Референдум о независности Црне Горе 2006.

Референдум о независности Црне Горе је био референдум о државној независности Републике Црне Горе. Одржан је 21. маја 2006. године. Према званичним резултатима, већина грађана који су изашли на референдум се определила за обнову независности Црне Горе. Од укупно 484,718 грађана са правом гласа, на референдум је изашло 419,236 (86.49%). У прилог независности се изјаснило 230,711 грађана, што је представљало 47,5% у односу на укупно бирачко тело, односно 55,5% у односу на укупан број важећих гласова.OSCE (2006): Posmatračka misija za referendum OSCE/ODIHR-a: Konačni izvještaj

260п|десно|мини|Резултати референдума, по општинама

Референдумско питање је гласило: „Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом?“. Понуђени одговори су били: ДА или НЕ. За прву опцију су се залагале странке окупљене око „Блока за независну Црну Гору“, док су се за другу опцију залагале странке окупљене око „Блока за очување Државне заједнице Србије и Црне Горе“.

За легитимност референдума била је неопходна излазност од преко 50% уписаних бирача, а за доношење одлуке о независности било је потребно да та опција премаши посебну већину од 55% важећих гласова. Коначни обрачун процената вршен је у односу на укупан број важећих гласова, а не у односу на укупан број грађана који су изашли на гласање, пошто су од броја изашлих одбијани неважећи гласови, који нису узимани у обзир приликом коначног обрачуна процената.

200п|десно|мини|Насловна страна дневног листа „Побједе“ 23. маја 2006.

Према званичним резултатима, излазност је била веома висока (86.49%), а опција за независност је добила 55,5% важећих гласова, тако да је референдум проглашен успешним, а Црна Гора је 3. јуна проглашена за самосталну и суверену државу. Припрему и спровођење референдума пратиле су бројне контроверзе које су се односиле на права и положај српског народа у Црној Гори. Током спровођења референдумског процеса, дошло је до бројних неправилности, услед којих је легитимитет званично саопштених резултата био доведен у питање, а додатне сумње у регуларност референдума су биле изазване односом Републичке референдумске комисије према бројним приговорима, који су сви до једног сумарно одбијени.

Према претходном договору, Србија је као правна насљедница Државне заједнице Србије и Црне Горе насљедила чланство у међународним организацијама, којима је Црна Гора приступила као потпуно нова држава. Ово је био други референдум о државном статусу Црне Горе, док је први референдум из 1992. године имао супротан резултат, са 95,96% гласова за заједничку државу.

Једно од кључних питања, које се поводом референдума постављало пред све политичке чиниоце у Црној Гори било је питање о правном оквиру за спровођење референдума. Иако су тежиле ка различитим исходима референдумског процеса, обије стране су начелно заступале став да референдум у смислу легалности и легитимности мора бити спроведен на начин који ће бити унапред прихваћен од стране свих политичких чинилаца.

Кључна питања, која су се односила на правни оквир за спровођење референдума, проистицала су из извесних пропуста коју су учињени 1992. године, приликом доношења Устава Републике Црне Горе. Након првог референдума о државном статусу Црне Горе, који је одржан 1. марта 1992. године, Црна Гора је добила нови Устав, који је усвојен 12. октобра 1992. године.Устав Републике Црне Горе (1992) Устав је у члану 2. прописивао: "О промјени државног статуса, облика владавине и промјени границе не може се одлучивати без претходно спроведеног референдума грађана", али тим поводом није прописана одредба о неопходној већини за одлучивање о поменутим питањима од највишег државног и политичког значаја. Устав је у члану 83. такође прописивао да се одлука о расписивању референдума доноси већином гласова од укупног броја посланика у Скупштини Црне Горе, али тим поводом није дефинисана посебна већина која би била неопходна за усвајање самог закона о референдуму, нити је дефинисана разлика између спровођења мандаторних референдума о кључним државним питањима из 2. члана и опционих референдума о осталим питањима од нижег политичког значаја.

Захваљујући тим пропустима, владајуће странке у Црној Гори су 2001. године донијеле општи Закон о референдуму, који такође није правио никакву разлику између мандаторних и опционих референдума. Поменути закон је прописивао да ће се сваки референдум сматрати успјешним уколико се на гласање одазвала већина од укупног броја бирача и уколико је референдумско питање задобило већину гласова у односу на број оних који су гласали. Такво рјешење је наишло на оштро противљење опозиционих странака, које су заступале став да је за легитимно спровођење референдума о кључним државним питањима неопходно прописати посебне услове, који би подразумијевали да ће се референдумско питање сматрати усвојеним само ако за њега гласа већина од укупног броја бирача. У расправу о рјешавању овог кључног питања укључио се и ОЕБС, који је 6. јула 2001. године објавио посебан извјештај у коме је властима Црне Горе препоручено да се за спровођење референдума о кључним питањима дефинише посебна већина.OESC (2001): Assessment of the Referendum Law, Republic of Montenegro, Federal Republic of Yugoslavia

Ова препорука ОЕБС-а, која је ишла у прилог ставовима опозиционих странака, наишла је на отпор владајућих странака у Црној Гори, које су током наредних година наставиле да бране рјешења садржана у Закону о референдуму из 2001. године. Ово питање је добило на тежини током 2005. године, када се почело приближавати вријеме за отпочињање припремних радњи за одржавање најављеног референдума о државном статусу Црне Горе.

У међувремену, поново су покренута и нека ранија питања, која су се односила на усклађивање Устава Црне Горе са Уставном повељом Србије и Црне Горе. Питање доношења уставних амандмана био је нерешено још од 2003. године,PCNEN (2005): Danas sjednica Odbora za ustavna pitanja тако да је Устав Црне Горе и даље дефинисао Црну Гору као државу-чланицу већ увелико непостојеће Савезне Републике Југославије. Пошто до усклађивања није дошло, помен СРЈ у Уставу Црне Горе никада није био замјењен одговарајућим поменом новостворене Државне заједнице Србије и Црне Горе. У прољеће 2005. године, усвојени су амандмани на Уставну повељу Србије и Црне Горе, а посебан значај је имао амандман бр. 2 који је прописивао да ће се референдум о статусу државе-чланице организовати у сарадњи са Европском унијом, чиме је постављен правни темељ за непосредно учешће ЕУ у референдумском процесу.B92 (2005): Usvojene izmene Ustavne povelje

Крајем 2005. године, постало је извјесно да ће за спровођење референдума о државном статусу Црне Горе бити неопходно доношење посебног закона, који би дефинисао референдумско питање и прописао већину неопходну за пуноважност референдума. Тим поводом је дошло до интензивирања јавне расправе, током које су изношени разни приједлози.B92 (2005): Venecijanska komisija o referendumuВечерње новости (2005): Навијају за већу већинуВечерње новости (2005): Параграф дели Црну Гору

Опозиционе странке у Црној Гори, које су се залагале за опстанак Државне заједнице Србије и Црне Горе, првобитно су заступале став да одлука о независности може бити донијета само ако се у прилог независности изјасни апсолутна већина од укупног броја грађана са правом гласа. Насупрот томе, владајуће црногорске странке су заступале став да је за доношење одлуке о независности довољно да се у прилог независности изјасни проста већина од оног броја грађана који ће изаћи на гласање. Додатно питање, које је такође било предмет спора, односило се на признавање гласачког права бројним држављанима Црне Горе који су имали пребивалиште на подручју Србије, а којима црногорско изборно законодавство није признавало бирачка права. Пошто се радило о значајном броју од преко 260,000 потенцијалних гласача, опозиционе странке су захтијевале да се због важности референдума изврше неопходне измјене у изборном законодавству, али томе су се одлучно успротивиле црногорске владајуће странке.Вечерње новости (2005): За државу глас свихB92 (2005): Bez dvostrukog prava glasaPCNEN (2006): Šoć: Nećemo se dogovoriti oko većine

Као посредник у овим расправама појавила се Европска унија. Крајем 2005. године, тадашњи високи представник ЕУ за спољну политику и безбједност Хавијер Солана именовао је словачког дипломату Мирослава Лајчака за свог специјалног представника у Црној Гори, чиме је ЕУ преузела политичко покровитељство над даљим током референдумског процеса.Вечерње новости (2005): ЕУ држи реч Основни циљ европског посредовања огледао се у отклањању опасности од евентуалног бојкота референдума од стране унионистичке опозиције, коју је ради легитимизације црногорске независности требало привољети на учешће у референдумском процесу. Главну препреку на путу до тог циља представљали су изворни захтјеви унионистичког блока, који су гарантовали опстанак заједничке државе, те су стога били неприхватљиви за ЕУ. Ради уклањања те препреке, одабран је посредан пут, који је водио преко званичног Београда. Уочивши извјесне разлике у ставовима између Бориса Тадића као предсједника Србије и Војислава Коштунице као предсједника владе, Солана и Лајчак су крајем јануара и почетком фебруара развили живу дипломатску активност на релацији Брисел-Београд.

У то вријеме, предсједник Србије се налазио у веома специфичној ситуацији. На једној страни, јавност је очекивала да ће Борис Тадић као син академика Љубомира Тадића, који је био челник Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе, наставити да пружа подршку изворним захтјевима унионистичког блока. Међутим, у политичким и дипломатским круговима је било познато да је главни савјетодавац предсједника Србије у свим стварима које се односе на рјешавање црногорског питања био Зоран Лутовац, који је заступао став да политику Србије према Црној Гори треба уклопити у преговарачки процес који се одвијао под покровитељством ЕУ. Његов јавно изречени приједлог од 30. јануара, који се односио на евентуалну посредничку улогу Србије у проналажењу одговарајућих компромисних рјешења, протумачен је као Тадићево сврставање уз политику ЕУ.PCNEN (2006): Lutovac : Srbija bi mogla da posredujeB92 (2006): Referendum i bez dogovoraSlobodna Evropa (2006): Važno je uspostaviti pravila igre

Референдум о независности Црне Горе 2006.

Źródło i licencja