Пешадија је најмасовнији, универзалан род Војске Србије.

Организација и структура У формацији Војске Србије пешадијске јединице се налазе у оквиру вида Копнене војске. Сваки бригада има по два пешадијска батаљона, а изузетак је била 1. бригада копнене војске која у својој формацији имала само један пешадијски батаљон до формирања 2019. године и другог, 111. пешадијског батаљона

Пешадијски батаљони у бригадама Копнене војске 11. Пешадијски батаљон 111. Пешадијски батаљон 21. Пешадијски батаљон 22. Пешадијски батаљон 31. Пешадијски батаљон 32. Пешадијски батаљон 41. Пешадијски батаљон 42. Пешадијски батаљон мини|250п|Војник наоружан аутоматском пушком М70 на међународној вежби у Бугарској 2011. године. мини|250п|Припадници 21. пешадијског батаљона на међународној вежби у Бугарској.

Задаци Као основни носилац разноврсних борбених дејстава, у садејству са осталим родовима и видовима, или уз њихову подршку, одржава интензитет оружане борбе на целом ратишту и у најтежим условима агресије.

Обука Основна обука војника рода пешадија, I фаза I периода обуке, спроводи се у три центра за обуку Команде за обуку Војске Србије. Стручна специјалистичка обука за војноевиденционе специјалности рода пешадија, II фаза I периода обуке, изводи се у Центру за обуку Копнене војске (КоВ) и то за војнике свих 14 специјалности рода пешадије.

Због масовности рода пешадије, стручноспецијалистичка обука војника-стрелаца се поред Центра за обуку КоВ спроводи и у три центра за обуку.

Даљу обуку војници рода пешадије настављају у јединицама у којима су распоређени након стручноспецијалистичке обуке.

Подофицири се обучавају и стручно усавршавају у Центру за обуку и усавршавање подофицира.

Официри рода пешадије образују се на Војној академији кроз студијски програм менаџмента у одбрани на изборном подручју - модулу пешадија у трајању од четири године.

Наоружање и опрема мини|250п|Војници из пешадијског ешалона Копнене војске на војној паради "Корак победника" 2014. године наоружани аутоматским пушкама М21 . мини|250п|Минобацач 120-{mm}- М75.

Стрељачко наоружање Пиштољ 9-{mm}- ЦЗ99 Аутоматски пиштољ 7.65-{mm}- M84 Аутоматска пушка 6.5/7.62 mm М19 Аутоматска пушка 7.62-{mm}- M70A/M70B1 Аутоматска пушка 5.56-{mm}- M21С Хеклер и Кох МП5 Далекодометни снајпер 12.7-{mm}- М93 Црна Стрела Застава М93 (БГА) Снајперска пушка 7.9-{mm}- M76 Снајперска пушка 7.62-{mm}- M91 Аутоматска пушка M85 Аутоматска пушка M90 Аутоматска пушка M77 Пушкомитраљез 7.62-{mm}- M72 Митраљез 7.62-{mm}- M84 Митраљез 12.7-{mm}- M87

Минобацачи Минобацач М74 120-{mm}- Минобацач М75 120-{mm}-

Против-оклопни ракетни системи Бумбар 9М14 Маљутка 9К111 Фагот М-79 Оса М-80 Зоља М90 Стршљен

Униформе

униформа М-20

униформа М-10 униформа М-93

Средства заштите

шлем T18 "Јумко"

борбени прслук Т18 "Јумко"

шлем М-97 С/П "Миле Драгић" борбени прслук М-99 "Миле Драгић" заштитна маска М2Ф "Трајал" заштитна маска М2ФВ "Трајал" заштитна маска М3 "Трајал"

Дан пешадије Као војни празник у Војсци Србије обележава се 16. новембар - Дан пешадије.

Тог дана 1914. године почела је Колубарска битка, у којој је учествовало 11 пешадијских и 1 коњичка дивизија Српске војске.

Овај датум се обележава истовремено и као Дан Центра за обуку копнене војске.

Историјат Пешадија као најстарији род вуче корене још из периода Средњег века.

Устаничка пешадија мини|200п|Регулаш устаничке војске 1810. године, акварел Павла Васића. У модернијој историји Србије, током устанка када је започет процес обнављања српске државности и успостављена прва организована оружана сила, Српска устаничка војска делила се на три рода, пешадију, коњицу и артиљерију. Пешадија је била најбројнија и представљала је главну ударну снагу. У почетку устаници су били наоружани скромним пољопривредним алатом попут секира и коса. Ватрено оружје имали су само војводе и њихова пратња. Напретком устанка долази и до масовнијег наоружавања устаника, па су пешаци имали дуге пушке кремењаче са по једним или два пиштоља и јатаганом. Обуку војске у почетку устанка изводили су старешине из Кочине крајине и Мустафа-пашине војске, а касније и српски официри пребегли из Аустрије као и Руси. Главни наставници пешадијске обуке били су Прока Славонац из Пакраца, Мијаило Ђуковић и његов ађутант Јаков Јакшић, Ђорђе Симић, Коста Глигорић, Мијајло Костић, П. Зрнић и Димитрије Симоновић, сви из Војне границе са рангом капетана и звањем егзерцир-мајстора. Мијаило Ђуковић је сматран најстаријим међу егзерцир-мајсторима.Ј. Мишковић: Српска војска и војевање за време устанка од 1804—1815. године, Глас СА 1895. XLVII;

Карађорђе средином децембра 1808. године на основу решења Правитељствујушчег совјета заповедио нахијским старешинама да од 3. јануара 1809. године оснују једну до две компаније регуларне војске, зависно од броја становника у нахији.Д. Страњаковић: Карађорђе, Београд : Геца Кон А. Д., (1938). стр. 122. Регулаши је, према вождовој замисли, требало да послуже као пример народној војсци.Баталака: Историја I. стр. 364. Оснивању регуларне војске велики допринос дао је и руски поручник Илија Угричић Требињски Новокрштени, узевши учешће у обучавању регулаша у Београду.

Са стварањем регуларне војске уводи се и прва војна униформа. Официри, као и тобџије, добошари и сигналисти су имали руску униформу како у регуларној тако и у народној војсци. Пешаци редовне војске били су обучени у униформу скројену према народној ношњи. На глави су имали црне клобуке са подбрадником од црног каиша са мало узаном надстрешницом и тробојном ружицом. За лето је сваки војник имао од црног сукна јелек-грудњак и до испод кукова кратко позатегнуто гуњче са рукавима, кошуљу и гаће од јаког платна, доколенице од белог сукна са чарапама исплетеним од подебелог вуненог плетива и опанке на ногама. За зиму је сваки војник имао панталоне од црног сукна и дугачки гуњ до колена.

Војник је био наоружан пушком са бајонетом, преко рамена носио је два црна каиша, и о једном је висио патронаш, а о другом војнички нож. Имао је још и струнену торбу са упртима у којој је носио преобуку, храну и остале војничке потребе.

Пешадија у Кнежевини и Краљевини Србији мини|200п|Униформа редова пешадије из 1845. године, Војни музеј Београд. Прве Српске војне јединице након Другог српског устанка основане су крајем фебруара 1825. године. 1. маја исте године у Кнежевини Србији стајаћа војска је бројала укупно 1.147 војника у 12 чета (кумпанија) распоређених по нахијама. Стајаћа војска је названа уписним пандурима, како њено формирање не би привукло пажњу Турске.

Након хатишерифа из 1830. године кнез Милош наставља са изградњом војске. Већ 1832. године Србија има два пешадијска батаљона са укупно 8 пешадијских чета. Војска тада броји укупно 2.417 људи, од чега 1.830 пешака. Формација, као и гарнизони нису били стални, и често су мењани по кнежевом нахођењу. Пешадијска гарда, претеча данашње Гарде Војске Србије, основана је у мају 1830. године.

Упоредно са стајаћом војском, развијана је и народна војска, као главнина српске националне оружане силе, која се дизала по нахијама и кнежинама.

Током Хусеин-бегове буне у Босни Србија мобилише војску од 18.000 пешака и 2.000 коњаника.

Након абдицирања кнеза Милоша 1839. године, и смрти његовог сина Милана исте године, на престо долази Карађорђев син, Александар Карађорђевић који влада до 1858. године са Уставобранитељима. Уставобранитељи су одмах распустили стајаћу војску. Према војном закону из 1839. године, војску чине 4 батаљона, по 4 чете јачине 243 човека. У овом периоду војска је под управом Министарства унутрашњих дела.

Први и други пешадијски батаљон 30. новембра 1845. године добијају своје заставе и дипломе уз њих.

Из бојазни од окупације Аустрије, Кнежевина Србија се припрема за рат, те је утврђено да се може подићи 94.000 припадника народне војске.Душан Бабца, Зоран Весић: Војска Србије

У време када се већина армија преоријентисала на модерније спреда пунеће пушке "каписларе", Кнежевина Србија располаже са 15.000 глаткоцевних државних "кремењача".

Покушај набавке 2.000-3.000 модерних карабина из Француске 1852. године није реализован због ембарга великих сила. Године 1856. уговорена је набавка 10.000 мускета произведених у Белгији. До краја 1858. године Србији је испоручено тек 8.316 пушака, док је Аустрија запленила 774 пушке у Земуну. Није испоручено 910 пушака, као и остало артиљеријско и коњичко наоружање. Квантитет набављених пушака М.1856 није задовољавао потребе Српске војске. Из тог разлога одлучено је да се конвертују "кремењаче" на "каписларе".Бранко Богдановић: Наоружање Српске и Црногорске војске од XVIII до XX века

По повратку на престо 1858. године, кнез Милош изузима војску из министарства унутрашњих дела и ставља је под своју директну команду. Војска је повећана бројчано, са 2.529 на 3.529 људи, а пешадијску компоненту чини један пук јачине 4 батаљона. Кнеза Милоша наслеђује кнез Михаило који започиње модернизацију војске. Иницијатор модернизације је француски пуковник Иполит Монден који је од 1861. године на челу Главне војне управе, која од 1862. године постаје Министарство воено. У том периоду се устројава и Народна војска, у којој су сви Срби старости од 20 до 50 година, изузев свештеника и физички неспособних. Народна војска броји 17 пукова, у сваком политичком округу по један. Пукови се деле на батаљоне, по један у сваком срезу (укупно 62 батаљона), а они на чете по општинама. Реално стање на терену је било да народна војска постоји само на папиру, није имала увежбано људство ни исправно наоружање. У наредном периоду држава финансира наоружавање народне војске. Било је предвиђено да се у оквиру народне војске нађе 200.000 људи под оружјем, а Кнежевина Србија је у том периоду располагала само са 20.000 пушака "капислара", од чега већина старих преправљених кремењача, а око 8.000 модерних "белгијанки". Зато је 1862. године из Русије купљено 36.200 глаткоцевних перкусионих пушака М.1845 и 3.000 жлебљених "капислара" М.1854. Застареле пушке М.1845 из периода Кримског рата нису задовољиле потребе Српске војске, па су олучене у крагујевачкој Пушкарници. Из Аустрије је 1866. године увезено 27.000 перкусионих ожлебљених "спредњача" система Лоренц М.1854 првобитно намењених тржишту Северне Америке, а 1867. канцелар Бизмарк одобрава набавку 28.000 саксонских "капислара" М.1850/56, исто намењених Америчком тржишту. Ове набавке погодио је престанак грађанског рата у Северној Америци.

Под кнезом Миланом, који је наследио убијеног кнеза Михаила, систематизована је и уређена војна хијерархија. Устројени су главна - дивизијска команда целокупне стајаће војске и команде родова. Пешадија је устројена у Пешадијску бригадну команду, коју су чинили 1. и 2. пешадијски пук од по два батаљона. мини|250п|Српска војска креће у бој, 1876. година. мини|250п|Борбе у Пироту, 1885. година. У Први српско-турски рат 1876. године Кнежевина Србија улази потпуно неспремна, са застарелим наоружањем. Мобилисано је око 100.000 људи, 158 батаљона I и II класе, 18 батаљона III класе, 18 ескадрона, 44 батерије са око 210 оруђа, 6 пионирских батаљона, 6 болничких чета. Насупрот слабо наоружаној Српској војсци, Турска је имала добро наоружану војску са модерним пушкама и топовима. Први српско-турски рат осуђен на пораз због низа неповољних околности, завршен је је миром. Србија је претрпела око 2.000 губитака. За разлику од првог, Други српско-турски рат је поред сличних губитака имао повољнији исход. Војска је реорганизована од стране министра војног, пуковника Сава Грујића у пет корпуса. Војска улази у рат са јачином од 89.000 војника и 232 топа. Током 1877. године у Аустрији је набављено и 6.000 стандардних пешадијских пушака 14,8 mm M.1870. Након овог рата Кнежевина Србија стиче територијално проширење и независност од Турске.