тимског рада у медицину. Наиме са социјализацијом медицине указала се потреба за увођењем обавеза да се о лечењу пацијената достављају разни статистички и други подаци, нпр. служби здравственог осигурања, превентивномедицинским установама, полицији итд . У овом подељеном ланцу тајне етича је и законска обавеза свих да чувају медицинску тајну.Službeni glasnik RS 107/05-Закон о здравственој заштити, Члан 30
Место и улога пацијента у медицинској тајни Са медицинском тајном, у непосредној вези су право пацијента да он буде заштићен обавезом медицинских радника да је чувају, као и правом пацијента у виду привилегије и права на приватност. Пацијент има привилегију или искључиво право да доноси одлуку о томе што се од медицинске тајне може саопштити трећим лицима. Без његовог овлашћења медицински радници то не смеју чинити.
Право на приватност значи право пацијента да његов живот буде заштићен од било каквог мешања са стране које би могло имати за последицу његову болест или уопштено његов контакт са медицинским радницима. Право пацијента на чување медицинске тајне као и право на привилегију и приватност везано је, пре свега, за начело поштовања личности пацијента и његове аутономије или за начело ".Grmek DM. Uvod u medicinu. Medicinska knjiga. Beograd- Zagreb,1961.
Одавање медицинске тајне без одговорности Одавање медицинске тајне без етичке и кривичне одговорности могуће је у следећим случајевима:Milovanović, D. (1976): Medicinska etika. RO za grafičko-izdavačku delatnost "Zaječar". Уколико пацијент својевољно овласти лекара односно медицинског радника да његову тајну може саопштити трећим лицима, и то само онима које пацијент одреди и коме се и у којој мери његова медицинска тајна може открити.Žitinski, M., «Izazovi moralnoj prosudbi u medicinskoj etici», u: Obnovljeni Život 3 (2008) 63, 324-334. Уколико лекар има и етичку и законску обавезу да штити друштвене интересе али и интересе пацијента. У случајевима када лекар током своје медицинске делатности дође до закључка да би даље чување медицинске тајне могло угрозити виталне и егзистенцијалне интересе трећих лица, дужан је пажљиво одмерити и проценити да ли медицинску тајну треба саопштити. У таквим случајевима, његова етичка и законска обавеза може бити откривање медицинске тајне (нпр. ако постоји озбиљна опасност која прети некоме од психијатријског болесника). У новије време почиње се истицати и обавеза заштите трећих лица од ХИВ позитивних пацијената или оних са АИДС-ом, када ти пацијенти неће или нису способни сами да предузму мере да своју околину и друге заштите од инфекције. Слично може бити и са другим озбиљним полно преносивим и заразним болестима. Данас је на овом пољу највећа медицинскоетичка дилема да ли сачувати тајно сазнање да један брачни партнер има ХИВ инфекцију или неку другу полну заразу. Медицинскоетички став је да се брачном партнеру саопшти истина о ХИВ позитивности супружника, али крв на анализу не сме никада бити узета тајно да би се тестирала на ХИВ инфекцију. Код злоупотреби и занемаривању деце, даје се не само право, већ утврђује и обавеза лекара да у одређеним случајевима и по одређеној процедури открије медицинску тајну овлашћеном органу друштвене заједнице. Лекар или медицински радник обавезан је да на тражење и по налогу суда, као више инстанце да ода медицинску тајну. У том случају суд не само да га ослобађа већ га и обавезује да је саопштити. У зависности од природе медицинске тајне, суд може наложити да се процес води без присуства јавности. Након саопштавања на суду медицинска тајна постаје и службена тајна чланова суда. Веза између претходних сазнања и права на одавања тајне О медицинској тајни не може бити говора у случају кад лекар илу други медицински радник сазна за тајну независно од свог занимања (на пример, у приватном разговору) или самовољно, на илегалан начин (на пример, читањем затвореног писма адресованог на пацијента).Klaus Ulsenheimer, „Die arztliche Schweigepflicht", u: Laufs/Uhlenbruck, Handbuch des Arztreclits, 3. Auflage, Miinchen, (2002). стр. 552. Међутим, лекар може накнадно постати обавезан да чува и такву тајну, уколико у ксанијем периоду буде лечио лице о чијој се тајни ради.Jorg Rehberg, u: Heinrich Honsell (urednik), Handbuch des Arztrechts, Zurich, (1994). стр. 345.