__БЕЗКН__
оквир|десно|Уводни екран Комодора 64
-{Commodore 64}- (транскр. Комодор 64), такође понекад називан „кутија за хлеб” или „дебељко” због свог облика, је кућни рачунар са 64 килобајта примарне меморије који је био популаран осамдесетих година 20. века. Представљен од стране фирме Комодор Бизнис Машин (-{Commodore Business Machines}-) августа 1982. године по цени од 595 долара, Комодор 64 је понудио солидне звучне и графичке перформансе у поређењу са ондашњим стандардом. Током живота Комодора 64 (између 1982. и 1993) укупна продаја је премашила 22 милиона примерака. Према Гинисовој књизи рекорда, Комодор 64 још увек остаје најпродаванији рачунар свих времена.
За разлику од рачунара који су били дистрибуирани само преко овлашћених посредника, Комодор се продавао и у продавницама са играчкама. Рачунар се могао директно прикључити на телевизор, дајући тиме много дражи обичних конзола за видео-игре као што је Атари 2600. Цена Комодора 64 се сматрала као главни разлог за слом видео-игара 1983.
Приближно 10.000 програма је написано за Комодор 64 (у ово спадају развојне апликације, канцеларијски алати и игре). Комодор 64 је такође заслужан за популаризацију компјутерске демо-сцене. Иако оригинални хардвер данас користе само хобисти, емулатори дозвољавају сваком са модерним рачунаром да покреће ове програме на свом рачунару (са различитим степеном успеха и функционалности).
Историја
Порекло
Јануара 1981. године, МОС Технолоџи (-{MOS Technology}-), Комодорово под-одељење за дизајнирање интегрисаних кола, започело је пројекат дизајнирања графичких и звучних чипова за следећу генерацију конзола за видео-игре. Посао око дизајнирања чипова је завршен новембра 1981. године. Пројекат конзоле се првобитно звао Ултимакс, који је осмислио Јаши Теракура из Комодора Јапан. Овај пројекат је на крају отказан.
У исто време, половином 1981, Роберт Расел (системски програмер и архитекта -{VIC-20}-) и Роберт Јанес (творац -{SID}- чипа) су били критички расположени према ондашњој производној политици Комодора, која је била за наставак Комодор -{PET}- линије чији су циљ били пословни корисници. Уместо тога, они су предложили, уз подршку Ала Карпентијеа (инжењера -{VIC-II}-) и Чарлса Винтербла (менаџера МОС Технолоџија), истински јефтиног наследника -{VIC-20}- Комодоровом директору Џеку Трамелу. Трамел је условио да машина треба да има 64 килобајта -{RAM}- меморије. Иако је цена 64 килобајта -{RAM}- меморије била 100 долара у то време, Трамел је знао да цена -{DRAM}--а опада и да ће пасти на прихватљиви ниво пре него што крене пуна производња. Трамел је такође поставио крајњи рок, тако да буде готов пре зимског салона потрошачке електронике прве недеље јануара 1982.
Пошто је састанак био у новембру, инжењери су имали два месеца да развију употребљиви прототип.
Производ је имао шифру -{VIC-40}-. Тим који га је конструисао су чинили Роберт Расел, Роберт Јанес и Дејвид Зембицки. Дизајн, прототипови и нешто софтвера је завршено на време, након што је тим радио и за време празника. Када је производ представљен, -{VIC-40}- је преименован у Комодор 64 (Ц64) да би попунио Комодорову пословну понуду коју су чинили -{P128}- и -{B256}-.
Комодор 64 је имао импресивни „деби“, како се сећа инжењер Дејвид Зембицки: ”све што смо видели на нашем штанду су били људи из Атарија који су говорили: ”Како можете да урадите то за 595 долара?” Одговор, који је он дао, је био вертикална интеграција; захваљујући Комодоровом власништву над производним погонима МОС Технолоџија, сваки Комодор 64 је коштао отприлике 135 долара.
Побеђивање у тржишној утакмици
Комодор 64 се суочио са великом конкуренцијом кућних рачунара по свом представљању у августу 1982. Захваљујући импресивно ниској цени уз напредни хардвер Комодора 64, он је брзо надвисио многе своје ривале. У САД, највећи ривали су му били -{Atari 800}- и -{Apple II}-. -{Atari 800}- је био веома сличан са технолошког аспекта, али је био скуп за производњу, што је ускоро натерало Атари да пребаци своју производњу на Далеки исток. То је такође натерало Атари да редизајнира своје машине како би биле ефикасније, што је резултовало -{600XL/800XL}- линијом. Времешни -{Apple II}- није био раван са графичким и звучним могућностима Комодора 64, али је био врло проширив уз помоћ унутрашњих слотова за проширење, што Комодор 64 није имао.
У Уједињеном Краљевству, највећи ривали Комодора 64 су били британски -{Sinclair ZX Spectrum}- и -{Amstrad CPC}-. Издан неколико месеци пре Комодора 64 и продајући се за скоро дупло мању цену, -{Spectrum}- је убрзо постао тржишни лидер. Комодор 64 ће бити ривал -{Spectrum}--у у другој половини осамдесетих, кад ће можда престићи -{Spectrum}- (чија је производња обустављена 1992)
Један од разлога успеха Комодора 64 је била Комодорова агресивна кампања. Комодор се није продавао само у ланцу овлашћених продавница, већ и у дисконтима и продавницама играчака. Пошто је на излазу имао могућност приказивања композитног видеа и ТВ модулатор, Комодор 64 није захтевао специјалан монитор, па је могао бити прикључен на антенски улаз телевизора. Ово му је омогућило (као и његовом претходнику -{VIC-20}-) да се директно бори против конзола као што су -{Atari}- 2600.
Наследници Комодора 64 мини|лево|250п|Комодор -{SX-64}- (1984) 1984. Комодор је избацио -{SX-64}-, преносну верзију Комодора 64. -{SX-64}- је имао част да буде први преносни рачунар са монитором у боји. Основна јединица се састојала од -{CRT}- монитора дијагонале 5 инча и интегрисаног 1541 дискетног уређаја. Иако су га критичари поздрављали, због своје значајно више цене од стандардног Комодора 64, мање од 10.000 комада је продато, пре него што је производња обустављена 1986.
1984. године, Комодор је избацио Комодор Плус/4. Иако су многи критичари посматрали као покушај замене Комодора 64, он је био заправо замена за -{VIC-20}-. Плус/4 је понудио монитор са више боја, бољу имплементацију бејсика и претходно инсталиран софтвер. Али, иако је он био замена за ВИЦ-20, а не за Комодор 64, критичари су сматрали да је Комодор начинио велику пословну грешку направивши га некомпатибилним са већином програма писаних за Комодор 64. Као најважније, Плус/4 није хардверски подржавао спрајтове и имао је много лошији звук, чак лошији и од ВИЦ-20, озбиљно подбацујући у два подручја у којима је Комодор 64 бриљирао. Даље, ниједан од Комодорових екстерних периферних уређаја осим за монитор и већине џојстика нису били компатибилни са Плус/4, а обећана дискетна јединица није била доступна прва три месеца док је Плус/4 био у продавницама. Погрешно схваћена нова машина није успела, ни на чије изненађење осим самог Комодора, док је потражња за Комодор 64 повећана јер су старе залихе биле уклоњене да би се направило место за оно што је тобоже требало да буде напреднија замена.
Комодор је одлучио да не направи исту грешку и побринуо се да потенцијални наследници Комодора 64, Комодор 128 и 128Д буду 100% компатибилни са оригиналом и да понуде дуго тражена унапређења (као што што су структурирани бејсик са графичким и звучним командама, излазом за монитор који је подржавао 80 редова и пуну ЦП/М (-{CP/M}-) компатибилност). Основа за Комодор 128, Комодор Б-128 се већ успешно продавао у северноевропским и скандинавским земљама. Како су Комодор 128 и напреднији рачунари других произвођача улазили на тржиште, Комодор је одредио Комодора 64 као рачунар за почетнике, смањујући цену по потреби.
мини|десно|350п|Комодор -{64C}- са -{1541-II}- дискетним уређајем и -{1084S RGB}- монитором (1986) 1986. Комодор је издао Комодор 64Ц, који је функционално био идентичан оригиналу, али је спољашњи дизајн подржавао дух Комодора 128. У САД, Комодор 64Ц је често долазио заједно са оперативним системом базираним на ГЕОС графичком оперативном систему.
1990. године, Комодор 64 је био реиздан у облику играчке конзоле Ц64ГС. То је у основи била плоча за Комодор 64 модификована да прима кертриџе одозго. Модификовани РОМ чип је заменио бејсиков интерпретер са поздравним поруком током учитавања која је тражила од корисника да убаци кертриџ. Није потребно рећи да је Ц64ГС био још један комерцијални неуспех за Комодор и никад није продаван изван Европе.
Током 1990/1991. године направљен је прототип наследник Комодора 64, Комодор 65 (такође познат и као ”C64DX”), али он никад није био пуштен у продају. Требало је да има супериорне графичке и звучне могућности у односу на Амигу, мада са слабијим процесором и мање меморије, као и уграђену дискетну јединицу од 3½" капацитета 1 мегабајт, али проблеми са хардвером су били превелики и рад је обустављен.
У лето 2004. након одсуствовања са тржишта више од 10 година, произвођач персоналних рачунара Тулип Компјутерс БВ (власник имена Комодор од 1997) је издао -{C64DTV}-, конзолу у облику џојстика засновану на Комодору 64 са 30 игара снимљених у -{ROM}-. Дизајнирала га је Џери Елсворт, самоука дизајнерка рачунара. -{C64DTV}- је био слична у концепту осталим мини-конзолама заснованим на конзолама -{Atari}- 2600 и -{Intelvision}- које су имале успеха у протеклој деценији. -{C64DTV}- је продаван у САД за време божићних празника 2004. Неки корисници су инсталирали 1541 дискетни уређај, хард дискове, друге џојстике и тастатуре овим рачунарима, што им је дало скоро све могућности оригиналног Комодора 64.
Ентузијасти и даље развијају нови хардвер, укључујући Етернет картице, специјално прилагођене хард-дискове и интерфејсе за флеш картице.
Активна демосцена
У време представљања, графичким и звучним могућностима Комодора 64 могли су да парирају само рачунари из Атаријеве осмобитне фамилије. То је било време када су IBM-ови персонални рачунари имали графичке карте намењене исписивању текста, мониторима са зеленим екранима и звуком који је могао да генерише само најосновније звуке на малом неквалитетном звучнику.
Захваљујући напредној графици и звуку, Комодору 64 се често приписује започињање рачунарске поткултуре знане као демо-сцена. На крају миленијума, он се активно користи као демо-машина, посебно за музику (његов звучни чип се чак користи на посебним звучним картицама за ПЦ). Ипак, за све остале, осим за најупорније ентузијасте, Комодор 64 је изгубио своју позицију на демо-сцени када су шеснаестобитни Атари СТ и Комодор Амига уведени средином осамдесетих.
Демо-сцена је далеко од мртве више од 20 година након изума Комодора 64. Нове игре се још увек развијају. Вредна помена је -{Enhanced Newcome}-, која је узела скоро 10 година развоја.
Разлике између PAL и NTSC Комодора 64 су биле узрок некомпатибилности између америчке и верзије за већину других земаља. Већина демоа ради само на ПАЛ машинама.
Хардвер
Графика и звук
Комодор 64 је користио осмобитни 6510 процесор МОС Технолоџија (близак рођак 6502 са додатним унутрашњим улазно/излазним портом који је у Комодору 64 коришћен у две сврхе: за укључивање и искључивање РОМ рачунара и да ради са касетофоном) и имао је 64 килобајта -{RAM}--a, од којих је 38 килобајта било доступно за уграђени Бејсик 2.0.
Графички чип -{VIC-II}-, који је подржавао осам спрајтова, скролујуће могућности и два мода. Стандардни текстуални мод је подржавао 40 колона, као и већина Комодорових ПЕТ модела. Програмери видео-игара и демо-програмери су убрзо открили како да искористе грешке у чиповима да би добили додатне могућности, успевајући да добију више од 8 спрајтова.
Звучни чип -{SID}- је имао три канала са неколико различитих облика сигнала. Он је такође био изузетно напредан за своје време. Дизајнирао га је Роберт Јанес, коју је касније основао фабрику за производњу синтисајзера Енсоник. Јанес је критиковао звучне чипове других ривалских рачунара као ”примитивне, очигледно дизајниране од стране људи који не знају ништа о музици”. Познати композитори музике за игре на Комодору 64 су били Роб Хауард, Бен Даглиш и Мартин Галвеј. Године 1999. шведска компанија Електрон је произвела СидСтејшен синтетизаторски модул, изграђен око -{SID}- чипа користећи његове преостале залихе. Неколико музичких група користи овај уређај.
Ревизије хардвера