Историја хипербаричне медиицине као посебне гране поморске медицине и медицине рада сеже у далеку прошлост, када је у средњем веку, британски свештеник Хансху (), иако без научних и медицинских знања, 1662. године конструисао, претечу данашње барокоморе „домицилиум“. Он је те године у њој започео да експериментише са применом хипербаричних услова за лечење неких болести. Од тог времена скоро пет векова хипербарична медицина се непрестано развијала и усавршавала.. — See more at:.
Историја хипербаричне медицине у свету Прва примена гаса под притиском у 17. веку Први пут у историји медицине са применом гаса под притиском у лечењу медицинских поремећаја, започео је британски свештеник Хансху () који је, иако без научних и медицинских знања, 1662. године конструисао, претечу данашње барокоморе „домицилиум“.. Dublin, Dancer, 1664. Неку врсту „собе“, са вентилима за контролу протока ваздуха, која је коришћена за стварање хипербаричних и хипобаричних услова. Како је у том периоду, ваздух у затвореној коморни под притиском називан „домицилијум“ (), по њему је прва барокомора добила име. Без јасних доказа, Хенсху је изнео претпоставке да се акутни поремећаји и хроничне болести свих врста, а највише поремећаји дисања и варења, у организму човека могу отклонити променама у атмосфери, или смањењем или повећањем притиска гаса. Поједностављени принцип употребе Хансху је засновао на претпоставци да акутна стања позитивно реагују на повишеном, а хронична на смањеном атмосферском притиску. Daniel S. Morrison, M.D. R. Duncan Kirkby, Ph.D. Hyperbaric Medicine: A Brief History,
Промене у домицилиуму биле су осмишљене да симулирају утицаја климатских промена, као нека врста путовања ка већим висинама (планинама) или нижим надморским висинама (морској обали)... Његов домицилиум није био ништа друго него затворен простор повезан преко вентила са мехом. Манипулацијом вентилима и функцијама меха, атмосфера у „соби“ се могла компримовати (сабити)..,USA, 12.th. Edition, Published 2008.
Прва сазнања из физике и физиологије гасова у 18. веку Француски научник Антоан Лавоазје (1743—1794), открио је у 18. веку да се гасови приликом дисања размењују у плућима. И да се удахнути кисеоник у њима замењује са угљен-диоксидом, док се азот избацује из плућа у непромењеном облику..
После проналаска кисеоника први пут је постављена сумња да је могуће и његово штетно дејство на организам човека. Ту сумњу потврдио је Џозеф Пристли 1772. који је по откривању токсичних особина кисеоника, започео са експериментима на животињама а касније и на људима у барокоморама.
-{Beddos}- и -{Watt}- 1799. описали су промене на плућима мачића које су експериментално излагани, ваздуху са 80% кисеоника.
Велике промене у у развоју хипербаричне медицине у 19 веку Све до 1830, влада затишје у овој области медицине, да би се следећих година десиле велике промене у развоју хипербаричне медицине.
У Француској су Жуно и Фабар изградили су хипербаричну комору (облику бакарне кугле која је могла да постигне притиске од 2 – 4 атм), коју су од 1834. године користили за лечење плућних болести. Три године касније (1837. године) у Лиону је изграђена хипербарична комора довољно велика да прими 12 пацијената.
Године 1837, Праваз је саградио велику хипербаричну комору и користито је за лечење разних болести. Комора је најчешће примењивана за лечење плућних болести, укључујући туберкулозу, ларингитис, трахеитис и велики кашаљ, као и наизглед неповезаних болести као што су глувоћа, колера, рахитис и запаљење вежњаче.Stewart J. Exploring the history of hyperbaric chambers, atmospheric diving suits and manned submersibles: the scientists and machinery. Bloomington: Xlibris Corporation; 2011.
Године 1845, Тригер је први описао симптоме, који су се јављали у рудара, за које је касније утврђено да су изазвани декомпресионим поремећајима. Ваздух под притиском, чија „снага“ се користила да спречи породор воде у кесон, имала је последице по здравље рудара. Они су се по изласку из кесона жалили на болове и грчеве у мишићима. Током 1854, Пол М. и Вателе М. први су објавили да је хитна декомпресија у барокомори неопходна да се спречи појава ових симптома, и предлажили примену рекомпресије за њихово уклањање.. . Хипербаричне медицина у САД и Европи с краја 19. и с почетка 20. века Прва хипербарична комора на северно америчком континенту изграђена је 1860. у Осхау, Онтарио у Канади. Прву барокомору у Сједињеним Државама саградио је Корнинг годину дана касније (1861. године) у Њујорку са намером да лечи „неуролошке и сродне поремећаје“.
Током 1876. године у САД је забележено да је Кели лечио пацијента у „апарату за купање са компримованим ваздухом“ који је описан као уређај са медицинском бравом са две плоче за затварање које се затварају притиском и вентилом за закључавање са спољашње стране који се могу контролисати споља.
Након што су САД започеле развој метода хипербаричне медицине, хипербаричне коморе постају доступне за лечење и у готово свим већим европским градовима. Француски хирург Фонтен () пројектовао је покретну барокомору, чији се рад заснивао на повећању притиска ваздуха у комори специјалним мехом. Тим поступком Фонтен је повећавао количину раствореног кисеоника у крви болесника за време давања азот-оксидула као анестетика. Овом методом спречавао је пад нивоа кисеоника у крви, што се често догађало, током хируршких захвата у дубокој анестезији.
У овој комори обављено је седам операци у року од 3 месаца. Успех је био велики и ова метода лечења се све више примењивала, али нажалост Фонтен је доживео несрећу у барокомори која за последицу имала његовом смрт. Тако је Фонтен постао први лекар који је дао свој живот за развој хипербаричне медицине.
Вилијамс, у британском Медицинском часопису још далеке 1885, објавио је коментар, који је и данас актуелан и наводи се у многим публикацијама да укаже на неравномеран развој ове гране медицини и у 21 веку.
Прву хипербаричну комору у Сједињеним Државама, конструисао је амерички лекар J. Leonard Corning) у Њујорку 1891. године. Неколико деценија касније амерички лекар Орвел Канингем председник Одељења за анестезиологију на Канзаској медицинској школи, је 1900. приметио различитост промена у здравственом стању болесника који болују од исте врсте срчаносудовних болести, у зависности од надморске висине на којој живе. Он је то повезао са променама у атмосфери и донео закључак да је узрок повишени атмосферски притисак ваздуха. На основу ових сазнања Канингем је конструисао ваљкасту комору величине 3х27 -{m}- и исту користио прво за лечење оболелих током пандемије грипе на крају Првог светског рата, а затим за лечење болести срца, хипертензије, реуматске грознице, шећерну болест и многих других болести.. . Хипербарична медицина између два светска рата Године 1928. у Кливленду, г-дин Тимкин, захвалан пацијент који је боловао од уремије и чије стање се побољшало после примене хипербаричне терапије, конструисао је за др Орвела Канингема огромну високу, 64 фита у пречнику, хипербаричну болницу која је имала изгледа челичне сфере.:chap 1, 18, 19, 20, 25, 29, 30. Сваки спрат ове болнице имао је 12 собе са свим садржајима доброг хотела. У овим условима лечени су болесници који су боловали од хипертензије, шећерне болести, сифилиса све до 1930, када је локално медицинско друштво затворило хипербаричну болницу због недостатка научних доказа за лечење у њој. Др Канингем је више пута тражио од Бироа за Истраживање Америчке медицинске асоцијације (АМА) да документује своје тврдње о ефикасности хипербаричне медицине али нажолост примена ове коморе се није дуго одржала јер медицински ауторитети тог времена нису имали разумевања за овај метод лечења.Jain, K. K. (2009). Textbook of hyperbaric medicine. Cambridge, Mass.: Hogrefe and Huber.. мини|центар|518п|<center>Прву хипербаричну болницу високу 60 стопа и 64 стопа широку, 1928. за потребе др Канингема изградио је у Кливленду захвални болесник. Дрегер, који је у 1917. осмислио систем за лечење ронилачких несрећа, први је схватио потенцијалне предности коришћења кисеоника под притиском за лечење декомпресионе болести. Из неког непознатог разлога, Дрегеров систем никада није ушао у производњу.
За почетак савремене хипербаричне медицине узима се 1937. година, када су Бенке и Шеив почели да користе хипербаричну комору за лечење декомпресионе болести ронилаца.
Развој хипербаричне медицине након Другог светског рата Од 1955. Черчил и Давидсон користе хипербаричну оксигенацију и за лечење других болести и рана које су настале код оболелих од карцинома као последица радиоптерапије.
Берм је, у Холандији 1956. у хипербаричној комори извео прву операцију на срцу, а исте године у Европи почела је све учесталија примена хипербаричног кисеоника у медицинској пракси. У Амстердаму 1956, Берм је поднео извештај да примена хипербаричног кисеоник (ХБО) као помоћног средствоа, даје добре резултате у срчаноплућној хирургији, посебно ако се применин у лечењу конгениталних (урођених) аномалија, као што су тетралогија Фалот, транспозиција великих крвних судова или стеноза плућне артерије.
Колега Берма -{W. H. Brummelkamp}-, који је такође интересовао за хипербаричну медицину, открио је 1959. (и касније 1961. објавио), да хипербарична терапија инхибира анаеробне инфекције.
У међувремену Брем, кога често називају оцем савремене хипербаричне медицине, објавио је чланак под називом „Живот без крви“, укоме је навео да је код фатално анемичних свиња, које је третирао хипербаричним кисеоником постигао врло добре резултате опоравка.
У 1962, Смит и Шарп објавили су прве резулате о успешној примени хипербаричне терапије у лечењу тровања угљен-моноксидом. што је допринело „продору“ хипербаричне терапије у све већи број области савремене медицине тога доба.
Проширена употреба ХБО се наставила током 1960-их за стања као што су гасна гангрена и исхемије. ХБО објекти су се проширили широм света, и отварани су на местима као што су Јапан, СССР и Кина.
Prrins из Велике Британије 1965. указао је на ефекте хипербаричне оксигенације код пацијената са остеомиелитисом. Saltzman и сарадници из Сједињених Америчких Држава 1966. године открили су позитивне учинке хипербаричне оксигенације у лечењу пацијената са можданим ударом.. Boschetty и Cernoch из Чехословачке у седамдесетим годинама 20. века почели су да коришсте хипербаричну оксигенацију у лечењу мултипле склерозе. Lamm из Западна Немачка 1971. почео је са применом хипербаричне оксигенације у лечењу изненадне глувоће.
Thurston je 1973. године описао примену хипербаричну оксигенацију као методу која у раној фази лечења смањује морталитет код инфаркта миокарда. Током година, показано је да је хипербарична оксигенација нарочито ефикасна код анаеробних инфекција, нпр. гасне гангрене.Jain KK. Textbook of Hyperbaric Medicine. 4th ed. Ashland On: Hogrefe & Huber; 2004.
У последњим деценијама 20. века многобројни „хипербаричари“ уочили су да терапија кисеоником даје врло добре резултате у лечењу рана, као и оштећења коже након акутних термичких опекотине, које у присутсву кисеоника брже зарастају. Ове студије као и бројна друга искуства у примени ХБОТ, пратили су бројни конгреси, научни скупови и бројне демонстрације излечених пацијената, на којима је зачета идеја о оснивању међународних удружења за хипербаричну медицину. Kensington MD, Undersea and Hyperbaric Medical Society,
У 1983. години основан је Амерички колеџ за хипербаричну медицину а 1986. године основано је Подводно и хипербарично медицинско друштво (Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS)). Европски комитет за хипербаричну медицину (European Committee for Hyperbaric Medicine (ECHM)) основан је 1990. године. Коначно 1993. године основано је и British Hyperbaric Association (BHA).
Развој хипербаричне медицине у бившој Југославији и Србији