Мошорин је насеље у општини Тител на територији Аутономне покрајине Војводине у Јужнобачком округу, Република Србија. Налази се у Шајкашкој (југоисточна Бачка) поред реке Тисе и на падинама Тителског (Moшоринског) брега. Према попису из 2022. било је 2406 становника.
Историја Село се први пут помиње у 16. веку. За време турске власти (16-17. век), Мошорин се помиње као српско насеље. Од 1699. године село се налази под хабзбуршком влашћу, у оквиру хабзбуршке војне границе. До средине 18. века Мошорин је имао милитарски статус, а када је новембра 1750. године било изјашњавање нико од месних официра није пристао да пређе у провинцијални статус. Уследило је масовно исељавање Срба граничара. Одселили су се Мошоринци делом у Русију где су засновали ново граничарско насеље са истим именом.Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923. Део њих се преселио у Банат, као у Орловат где је парох 1753. године постао поп Стефан Станковић из Мошорина."Орао", прве орловатске новине, Орловат 1998. Током 1848–1849. године био је део Српске Војводине, а после тога је поново део војне границе, све до 1873. године, када постаје део Бачко-бодрошке жупаније.
У другој половини 19. века број становника у месту расте. Тако по попису 1880. године има Срба највише - 2200, а других нација је много мање. Мађара има 64, Немаца 44, Румун 1, Рутена 3, док је осталих 82. Укупно је у селу 2394 становника. 1890. године нестало је "осталих" а највише се повећао број Срба, којих сада има 2583, Мађара 80 а Немаца 63, и Румун 1. Број житеља се повећао на 2717."Српски сион", Карловци 1893. године По попису 1908. године укупан број становника је 3267 који живе у 594 кућа. По националности има 2811 Срба, 347 Мађара и 81 Немац.
Од 1918. године, село је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније названог Краљевина Југославија). Између 1918. и 1922. године, Мошорин је био део Бачке жупаније, између 1922. и 1929. део Београдске области, а између 1929. и 1941. део Дунавске бановине.
Село је 1941. године окупирано од стране мађарских фашиста, а у злогласној рацији на Божић 1942. године фашисти су убили 205 особа, од чега 94 мушкарца, 41 жену, 44 деце и 26 старих, по националности 170 Срба, 34 Рома и 1 Мађара. Део тела убијених бачен је у залеђену реку Тису, а други део закопан у четири масовне гробнице.
Мошорин је ослобођен 1944. године, и од тада је део нове Социјалистичке Југославије. У току ослобођења партизани су натерали мушкарце мађарске националности да се окупе у подруму локалне крчме да би их тамо мучили (чупање ноктију, кастрирање итд). 65-70 мушкараца је јавно стрељано а остали су потерани у логор у Јарак. Католички парох је убијен од стране партизана, католичка црква је срушена а католичко гробље је уништено.
Од 1992. године, део је Савезне Републике Југославије, а од 2003. до 2006. године део државне заједнице Србија и Црна Гора. Након Референдума о независности Црне Горе 2006. Мошорин је постао део Републике Србије.
Црква и школа У месту је у старо време постојала мала православна богомоља од меканог материјала (черпића) грађена а шиндром покривена. Била је посвећена Св. Николи. То је 1891. године посведочио мошорински парох поп Светозар Влашкалић. Нова црква, садашња је подигнута на другој локацији и посвећена празнику Духовима. Дозволу су Мошоринци добили за градњу 1797. године, а храм је подигнут већ следеће 1798. године, када ју је осветио владика бачки Јован Јовановић. Током грађанског рата 1848-1849. године та црква није спаљена.
На брегу је прота Светозар Влашкалић подигао задужбину,"Политика", 26. мај 1938. посвећену св. Николи, намењену за женски манастир. У храм може стати 400 верника. Звона су освећена на двогодишњи парастос малом Србиславу-Бати, 1932. године. Задужбина је зидана седам година. Освећење је маја 1938. обавио др Иринеј Ћирић, епископ новосадско-бачки, том приликом је проти уручио напрсни крст.
Због свог националног рада, прота је од државних власти 1929. одликован орденом Св. Саве IV степена.
Према православној парохијској статистици у месту је на крају 1891. године следеће стање: два православна свештеника, 2610 православаца, 492 православна дома, 315 ученика и три основне школе."Српски Сион", Карловци 1892. године
Демографија У насељу Мошорин живи 2110 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,7 година (36,5 код мушкараца и 38,9 код жена). У насељу има 823 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,36.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећене су осцилације у броју становника.
У периоду од 1945-1995. године у село се доселило српско становништво из области Бијелог Бучја (Теслић) и општине Котор Вароши и на тај начин успело да надокнади демографске губитке села након страдања током Рације у Шајкашкој 1942. године.
Презимена која се срећу у Мошорину су: Багић, Бајагић, Бањац, Батић, Бачкалић, Бедов, Борота, Влаовић, Гелић, Ђукић, Ђурђевић, Ђурић, Етински, Живковић, Ивановић, Ивошев, Игњић, Илић, Јанковић, Јеловац, Јовановић, Јосиповић, Јурица, Калаковић, Каназир, Каранов, Карпић, Козарев, Косовац, Крунић, Куруцин, Лазаревић, Лишић, Малетин, Маринков, Марић, Маџар, Мишљеновић, Несторовић, Павловић, Петаков, Петрин, Петровић, Пешић, Пожарев, Пругић, Ранисављев, Русмир, Сарић, Симић, Славнић, Смиљанић, Спасојевић, Станковић, Станојев, Суботин, Тешић, Тривуновић, Тубић, Чавић, Чутурилов, Шодоловић, и други.
График промене броја становника током 20. века
мини|250п|Мапа општине Тител и Шајкашке, која показује локацију Мошорина
Познате личности из Мошорина Андреја Бањац, посланик на Мајској скупштини. мини|250п|Светозар Милетић адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустро — Угарској друге половине XIX века Максим Теодоровић Зорић, генерал лајтант руске војске; посинио је чувеног Симеона Гавриловића Неранџића, љубимца руске царице Катарине II. Максим је добио за заслуге велики посед са 416 душа у Псковској губернији. Георги Милетић (1837-?) (буг. Георги Милетич), бугарски учитељ и књижевник, брат Светозара Милетића и отац Љубомира Милетића. Светозар Милетић (1826—1901), политички вођа Срба у Војводини. Василије Поповић (1827—1905), парох мошорински. Арон Малетин, (1802—1861), адвокат и добротвор. Исидора Секулић (1877—1958), позната српска књижевница, академик. Душан Каназир (1921—2009), биолог, академик и председник САНУ 1981-1994. Младен Дражетин (1951—2015), доктор друштвених наука, интелектуалац, економиста, позоришни стваралац, песник, књижевник и филозоф. Рођен је и умро у Новом Саду, а део детињства је провео у Мошорину, одакле му је родом био отац Рада. Илија Коларић, сликар. Светозар Т. Влашкалић, свештеник. Илија Марковић (1842—1929), учитељ. Радослав Марковић, (1865—1948), протојереј-ставрофор, апостол српског задругарства, писац. Душан Марковић,(1874—1935), протојереј, познати национални радник, народни посланик. Чеда М. Еремић,(1891—1942), свештеномученик. Георгије В. Живанов,(1897—1942), свештеномученик. Боривоје-Бора Куруцић, (1904—1964), композитор. Васа Мијић (рођен 11. април 1973), српски одбојкаш и освајач златне медаље на Олимпијским играма 2000. године у Сиднеју Милан Радин(рођен 1991. године), бивши фудбалер ФК Партизан и освајач ”дупле круне" у сезони 2016/2017. Суперлиге Србије у фудбалу.
Види још Шајкашка Општина Тител Книћевац Вила Влашкалић
Референце
Спољашње везе Река Тиса код Мошорина The Monastery foundation of Ver. Rev. Svetozar Vlaskalic in Mosorin Place index — Mosorin Mošorin Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) План насеља на мапи (-{Mapquest}-)
Категорија:Насељена места у Тителу Категорија:Насељена места у Војводини Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији