Вилхелм Ернст (Вим) Вендерс (; Диселдорф, 14. август 1945) филмски је режисер, фотограф и филмски продуцент.

Најпре је студирао медицину и филозофију, које је напустио 1966. да би се преселио у Париз и посветио студијама сликарства. У том периоду постаје чест посетилац Cinematheque Française где је гледао и до 5 филмова дневно. Када је погледао више од хиљаду филмова, на крају се „навукао“ на биоскоп. 1967. се враћа у Немачку и уписује Високу школу за филм и телевизију у Минхену, док истовремено објављује филмске критике за разне часописе. Ускоро и сам почиње да режира. 1977. снима Америчког пријатеља, филм који је привукао пажњу Френсиса Форда Кополе који га је позвао у САД. Међу његове најпризнатије филмове спадају Небо над Берлином (1987), Париз, Тексас (1984), До краја света (1991), Лисабонска прича (1994) и Buena Vista Social Club (1999), као и велики број кратких арт-хаус филмова.

Вим Вендерс је седамдесетих година XX века стекао репутацију једног од водећих редитеља новог немачког филма. Осамдесетих је постао и култна фигура међународне филмске сцене. Фотографијом је почео да се бави 1983. године док је тражио локације за свој чувени филм Париз, Тексас. Добитник је Златне палме на филмском фестивалу у Кану 1984. године за филм Париз, Тексас. Награђен је почасним докторатом на универзитету у Сорбони 1989. и на Католичком универзитету у Лоувану у Белгији 2005. Додељено му је признање Леопард части на међународном филмском фестивалу у Локарну 2005. године. Његовим филмом Кад прошлост закуца, затворен је ФЕСТ 5. марта 2006.

Вендерс је председник Европске филмске академије у Берлину од 1996. Поред филмског стваралаштва, он је активан фотограф, наглашавајући слике пустих предела. Он се сматра ауторским редитељем.

Младост

Вендерс је рођен у Диселдорфу у традиционално католичкој породици. Његов отац, Хајнрих Вендерс, био је хирург. Холандско име „Вим“ је скраћена верзија крсног имена „Вилхелм“. Као дечак, Вендерс је путовао без пратње у Амстердам да посети Ријксмусеум. Гимназију је завршио у Оберхаузену у Рурској области. Затим је студирао медицину на Универзитету у Фрајбургу (1963–64) и филозофију на Универзитету у Диселдорфу (1964–65), али је напустио студије и преселио се у Париз у октобру 1966. да би постао сликар. Вендерс је пао на пријемном испиту у француској националној филмској школи, IDHEC (сада Ла Фемис), и уместо тога је постао гравер у студију Џонија Фридлендера на Монпарнасу. За то време Вендерс је постао фасциниран биоскопом и гледао је до пет филмова дневно у локалном биоскопу.

С намером да своју опсесију учини својим животним делом, вратио се у Немачку 1967. да би радио у Диселдорфској канцеларији предузећа Јунајтед Артистс. Те јесени уписао је Hochschule für Fernsehen und Film München (Универзитет за телевизију и филм у Минхену). Између 1967. и 1970. године, док је био на HFF-у, радио је и као филмски критичар за ФилмКритик, минхенске дневне новине Süddeutsche Zeitung, Twen магазин и Der Spiegel.

Каријера

Вендерсова каријера почела је у касним 1960-им, у ери новог немачког филма. Велики део карактеристичне кинематографије у његовим филмовима резултат је дугогодишње сарадње са холандским сниматељем Робијем Милером. Париз, Тексас и Крила жеље су резултат сарадње са авангардним ауторима Сaмом Шепардом и Питером Хандкеом. Хандкеов роман Голманска стрепња од пенала адаптиран је за други Вендерсов дугометражни филм, Голманов страх од пенала. Хандке је коаутор сценарија за Крила жеље.

thumb|left|Вендерс са Кери Фишер 1978. године Вендерс је режирао неколико веома цењених документарних филмова, међу којима се издваја Буена Виста друштвени клуб (1999), о кубанским музичарима, и Душа човека (2003), о америчком блузу. Такође је режирао документарни филм о браћи Складановски, познат на енглеском као A Trick of the Light. Браћа Складановски су изумела „покретне слике” док је неколико других, попут браће Лумијер и Вилијама Фриз-Грина, радило исто. Друштвени клуб Буена Виста и његови документарни филмови о Пини Бауш, Пина и Себастијау Салгаду, Со земље, номиновани су за Оскара за најбољи документарни играни филм.

Вендерсова књига Емоциони филмови, збирка дневничких есеја написаних док је био студент филма, адаптирана је и емитована као серија представа на ББЦ радију 3, са Питером Капалдијем као Вендерсом, са Џином Маки, Саскијом Ривс, Денисом Хопером, Харијем Дином Стентоном и Рики Томлинсон у драматизацији Нила Каргила.

Године 2015, Вендерс је сарађивао са уметницом/новинаром и дугогодишњом пријатељицом Мелиндом Камбер Портер на документарном филму о његовом делу, Вим Вендерс – Визије на филму, када је Портер умро. Филм остаје недовршен.

Вендерс је члан саветодавног одбора Светске кинематографске фондације. Пројекат је основао Мартин Скорсезе и има за циљ да пронађе и реконструише светске филмове који су занемарени. Од 2015. служио је као члан жирија за дигитални студио Филмака, платформу за неоткривене филмске ствараоце да покажу свој рад професионалцима из индустрије.

Инсталациона уметност

2019 (E)motion

2020 Two or Three Things I Know About Edward Hopper

2022 Presence

Изабрана библиографија

Референце

Спољашње везе Званично мрежно место Вима Вендерса

Друго лице папе Фрање - интервју („Политика”, 19. мај 2018) Senses of Cinema: Great Directors Critical Database filmportal.de including biography, filmography and photos Wim Wenders — Film — The Guardian

Категорија:Рођени 1945. Категорија:Немачки редитељи Категорија:Немачки сценаристи Категорија:Добитници награде БАФТА Категорија:Председници жирија Филмског фестивала у Кану Категорија:Председници жирија филмског фестивала у Венецији