Џејмс Кук (; Мартон, 7. новембар 1728 — 14. фебруар 1779) је био енглески истраживач, морепловац и картограф. Обавио је три путовања на Пацифик, тачно обележивши многа подручја и први пут забележивши неколико острва и обала на морским мапама. Његови највећи доприноси су откриће источне обале Аустралије и њено освајање у корист Велике Британије, откриће Хаваја и прво опловљавање и картографисање Њуфаундленда и Новог Зеланда.
Детињство и младост мини|десно|250п|Спомен плоча капетана Џејмса Кука у близини куће у којој је становао Џејмс Кук је рођен у скромној породици у Мартону у Северном Јоркширу, близу данашњег града Мидлсброа. Кук је био једно од петоро деце мајке Грејс и Џејмса старијег, шкотског имигранта, радника на фарми. Као дете Џејмс се с породицом преселио на фарму Ејри Холм у Грејт Ејтон, где се школовао у локалној школи (која је данас музеј), а његово образовање финансирао је очев послодавац. У 13 година почео је да ради с оцем, који је управљао фармом.
Године 1745, кад је имао 16 година, Кук је напустио кућу да би радио као калфа у једном дућану у рибарском селу Стејт. Према легенди Кук је осетио жудњу за морем гледајући га кроз излог дућана.
После годину и по дана у Стејту, власник радње (Г. Андерсон) сматрао је да Џејмс није за трговца. Одвео га је у оближњи лучки град Витби и упознао га с Џоном и Хенријем Вокером. Они су били познати локални бродовласници и Квекери, а бавили су се превозом угља. Кук се запослио као приправник поморски трговац у малој флоти која је развозила угаљ енглеском обалом. Први посао био му је на броду Freelove, и неколико година је провео на овом и другим бродићима пловећи између реке Тајн и Лондона.
Због овог посла Кук се посветио студирању алгебре, тригонометрије, поморства и астрономије, вештинама које су му биле потребне када једног дана буде командовао бродом.
Кад се окончао његов трогодишњи приправнички стаж, Кук је почео да ради на трговачким бродовима на Балтичком мору. Ускоро је напредовао кроз морнаричке рангове, да би 1752. био постављен за првог официра (задуженог за навигацију) на угљарици Friendship. Године 1755. понуђено му је да преузме команду над бродом, али он се добровољно пријавио у Британску краљевску морнарицу.
Године 1755, Краљевина Велика Британије је се наоружавала за Седмогодишњи рат. Кук је схватио да ће брже напредовати у каријери у војној служби. Међутим, то је захтевало лагано напредовање кроз морнаричку хијерархију, па је 17. јуна почео као морнар прве класе на једрењаку Eagle под командом капетана Хјуа Палисера. Ускоро је унапређен у првог официра.
Породични живот Кук се оженио Елизабетом Батс, кћерком једног од његових ментора, 21. децембра, 1762. Брачни пар је имао шесторо деце: Џејмса (1763—1794), Натанијела (1764—1781), Елизабет (1767—1771), Џозефа (1768—1768), Џорџа (1772—1772) и Хјуа (1776—1793). Када није био на мору, Џејмс Кук је живео у Ист Енду у Лондону. Одлазио је у цркву светог Павла у Шадвелу, где је његов син крштен.
Почетак каријере у Краљевској морнарици мини|250п|Кукова карта Њуфаундленда из 1775. За време Седмогодишњег рата, Кук је учествовао у опсади града Квебека пре битке на Абрахамовој заравни 1759. Показао је таленат за картографију и био је задужен за снимање ушћа Сен Лорена за време опсаде, омогућивши генералу Џејмсу Вулфу да изведе свој скривени напад на Абрахамовој заравни.
Кукова геодетска вештина се показала корисном у 1760-им, када је снимио разуђене обале Њуфаундленда. Кук је снимио северни одсек 1763. и 1764, јужну обалу између полуострва Бурин и Рта Реј 1765. и 1766, а западну обалу 1767. За пет година проведених на Њуфаундленду Кук је сачинио детаљне и тачне мапе острвских обала; и помогло му да развије вештину практичне геодезије, често у неповољним условима, што је изазвало пажњу Адмиралитета и Краљевског друштва у кључном моменту како његове личне каријере тако и британских прекоморских истраживања.
Кукови значајни доприноси могу се приписати комбинацији његове изванредне вештине у морепловству, надмоћне геодетске и картографске вештине, храбрости у истраживању опасних места да би проверио чињенице (нпр. упловљавање у Антарктички поларни круг и истраживање Великог коралног гребена), способности да води људе у неповољним условима и смелости како у обиму истраживања тако и у жељи да прекорачи упутства која му је давао Адмиралитет.
Прво путовање (1768—1771) Године 1766, Краљевско друштво је ангажовало Кука да отпутује на Пацифик да би посматрао пролазак Венере поред Сунца. Кук је добио чин поручника и преузео команду над бродом Endeavour (Настојање). Испловио је из Енглеске 1768, обишао рт Хорн и наставио на запад преко Пацифика да би стигао на Тахити 13. априла 1769, где су посматрања требало да се обаве. Пролазак Венере је требало да се деси 3. јуна, а у међувремену је Кук изградио малу тврђаву и опсерваторију.
Астроном коме је поверен овај задатак био је Чарлс Грин, помоћник недавно постављеног краљевског астронома Невила Маскелајна. Првенствена сврха посматрања била је да се обаве мерења која би се користила за што тачније израчунавање удаљености Венере од Сунца. Ако би се ово постигло, онда би се удаљеност других познатих планета могла израчунати на основу њихових релативних орбита. На дан посматрања преласка, Кук је записао:
„Субота 3. Овај дан се показао тако повољан за нашу сврху како се само пожелети може, ни облачка на небу а ваздух је био потпуно чист, тако да смо имали све могућности какве смо пожелели у посматрању преласка планете Венере преко Сунчевог диска: врло смо јасно видели атмосферу или тамну сенку око планете која је прилично ометала мерење тачног времена контакта. Др Соландер је посматрао као и Мр Грин и ја, и наша мерења су се разликовала много више него што се могло очекивати...”
На опште разочарење, одвојена мерења Грина, Кука и Соландера разликовала су се више од предвиђене маргине грешке. Њихови апарати су били адекватни стандардима тог времена, али подаци нису могли елиминисати грешке. Када су њихови резултати касније упоређени с резултатима из других опсерваторија, које су исти догађај мериле на другим местима, чист резултат није био тако убедљив нити тачан како су се надали.
Када су посматрања завршена, Кук је испловио да изврши други задатак путовања: да истражи јужни Пацифик и покуша да пронађе знаке претпостављеног јужног континента Terra Australis. Краљевско друштво, а посебно Александер Далримпл, веровало је да континент постоји, мада је Кук имао личне сумње у овој ствари. Уз помоћ тахићанског навигатора Тупаје, који је имао богато знање о пацифичкој географији, Кук је успео да стигне до Новог Зеланда, и тако је био тек други Европљанин у историји који је то урадио (после Абела Тасмана више од столећа раније, 1642). Кук је картографисао читаву обалу Новог Зеланда, направивши само неке мање грешке. Открио је и мореуз који је одвајао Северно од Јужног острва и назвао га Куков мореуз, који Тасман није видео.
Затим је запловио на запад у намери да дође до Ван Дименове земље (данас Тасманија, коју је раније угледао Тасман) да би установио да ли је ово копно део легендарног јужног континента. Били су, међутим, принуђени да узму много севернији курс због јаких ветрова, све док једног јутра нису нису угледали копно које је Кук назвао Поинт Хикс. Кук је израчунао да Ван Дименова земља мора да лежи јужније, али откривши обалу која је ишла југозападно, записао је своју сумњу да је ово копно повезано с њом. Ова тачка је у ствари била југоисточна обала аустралијског континента, па је његова експедиција била прва позната европска експедиција која је стигла на источну обалу Аустралије. У свом дневнику, Кук је овако забележио тај догађај:
„Најјужнија тачка земље коју смо угледали, која се од нас протезала W1/4S проценио сам да лежи на ширини 38°..0' S° и дужини 211°..07' W t од гриничког меридијана. Назвао сам је Поинт Хикс, јер је поручник Хикс био први који је открио ову земљу .”
У бродском дневнику уписано је да се то десило у четвртак 19. априла, 1770. Кук, међутим, није извршио потребна подешавања када је пре тога прешао 180. меридијан географске дужине, па је стварни дан по календару био петак, 20. април. Сматра се да је земља коју су они угледали место које лежи на отприлике пола пута између данашњих градова Орбоста и Малакуте на југоисточној обали државе Викторија. Каснија снимања терена, урађена 1843, игнорисала су или занемарила ранији Куков назив овог места, која је добило име Рт Еверард. На 200-годишњицу открића, обали је званично враћено име Поинт Хикс.
десно|мини|250п|Спомен плоча на споменику капетану Куку, Корнер Брук, Њуфаундленд
Ендевор је наставио да плови према северу дуж обале, с копном на видику, па је Кук картографисао и давао имена местима крај којих је пролазио. Нешто више од недељу дана касније, прошли су поред дугачког али ниског затона, и када су стигли до њега укотвили су се на ниском рту са пешчаним динама. Овде је, 29. априла, Кук с посадом први пут крочио ногом на континент, на место које се данас зове Курнел. Кук је прво назвао залив Stingaree Bay (залив ража) јер их је ту било много; назив је касније промењен у Botanist Bay и коначно у Botany Bay по јединственим врстама које су открили ботаничари Џозеф Бенкс, Данијел Соландер и Херман Шперинг.
Неки су, нарочито Џозеф Бенкс, тврдили да је ово прво место искрцавања погодно за оснивање првог насеља и британске колонијалне предстраже. Међутим, скоро осамнаест година касније, када је капетан Артур Филип с Првом флотом дошао почетком 1788. да успостави предстражу и оснује кажњеничку колонију открио је да залив и околина не одговарају слици која им је описана. Уместо тога, Филип је наредио да се преселе у пристаниште неколико километара на север, које је Кук назвао Порт Џексон, али га није даље истраживао. У овој луци на месту које је Филип назвао Sydney Cove подигнута је насеобина Сиднеј. Насеље је неко време касније најчешће називано Ботани Беј. Научници експедиције започели су прву европску научну документацију аустралијске фауне и флоре.
За време искрцавања Кук је сусрео и аустралијске староседеоце, абориџине. Кад је брод упловио у луку, приметили су абориџине с обе стране залива. Око 2 сата поподне бацили су сидро у близини од шест до осам колиба. Два абориџина, млађи и старији човек, дошли су до брода. Одбили су Кукове поклоне. Једна мускета је опалила преко њихових глава, лакше ранивши старца, па је он побегао према колибама. Вратио се с другим људима који су почели да бацају копља на Кукове људе, али их нису повредили. Побегли су када су још две салве испаљене. Одрасли су побегли, али је Кук нашао неколико деце у колибама, и оставио неколико огрлица као знак пријатељства.
Кук је наставио путовање на север, правећи мапе обале. Када је Ендевор прелазио преко једног спруда у Великом коралном гребену, 11. јуна, 1770. догодила се несрећа. Брод је озбиљно оштећен и његово путовање је одложено за готово седам недеља док нису извршене поправке на плажи (у близини докова данашњег Куктауна), на ушћу реке Ендевор. Боравећи овде, Бенкс, Шперинг и Соландер су сакупили прве веће колекције аустралијске флоре. Сусрети посаде с локалним абориџинима били су углавном мирољубиви; од групе овде окупљене назив „kangaroo“ ће ући у енглески језик, а дошло је од локалног назива за „сивог кенгура“.
Када је оправка завршена путовање је настављено, пролазом поред најсеверније тачке – рта Кејп Јорк а затим пловидбом кроз мореуз Торес између Аустралије и Нове Гвинеје, којим је 1604. пловио Луис Ваес де Торес.
До ове тачке путовања Кук није изгубио ни једног човека од скорбута, значајно и практично нечувено постигнуће на дугим пловидбама 18. века. Поштујући политику Краљевске морнарице из 1747. Кук је терао своје људе да једу лимун, поморанџе и кисели купус. У то време се знало да лоша исхрана изазива скорбут, али се није знало да је кривац за то недостатак витамина Ц.