Санитетске установе у Нишу 1914—1915.

Санитетске установе у Нишу 1914—1915. 300px|мини|У знак сећања на умрло медицинско особље санитетских установа у Нишу, у борби са епидемијом (1914/1915), у кругу Војне болнице изграђена је ова камена пирамида од грубо притесаног камена Када је земља у рату, а један град, као што је Ниш, нарасте са 20.000 становника на преко 100.000, здравствена служба постаје његова најслабија тачка. Захтевна, у погледу људства, материјала, она постаје оптерећена најтежим моралним и стратегијским питањима здравствене заштите. Шта са избеглицама и рањеницима, шта са зараженим болесницима? Како наћи прави начин за борбу против вашљивости и других зараза? Колико вакцина може произвести нишки Пастеров завод, а колико купити ван земље? Колико је лекара, и санитетског особља, потребно грађанству Ниша а колико војсци? Колико лекара, и санитетског особља, просто не може преживети због слабог здравља? А колико ће их „нестати“ у борбеним дејствима и жаришту епидемије? Санитетске установе у Нишу 1914—1915. године приказ је стања у цивилном и војном санитету на почетку Великог рата, у варошици која је пре почетка ратних дејстава имала 20.000 становника, једну војну и једну грађанску болницу и неразвијену инфраструктуру. Са почетком рата такорећи у неколико месеци Ниш је нарастао на 100.000 (147.000) становника.

У таквим условима хигијенско епидемиолошка ситација у граду постала је несигурна (за грађане неподношљива), за здравствени систем критична, за војни санитет велики организациони проблем, због оскудице у здравственим установама, санитетским кадровима (свих профила), санитетском материјалу и апаратима, болничким постељама, а нешто касније и због великог прилива рањеника и болесника и најезде вашију из Мачве, Посавине и других северозападних делова Краљевине Србије.Милорад Димић, Сретен Миленковић, 125 година Војне болнице у Нишу, Ниш:Војна болница; Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004 (Бечеј Пролетер).

Крајем 1914. и почетком 1915. Србију је захватила епидемија пегавог тифуса, у којој је према процени у Краљевини Србији оболело око 400.000 људи, а да је трећина њих умрла. Најтеже је била погођена западна Србија. У таквим условима извршена је прераслодела рањеника и болесника па је Ниш убрзо постао највећа епидемиолошка болница у Србији. Апел српске владе за помоћ у санитетском материјалу и медицинском особљу наишао је на одзив савезничких земаља, тако да су у Ниш и остале делове Србије послате бројне медицинске мисије, које су омогућиле у овом граду оснивање десетак резервних болница и амбуланти.

Епидемија је заустављена тек у касно пролеће 1915. Радећи на сузбијању епидемије, оболела је и умрла готово трећина Нишких лекара, медицинара, медицинских помоћника и болничара, о чему говори спомен обележје у виду камене пирамиде у Војној болници Ниш.

Хигијенско епидемиолошка ситуација у Нишу на почетку Великог рата Град Ниш, простирао се на око 410 ha165 од данашње железничке станице на западу до данашњег Трга патријарха Павла, са источне стране и од данашње аутобуске станице, са северне стране до пруге Ниш-Софија, са јужне. Изван овог појаса, на потезу од 600 метара, у једном низу, са десне стране Пиротске улице, налазиле су се Војна болница, Пастеров завод и Грађанска болница.Група аутора, Историја Ниша II, од ослобођења 1878. до 1941. године , Градина и Просвета, Ниш 1984. године, 24

Хигијенско епидемиолошка ситуација у Нишу на почетку Великог рата није била повољна, осим у погледу снабдевања свежом храном. Болнички капацитети, иако савремени, за то доба, били су недовољни, за ратне услове. Општи ниво здравља и хигијенске просвећености Нишлија био је низак. У комуналном погледу крад је био неуређен (водоснабдевање, канализација, улице, јавна чистоћа).

Градске улице, које су грађене према Винтеровом регулационом плану из 1878. године и Андоновићевом плана регулације из 1907. године делом су биле прекривене калдрмом а делом без застора, тако да се током кишних дана, Ниш претварао у велику каљугу, прекривену блатом и барама.

Снабдевање Ниша водом и канализација није било решено на адекватан начин. Становници су се, највећим делом, водом снабдевали из 1.711 бунара, од којих је према анализи Пастеровог завода у Нишу, 872 било загађено, јер су на истој дубини од око 3 метра плитки бунари били и на истој дубини са нужницима.

Коњичка касарна се снабдевала водом са извора Рибник, одакле је вода долазила и на чесму у Београд-мали. Артиљеријска касарна је добијала воду са Пантелеја. Са каптаже на Кованлуку вода је спровођена кроз чунке од печене земље, који су често пробијани. На изворишта су долазиле и сакаџије, које су разносиле воду по граду. Оваква ситуација са водом изазивала је врло честе епидемије трбушног тифуса и других болести. Мих. Т. Палигорић, Економско-културна историја Ниша, Први део: Ниш до светског рата, Гутенберг, Ниш 1937. године. стр. 39

Канализација није постојала већ су кроз град ишли отворени канали, који су нечистоћу одводили у Нишаву. Градске улице су делом биле прекривене калдрмом а део није имао никакав застор. Током кишних дана, блато и баре су прекривале град.

Све наведно уз десетоструки пораст становништва, још више је погодовало развој заразних болести у Нишу у наступајућим ратним условима.

Први знаци епидемије и масован прилив рањеника у Ниш мини|Припадници руске санитетске мисије у пратњи санитетског воза у Нишу 1915. године мини|Кроз блатњаве и излокане улице Ниша 1914/15. пролазила су запрежна кола натоварена болесницима, а још чешће грубо израђеним мртвачким сандуцима мини|Реконвалесценти од тифуса из собе бр.19, Окружне болнице у Нишу, марта 1915. Зараћену Србију је у зиму 1914. и пролеће 1915. није захватила само епидемија рањеника, већ и заразних болести, пре свега тифуса, великих размера која није бирала жртве како међу цивилнима тако и међу војском.И. Ђуковић, Тифус у Србији 1914-1918, Београд 2006, р.76

Повољан географски положај Ниша у односу на линију фронта и добра повезаност железничком пругом омогућавала је брзу и ефикасну евакуацију рањеника и болесника, са фронта на саверозападу Србије. Како би се створили повољни услови за евакуацију прихват и упућивање на лечење рањеника и болесника, који су од октобра 1914. године, до октобра 1915. (скоро свакодневно превожени до Ниша), железничка радионица у Нишу оспособила је већи број вагона повезаних у пет санитетских возова,Михаило Ф. Протић, Будимир Б. Павловић, Српски санитетски возови у прошлости, Завод за НИПД ЈЖ, Београд. стр. 39. а у граду су увећани болнички капацитети и формирана прихватилишта у близини железничке станице.Момчило Павловић, Чедомир Антић, Војна болница у Нишу , ВИЗ, Београд 2010. године. стр. 32.

Масовна појава заразних болести на почетку рата довела је до тога да ће Србија упркос сјајним победама на бојном пољу постати – земља смрти, а њена „ратна престоница Ниш“ а болница у њој највеће епидемиолошке заразна болница у Србији.

Ниш је у том периоду стравично изгледао, како каже један од очевидаца;...„у граду је „царовала смрт“, блатњавим и излоканим улицама пролазила су запрежна кола натоварена болесницима, а још чешће грубо израђеним сандуцима“...

Сви напори наших и страних лекара и медицинског особља, нису могли да спрече масовно умирање у Нишу: ...„И мртви се не сарањују већ неколико дана, јер је настала пометња међу онима што праве мртвачке сандуке, што односе на гробље, што копају раке и сарањују“... Констатовала је у својим забелешкама супруга бившег руског амбасадор госпођа Хартвиг која је као испомоћ довела једну медицинску екипу Црвеног крста из Русије: која је у Нишу формирала хируршку са 350 и епидемиолошку болницу са 120 кревета.Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984.

„На прелазу из 1914. у 1915. годину стање у Нишким болницама било је у потпуности хаотично. Од 14. јула 1914. до 1. априла 1915. у Војној болници променила су се петорица управника. Двојица су била заражена пегавцем, а један је умро. Зараза је косила особље болнице: од 35 болесних лекара, њих 13 је заражено пегавим тифусом, а тројица су умрла. Тројица лекарских помоћника су оболела, један је умро. Од 11 медицинара, њих десеторица су оболела. Од 18 апотекара и апотекарских помоћника, смрт је однела једног. Болничари су десетковани. У једном тренутку половина их је била болесна (382 од 625), а 41 је умрло.

Пастеров завод у Нишу је у то време успевао да произведе 2.000 доза анималне лимфе дневно, што за вакцинисање војника и цивила није било довољно, тако да је било неопходно увозити вакцине из иностранства.“Павловић М., Антић Ч., Војна болница у Нишу, Монографија, Дирекција за издавачку и библиотечко-информатичку делатност, Београд,2010.

Масовна умирања не само болесника већ и медицинског особља, захтевала су испомоћ у кадру, те на апеле управника у испомоћ је болници додељено неколико међународних санитетских екипа и 168 ратних заробљеника.Александар С. Недок Руска санитетска помоћ Србији у њеним ослободилачким и одбрамбеним ратовима XIX и раног XX века (1804. до 1917. године), Предавање у организацији Академије медицинских наука Српског лекарског друштва одржано 21. априла 2008. годинеУ Нишу је шест месеци владала незапамћена епидемија, са високим процентом смртности, а у Моравској војној болници се у 1914. поред рањеника лечило преко 3.000 људи од пегавог тифуса.

Дневно је умирало и до 36 болесника.Đuković I. The typhoid epidemic in serbia 1914−1915. The Association of Descendants of the Veterans 1912−1920. Belgrade: Signature; 2006. (Serbian) Према сачуваној евиденцији, у Моравској сталној војној болници, епидемија тифуса у Нишу добила је широке размере од новембра 1914 (у новембру су умрла 253 лица a децембру 297).Борислав Андрејевић, Споменици Ниша и околине, Ниш 1985.

После битака на Церу и Колубари од око 70.00 ратних заробљеника, колико их је било у Србији више од 20.000 аустроугарских војника (од којих је било 10.000 словена), током децембра 1914. године депортовано је у Ниш.Б. Јанковић, Ратни заробљеници као гости и пријатељи, Нишки весник, Ниш новембар 2009, р.8

Због скромних смештајним могућности у пренатрпаном Нишу у којем су због наглог пораста броја становника почетком Првог светског рата сви објекти били попуњени, заробљени официри смештени су у једну од најбољих зграда у Нишу, у сасвим нову Пешадијску касарну.

Већи део друге ратне године карактерисало је релативно затишје у Нишу и Србији, у првих девет месеци. „Затишје“ је српској војсци и напаћеном народу у Нишу пружило прилику да се одмори, а новопридошли из Ниша врате својим кућама из збегова, залече ране војника, ожале погинуле и умрле а српска влада и војска консолидује своје редова а нишке власти поправе стање у граду.

Међутим овај период био је и изузетно тежак за нишки војни и цивилни санитет, и грађане, јер није значио престанак смрти у Нишу. У граду је настао период „ратовања” са епидемијама заразних болести, трбушног, повратног и пегавог тифуса и дизентерије, са којима се требало борити све до краја рата.Бирташевић Б, Ђорђевић Д, Арсић Б и сар. Војна епидемиологија. III издање. Уредници, Савезни секретаријат за народну одбрану, Београд 1989.

Масовна појава заразних болести широм Србије и евакуација, рањеника и болесника са северозапада Србије у Ниш, без претходне тријаже и адекватне санитарне обраде, заражених болесника, без спровођења основних хигијенско-епидемиолошких мера, додатно је допринела „експлозивном“ ширењу, повратног и пегавог тифуса, преко заражене беле ваши тела.

И првих шест месеци 1915. у Нишу је владала незапамћена епидемија, са високим процентом смртности. Дневно је умирало и до неколико десетина болесника. Према сачуваној евиденцији, у Моравској сталној војној болници, од тифуса је умрло; у јануару 380, фебруару 495, марту 393, у априлу 231, да би се надаље број умрлих лагано смањивао.