Сесар Абраам Ваљехо Мендоза (; Сантијаго де Чуко, 16. март 1892 – Париз, 15. април 1938) је био перуански песник и писац. Сматра се једним од највећих иноватора поезије 20. века и најистакнутијим представником перуанске књижевности. Приступљено 23. 4. 2009. Ваљехо је, према мишљењу књижевног критичара Томаса Мертона, „највећи католички песник након Дантеа, а под католичким подразумевам универзалан“, а за Мартина Симора Смита „највећи песник XX века на свим језицима“.Steven Totten. Human Potential: The Life and Work of César Vallejo, 25.10.2011. Приступљено 31. 7. 2014.
Објавио је у Лими прве две збирке поезије: Црни гласници (1918), са песмама које у формалном смислу и даље припадају модернистичкој струји, али у исто време представљају почетак трагања за другачијим изражајним средствима; и Трилсе (1922), дело које означава стварање изразито личног песничког света и чији се настанак подудара са продором авангарде на светском нивоу. Године 1923. штампао је своје прво прозно дело, Музичке лествице, збирку лирско-наративних слика и прича, од којих су неке већ авангардне. Исте године је отишао у Европу из које се више неће вратити у своју домовину. До смрти је углавном живео у Паризу, а кратко је боравио у Мадриду и у другим европским градовима кроз које је пролазио. Живео је од новинарства, Приступљено 23. 4. 2009. а бавио се и превођењем и подучавањем.
У последњем периоду свог живота није објављивао књиге поезије, али је написао низ песама које ће се постхумно појавити. Уместо тога је издао неколико прозних дела: пролетерски или проиндијански роман Волфрам (1931) и књигу хроника Русија 1931. године. У то доба је такође написао своју најпознатију причу, Пако Јунке, која ће угледати светлост дана двадесет година након његове смрти. Постхумне песме су подељене у две збирке: Људске песме и Шпанијо, уклони овај путир од мене, објављене 1939. године захваљујући труду његове удовице Жоржет Ваљехо. Песме обједињене у овим последњим томовима су социјалног карактера, са повременим темама идеолошког позиционирања и дубоко хумане. За многе критичаре „људске песме“ заузимају најзначајније место у његовом поетском стваралаштву, а којима је заслужио епитет „универзалног песника“.
Биографија Прве године Сесар Абраам Ваљехо Мендоза је рођен 16. марта 1892. у Сантијаго де Чуку, селу у горњој области перуанског округа Ла Либертад. Син Франсиска де Пауле Ваљеха Бенитеза и Марије де лос Сантос Мендоза Гурионеро, био је најмлађи од једанаесторо браће. Изглед местика је дуговао томе што су му бабе биле Индијанке, а деде Гаљежани. У интервјуу објављеном у листу El Heraldo de Madrid почетком 1931. године, Сесар Гонзалез Руано се присећао да је био „веома тамнопут човек, са боксерским носом и бриљантином у коси.“
Његови родитељи су желели да се посвети свештеничком позиву, што је он у раној младости прихватио са великим ентузијазмом; отуда у његовим првим стиховима постоје толике библијске и литургијске алузије. Основну школу је завршио у Школском центру бр. 271 у родном месту, а од априла 1905. до 1909. године похађао је гимназију у Националној школи Сан Николас у Хуамачуку.
Уписује књижевност на Националном универзитету Трухиљо 1910. године, али се због економских проблема враћа у своје село са намером да заради и уштеди новац како би касније наставио студије. Помаже оцу у административним пословима гувернера и долази у додир са суровом стварношћу рудара у Кирувилки, месту у близини Сатијаго де Чука; тога ће се касније присетити у свом роману Волфрам.
Путује у Лиму 1911. године како би уписао Медицински факултет Сан Фернандо, али поново напушта универзитетске студије из економских разлога, а можда и због тога што се разачарао у лекарски позив. Налази посао приватног учитеља деце једног богатог земљопоседника из Акобамбе (у централном перуанском округу Хунин) који ће обављати наредних седам месеци. Потом се враћа у Трухиљо и 1912. налази скроман посао помоћника благајника у шећерани „Рим“, у долини Чикама, где је био сведок окрутне експлоатације индијанских надничара.
Боемија Трухиља 350px|мини|десно|“Трухиљовска боемија” или Група Север, 1916. Ваљехо седи на четвртом месту слева, а иза њега стоји Атенор Орего. У Трухиљо се враћа 1913. године са намером да обнови универзитетске студије књижевности. Како би финансирао студије ради као учитељ у Школском центру за дечаке бр. 241, а затим као наставник у Националној школи Сан Хуан, где му је ученик био Сиро Алегрија који ће касније постати велики перуански романописац.Alegría, Ciro: . Изворно објављено у Cuadernos Hispanoamericanos (México, III, vol. XVIII, Nº6, новембар-децембар 1944). Приступљено 20. 6. 2015. Завршава основне студије књижевности 22. септембра 1915. године са тезом Романтизам у шпанској поезији.
Током 1916. године састаје се са интелектуалном омладином познатом под називом „трухиљовска боемија“, а касније као Група Север, којој припадају Атенор Орего, Алсидес Спелусин, Хосе Еулохио Гаридо, Хуан Еспехо Астуризага, Маседонио де ла Торе и Виктор Раул Аја де ла Торе. Објављује прве стихове у дневницима и локалним часописима (неке од њих су преузеле публикације из Лиме) и заљубљује се у Марију Росу Сандовал, привлачну и интелигентну девојку, која је била инспирација за неке од песама из Црних гласника.
Године 1917. упознаје Мирто (Зоила Роса Куадра), петнаестогодишњу девојку са којом је имао кратку и страствену романсу. Ваљехо је, како се чини, покушао да изврши самоубиство због разочарања. Било како било, пријатељи га убеђују да отпутује у Лиму како би наставио студије на Националном универзитету Сан Маркос и стекао докторат из књижевности и права.
Успомена на Марију Росу Успомена на Марију Росу Сандовал послужила је, између осталог, као инспирација за његову прву књигу, Црни гласници, и придружује се оној на песникову мајку, такође Марију, у прекору упућеном Богу у песми Вечни дарови: „Ти немаш Марије које одлазе...“ После романсе која је трајала више од годину дана, Марија Роса нестаје без трага. Касније ће се сазнати да је отишла у планине Отуска како би се удаљила од песника јер није желела да буде тужан због њене смртоносне болести, туберкулозе, од које је умрла 1918. године. Тајанствена вољена, која има толику важност у Ваљеховој поезији, оставила је необјављен дневник чије је постојање откривено у биографском роману Ваљехо у паклу Едуарда Гнозалеза Вијање.
Одлазак у Лиму. Црни гласници 200px|мини|лево|Споменик Сесару Ваљеху испред Факултета за књижевност и друштвене науке Националног универзитета Сан Маркос. Укрцава се на пароброд Укајали и стиже у Лиму 30. децембра 1917. године. Упознаје најпрестижније интелектуалце перуанске престонице. Састаје се са Клементеом Палмом који је био ватрени противник његовог песничког дела (песму „Песник својој вољеној“ назвао је шкработином), али који му овог пута указује поштовање. Ступа у контакт са Хосе Маријом Егуреном, као и са Мануелом Гонзалезом Прадом којег су најмлађи песници тада сматрали својим учитељем и духовним вођом. Ваљехо се у престоници повезао са писцима и интелектуалцима као што су Абраам Валделомар (и његова група Колонида) и Хосе Карлос Маријатеги; са обојицом склапа чврсто пријатељство. Такође упознаје Луиса Алберта Санчеза и Хуана Пару дел Ријега. Осим тога, објављује неколико својих песама у часопису Suramérica новинара Карлоса Переса Канепе.
Године 1918. почиње да ради у школи Барос де Лима. Након што је у септембру исте године умро директор и оснивач поменуте школе, Ваљехо је дошао на његово место. Уплиће се у јој једну бурну љубавну везу, овог пута са петнаестогодишњом Отилијом Виљануева, свастиком једног колеге. Због тога је изгубио положај наставника. Отилија ће послужити као инспирација за неколико песама из збирке Трилсе.
Следеће године се запошљава као дисциплински инспектор и професор шпанске граматике у Националној школи Нуестра Сењора де Гвадалупе. Те исте године на светлост дана излази његова прва књига поезије Црни гласници; песме из те збирке још увек показују трагове модернизма у својој структури, мада се већ наслућују неке несвакидашње карактеристике у песничком изразу. Песник се дотиче егзистенцијалног немира, личне кривице и бола, као, на пример, у познатим стиховима „Неки ударци у животу, тако су јаки... Не знам ја!“ или „Родих се једног дана / док је Бог био болестан“. Циркулисао је релативно мали број примерака, али је критика, генерално говорећи, добро прихватила књигу.
Затвор у Трухиљу. Трилсе Мајка му је умрла 1918. године. Породична носталгија га нагони да се у мају 1920. врати у Сантијаго де Чуко. Првог дана августа дошло је до пожара и пљачке у једној кући у власништву породице Санта Марија Калдерон, путујућих трговаца робом и алкохолом. Ваљехо је неправедно означен као учесник и инспиратор. Приступљено 17. 11. 2012. Неко време се скрива, али бива откривен, ухапшен и смештен у затвор у Трухиљу где ће провести 112 дана (од 6. новембра 1920. до 26. фебруара 1921). За песму „Бајка о подвигу (Похвала маркизу од Торе Тахле)“ од општине Трухиљо је 24. децембра 1920. добио другу награду (прва награда није додељена). Занимљиво је да се Ваљехо такмичио под псеудонимом како би одлука о додели награде била непристрасна.
По изласку на условну слободу поново одлази у Лиму где је његова фантастична прича Са оне стране живота и смрти награђена на једном књижевном конкурсу. Новчани део награде је наменио финансирању других књижевних публикација. У октобру 1922. године објављује другу збирку песама, Трилсе, за коју је предговор написао његов пријатељ Атенор Орего. Млако је примљена од критичара који још увек нису разумевали авангардну литературу; изузетак је био Орега који је о Ваљеху рекао следеће: „са овим сејачем почиње нова епоха слободе, поетске аутономије, аутохтоне вербалне артикулације“.
Збирка Трилсе је у великој мери наговестила авангардну књижевност која ће се развити 20-их и 30-их година 20. века. Ваљехо у овој књизи доводи шпански језик до неслућених граница: измишља речи, форсира синтаксу, користи аутоматско писање и друге технике карактеристичне за дадаистички и надреалистички покрет. Направио је искорак у препороду књижевног језика пре него што су то учинили Висенте Уидобро у збирци песама Алтасор (1931) и Џејмс Џојс у ониричком роману Финеганово бдење (1939).
У марту 1923. године Ваљехо објављује скраћену верзију Музичких лествица, збирке приповедака и прича од који су неке већ авангарде. Друго његово прозно дело, Дивља бајка, објављено је 16. маја у серији Перуански роман коју је уређивао Педро Барантес Кастро.
Поново је добио положај професора у Школи Гвадалупе на ком се неће дуго задржати; биће проглашен вишком.
Одлазак у Европу Уморан од локалног медиокритетства, свој поглед је већ усмерио ка Старом свету. Са новцем који му је дуговало министарство образовања испловљава за Европу из које се више неће вратити. Путује паробродом Ороја 17. јуна 1923. године носећи у џепу новчаницу од пет стотина сола. Стиже у Париз 13. јула. Његова увек недовољна примања долазе од новинарства, али бавио се и превођењем. Писао је за дневник El Norte из Трухиља, као и за часописе L'Amérique Latine из Париза, España из Мадрида и Alfar из Ла Коруње.
Прве две године у Паризу живео је у економској оскудици, толикој да је често морао да спава на отвореном. Склапа пријатељство са шпанским писцем Хуаном Лареаом и чилеанским песником Висентеом Уидобром; ступа у контакт са интелектуалцима као што су Пабло Неруда и Тристан Цара.
Почетком 1924. године прима вест о смрти оца. У октобру је примљен у добротворну јавну болницу због интестиналног крварења. Оперисан је и успешно се опоравио.