Сомбор је градско насеље и седиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Западнобачког управног округа и пети град по броју становника у Војводини. Према попису из 2022. било је 41.814 становника, док са околином има 70.818 становника. Налази се на крајњем северозападу Србије, у близини границе са Хрватском и Мађарском.
У 14. веку, на властелинском имању угарске породице Цобор, развија се мало место, које је било у власништву властелина Цобор Сент-Михаља. По овом властелину је и данашњи град Сомбор добио име. Године 1541. Османско царство заузима Цобор Сент-Михаљ. Османлије у својим дефтерима уместо имена Цобор Сент-Михаљ 1543. године наводе име Сомбор. У време османског заузимања, Сомбор је био велика варош, са градском цитаделом и пуно којунџијских дућана. Већина становништва били су Срби, а било је и Мађара. Године 1687. Сомбор освајају Аустријанци. Након завршетка Првог светског рата, Сомбор у склопу Војводства Србије и Тамишког Баната постаје део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Град Сомбор је смешен између Паневропских коридора 7 и 10. Обзиром да је на 7 од самог града лоциран војни Аеродром Сомбор, који је Мастер планом Министарства одбране Републике Србије предвиђен за цивилни саобраћај, постоји могућност за развој ваздушног саобраћаја. Сомбор је такође познат по својим образовним установама, међу којима и Педагошки факултет.
Историја мини|200п|лево|Град Сомбор 1698. године, укључујући џамије са минаретима и хришћанску цркву са торњем које доминирају над градом О настанку и далекој прошлости Сомбора историчари још и данас воде полемику. Разлог томе су непотпуни и оскудни историјски извори, међутим највише њих до сада има уверење да је у 14. веку на властелинском имању разгранате угарске породице Цобор почела убрзаније да се развија насеобина, настала још пре њиховог доласка. Први архивски помен породице Цобор потиче из 1334. године, а као властелини насеља Сентмихаљ записани су најраније 1391. године. Они ће се касније, када је насеобина ојачала, представљати као Цобори од Цобор Сент-Михаља. Временом се Цобор Сент-Михаљ увећавао и напредовао, а такође се увећавао број домова и житеља око каштела, што је Цоборима погодовало јер су тако били моћнији у међусобним велепоседничким обрачунима. Опасност од Турака убрзава одлуку која је одраније сазревала о потреби подизања стаменог утврђења, и 1478. године Цобори га, уз дозволу мађарског краља Матије Корвина подижу, и то им повећава ионако велики углед који су уживали.
Турци освајају Сомбор 1541. године и наредних век и по (све до 1687) Сомбор ће бити турска трговачка паланка и војно седиште, уједно и седиште највеће нахије у Сегединском санџаку.
После одласка Турака (1687) Сомбор насељавају нове велике скупине Буњеваца (1687) и Срба (1690) које оснивају јединице милиције која се храбро борила у познатим аустријско-турским биткама код Сланкамена (1691) и код Сенте (1697). Захваљујући учешћу у тим биткама, Сомбор 1702. г. добија статус војничког шанца на Потиској војној граници, а од 1717. г. и статус војничког места.
Дана 17. фебруара 1749. године уз високу цену (150.000 рајнских форинти је уплаћено у царске трезоре, што је са пратећим таксама и приспелим каматама тешко оптеретило град дуговима, које ће потпуно отплатити тек 1806. године), царица Марија Терезија потписује повељу којом се Сомбор уздиже у ранг слободних и краљевских градова, и која је на свечан начин предата Сомборцима 24. априла 1749. године. Сомбор је овим чином много добио. Аврам Мразовић 1778. године оснива школу „Норму“, са првим течајевима за образовање српских учитеља.
Од 1786. г. Сомбор је и седиште Бачке (касније Бачко-бодрошке) жупаније.
Напредак Сомбора ће потрајати до размеђа 19. и 20. века, када — без обзира што 1905. године град добија и електричну струју, убрзано се електрифицирајући — почињу да јављају први знаци стагнације, који ће се умножити након Првог светског рата и кулминирати поделом Краљевине Југославије на бановине, када се укидају жупаније, а Сомбор улази у састав Дунавске бановине.
Центар бановине се сели у Нови Сад, а тиме и све значајније управне, судске и друге жупанијске установе. Сомбор, који је одувек грађен да буде центар, одједном се нашао у неповољном залеђу, ван магистралних праваца, са никад јаком привредом, чије богато културно наслеђе остаде као одблесак негдање славне прошлости и превелико оптерећење за смањене материјалне могућности. Међутим, Сомборци су се истакли и у припремању и одржавању Велике народне скупштине у Новом Саду, на којој је 25. новембра 1918. године донета одлука о отцепљењу Српског, буњевачког и осталог словенског народа из бивше Војводине од Угарске и присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, а уједно је изражена жеља да се оснује јединствена држава Срба, Хрвата и Словенаца“. У подне 12. априла 1941. године хортијевци без отпора умарширавају у Сомбор. Град је ослобођен 21. октобра 1944. године. Током новембра исте године, у непосредној близини Сомбора, у Батинској бици завршним операцијама за ослобођење Југославије, гинуће за борбу недовољно обучени млади Сомборци. У исто време његови житељи ће исказати ентузијазам у опслуживању великог Болничког центра број 2, кроз који је за кратко време од почетка Батинске битке прошло преко 28.000 рањених и оболелих партизана и црвеноармејаца.
1334. Први архивски помен властелинске породице Цобор из места Јаноши (северно од данашњег Сомбора). 1391. Први архивски помен насеља Сентмихаљ у Бодрошкој жупанији (претече данашњег Сомбора), у власништву породице Цобор. 1403. Први архивски запис имена Цоборсентмихаљ. 1443. У земљотресу страдају жупна црква, каштел породице Цобор и трошне куће кметова. 1469. Почетак изградње трвђаве са каштелом породице Цобор, који ће Цоборсентмихаљ издигнути из руралног окружења. 1480. Изградња Доминиканског манастира и цркве у насељу Цоборсентмихаљ. 1500. Путујући за Бач пољски херцег Сигмунд бележи боравак у насељу Combor villa Sancti Michaelis, што указује на период промене градског имена из Цобор(Сентмихаљ) у Сомбор. 1514. Цоборсентмихаљ страда у налету побуњених кметова у Дожиној сељачкој буни. 1541. Насеље освајају Турци у чијим дефтерима се први пут, две године касније, на попису посаде сомборске тврђаве, јавља данашњи назив Сомбор. 1554. Сомбор је седиште једне од девет нахија у Сегединском санџаку. 1570. У сомборској нахији налази се 108 насеља и 46 пустара. 1578. У турском дефтеру из 1578. г. у Сомбору је забележено 169 турских и 13 српских кућа. 1590. Сомбор посећују (у више наврата крајем XVI и током XVII века) монаси манастира Крушево (крај Лима) и Крушедол на Фрушкој гори, и овде сакупљају прилоге од православног становништва. 1598. У Сомбору зимује војска турског савезника кримског татарског кана Гази Гираја, који оставља стихован запис у коме помиње „горке воде Сомбора“. 1622. Прва досељавања Буњеваца у Сомбор са простора Клишког и Личког санџака. 1640. У Сомбору израђен украсни крст за манастир Гомионицу, са ћириличним натписом. 1665. У Сомбору борави познати турски путописац Евлија Челеби и оставља запис о овдашњим приликама, животу и изгледу града. 1667. Сомбор је, са симболом своје тврђаве, представљен на путописној мапи Хајнриха Отендорфа. 1685. У склопу одбрамбених припрема Турци копају дубок шанац око Сомбора, који ће касније представљати основу четири сомборска венца. 1687. Аустријска царска војска улази у Сомбор почетком септембра, пошто се турско становништво, са војном посадом, повукло. 1687. Доминик Дујо Марковић је са Ђуром Видаковићем на просторе Бачке довео 5.000 Буњеваца, те је проглашен капетаном сомборске милиције, а наследно племство добио је 1690. У граду и данас живе његови потомци. 1690. У Сомбор и околину досељава се знатан број Срба у Великој сеоби, који се придружују овдашњим Буњевцима у одредима „Рацког народа милиције“ (Militia Nationali Rasciensis). 1691. Двеста сомборских коњаника и шесто пешака у склопу сомборске "Рацке милиције" учествује у великој аустријско-турској Битки код Сланкамена, у којој гине сомборски капетан Доминик Дујо Марковић (на капетанској дужности наследиће га син Ђуро Марковић). 1697. Сомборци, са одредом од више стотина српских и буњевачких милитара, учествују у познатој аустријско-турској Битки код Сенте. 1698. Сачуване три ведуте Сомбора из 1697. и 1698. године на којима се још виде остаци турских грађевина и џамија. 1699. Сомбор је среско место у Бачкој жупанији, којем припада 14 села. 1700. На земљописној мапи сачувана ведута Сомбора на којој се виде остаци турских грађевина и џамија. 1702. Оснивањем Потиске војне границе, Сомбор добија статус војног шанца. У граду живи 2.855 житеља. 1703–1711. Сомборци се боре на страни Бечког двора против "куруца" (мађарских устаника) у Ракоцијевој буни. 1716–1718. Сомборци се боре на страни Аустрије у рату против Турака. 1717. Сомбор добија статус „војничког места”, чији је капетан гроф Јован Јанко Бранковић. 1717. У Сомбору ради српска тривијална основна школа. 1720. Сомбор има 2.916 житеља. 1722. У Сомбору постоји католичка основна школа. 1735. Нови сомборски капетан је Матија Марко Марковић, унук капетана Дује Марковића и синовац капетана Ђуре Марковића. 1737–1739. Сомборци се боре на страни Аустрије у рату против Турака. 1739. Епидемија куге десеткује становнике Сомбора. 1741. Сомборски граничари се наредне четири године боре по европским ратиштима (у Шлезији, Чешкој и Баварској), у ратовима за аустријско наслеђе. 1745. Одлуком царице Марије Терезије Сомбор губи статус војничког места на Потиској војној граници, због чега Сомборци на збору 18. новембра доносе одлуку да крену у борбу за елибертацију града и очување својих привилегија. 1748. 1. јула потписан је уговор назван „Алтернатива”, као предуслов за добијање статуса слободног и краљевског града, којим су утврђени принципи поделе власти између православаца и римокатолика. По слову и духу овог уговора градска власт ће бити устројена током наредних сто година. 1749. Сомбор је Елибертационом повељом (или Привилегијалним писмом) царице Марије Терезије, 17. фебруара, проглашен за „слободан и краљевски град”, а та привилегија је плаћена 150.000 сребрних рајнских форинти. За првог градоначелника Сомбора изабран је 24. априла Буњевац Мартин Парчетић. 1750. Сомбор постаје седиште администрације Коморске управе за Бачку. 1759. Оснива се Граматикална (латинска) школа, која 1763. прераста у Градску граматикалну школу. 1761. Завршена изградња православне цркве Св. великомученика Георгија. 1762. Завршена изградња римокатоличке цркве Пресветог Тројства. 1766. 1. марта, основана Служба прве помоћи, најстарија на просторима данашње Војводине. 1766. Фердинанд Планк отвара прву апотеку „Код златног лава”. 1772. У граду живи 9.864 становника (6.597 православних и 3.267 римокатолика). 1774. Сенатор и некадашњи градоначелник Сомбора Јосип Марковић храстовим жиром из Славоније пошумио је преко 900 јутара градског земљишта у атару Буковца и око 150 јутара у атару Шикаре. Шуме су биле у власништву града. 1778. Сомбор постаје седиште врховног директората свих српских школа у печујском округу (Бачка, Барањска и Толнајска жупанија). 1778. Аврам Мразовић 1. маја оснива српску основну школу „Норма”, са првим течајевима за образовање српских учитеља. 1785. Сомбор броји 13.360 житеља. 1786. После посете Сомбору аустријски цар Јосип II исељава фрањевце и одређује Сомбор за стално административно седиште Бачке жупаније, која ће наредне 23 године бити смештена у некадашњем фрањевачком манастиру. 1788. Као фрајкор, у Сомбору неко време борави Ђорђе Петровић Карађорђе, будући вожд Првог српског устанка. 1789. Отпочела је са радом редовна пошта (видети Стара пошта у Сомбору). 1790. Завршена је изградња православне цркве Св. Јована Претече. 1802. Формално су уједињене Бачка и Бодрошка жупанија, мада је до тога стварно дошло знатно раније. 1802. Завршено прекопавање Великог Бачког ("Францовог") канала Дунав-Тиса, чиме Сомбор добија значајну саобраћајницу и решава регулацију подземних вода.