Гласинац (Гласиначка висораван и Гласиначко поље, раније и Гласинци) је висораван и микрорегија на подручју општине Соколац у источном делу Републике Српске. Простире се источно од планине Романије на надморској висини од 800 до 850 метара. Унутар висоравни је Гласиначко крашко поље површине 22 -{km²}-, дужине 7 -{km}-. На Гласиначко поље надовезује се Лубурић поље у подножју планине Копито.
Географија У природно-географском смислу Гласинац припада Старовлашкој висоравни, планинској регији, која се простире од Сарајевске котлине на западу до Косова и долине Ибра на истоку. Гласинцом доминирају тријаски кречњаци, а од подземних облика рељефа постоје јаме и пећине. Најпознатија је Пећина под липом дуга 4 м, са палеолитским гравираним цртежима. На Гласинцу влада субпланинска и планинска клима. Најниже температуре су у јануару, а летњи максимум је у јулу. Гласинац је изложен јаким северним и северозападним ветровима, и у просеку прима 720 мм падавина (Соколац). Висораван је сиромашна изворима и површинским токовима. На Гласинцу извиру потоци Решетница и Жљебови, али се њихове воде убрзо губе у понорима. Висораван је позната по пространим ливадама и пашњацима.
Гласиначко поље отворено је ка долини Ракитнице, али општа оскудица воде одредила је положај главних насеља. Безводност терена је додатно појачана искрчивањем шума у корист стварања малих земљишних парцела. Становници су покушавали да сачувају део кишнице и снега у тзв. „сухим бунарима", плитким и озиданим вртачама покривеним плочама чији су остаци сачувани у многим гласиначким селима, а иста пракса је позната широм динарског подручја.
Гласинац је у далекој прошлости био раскршће важних путева који су спајали долине река Босне и Дрине. Висораван се састоји од пространих ливада и пашњака, карактеристичним за источни део Босне, чије је дно махом састављено од тврдих непропустљивих стена. Гласиначка висораван окружена је четинарским шумама и врховима Романије, Боговићке планине, Градине, Рабра, Црног врха, Копита, Кратеља. У средишту Гласинца на 870 метара смештено је насеље Соколац, кроз који пролази магистрални путни правац Сарајево–Београд. Од раскршћа у Подроманији, магистрални пут води према Рогатици, Вишеграду, Ужицу.
На овом подручју налазе се и значајна археолошка налазишта. Познато налазиште су и средњовековне некрополе, као што је некропола у месту које се данас зове Црквина, недалеко од раскршћа у Подроманији. По предању, ту је била црква са гробљем. Стећци су разноврсних облика, а неки су са орнаментима.
Историја Током историје, Гласинац (Glasinacium, Glassinaca, Vlassinez) као пространа крашка висораван, сплет мањих удолина и ниских коса североисточно од Сарајева, у подножју планине Романије, мењао је своје границе: у средњем веку обухватао је уже подручје око данашње Црквине, као и село Обре и Мокро, док се савремено схватање протеже на скоро цео простор између Рогатице и Власенице.
Због високе просечне надморске висине и састава тла, Гласинац је био погоднији за сточарство, нарочито за узгој крупне (говеда, коњи) и ситне стоке (овце, козе). Осим продаје стоке и сточних производа, добар део становништва учествовао је у транзитној трговини, вршећи услуге преноса робе као поносници (кириџије). Као путне и претоварне станице у средњем веку се помињу „Буткова кућа" у Мокром, Обре и „црква на Гласинцу", код које је постављена и царина. Њен траг је остао забележен у имену потеса Ђумрукана у селу Црквине. На Гласинцу је одувек постојала раскрсница путева који су повезивали средњу Босну и Подриње, потом Сарајево, Рогатицу и Вишеград са Оловом, Сребреницом, Зворником и Новим Пазаром. Трговачки путеви били су и правци продирања војске, па се тако један окршај босанске и османске војске одиграо пре априла 1392. на Гласинцу. Тада је краљ Стефан Дабиша стигао да, према сопственим речима, „брзо скупи" своје „бољаре, војводе, банове, кнезове, тепчије, жупане и друге велможе", и да заустави овај продор из правца Српске земље. Војвода Сандаљ Хранић држао је царину на Гласинцу и трг Мокро, а преко Гласинца је властела Павловића одржавала везу са рудником Олово у њиховом поседу (до 1415). Сви напади османске војске усмерени на освајање босанских краљевских престоница – Високог, Бобовца и Краљевске Сутјеске, ишли су преко Гласинца и Мокрог на Ходидјед, и даље низводно Босном. Након успостављања власти Османског царства, на подручју Подроманије основана је нахија Мокро и најранији попис (1468/69) сведочи о великом уделу напуштених насеља.
Овде се одиграла Битка на Гласинцу (1878).
Пошто је у суши 1928. страдало много стоке, водовод је направљен 1934."Време", 24. окт. 1934
Становништво Насељавање Гласинца становништвом од којег воде порекло данашњи житељи, почело је крајем 18. века, пошто је ова област услед куге и других невоља опустела. Највише досељеника у том времену стигло је из источне Херцеговине. Почетком 19. века насељавају се преци велике већине данашњих романијских родова. Тај период трајао је до аустроугарске окупације БиХ 1878. а родови који су дошли у том периоду већином су и остали на Гласинцу и Романији. Поред досељавања српског православног становништва, пред окупацију БиХ, Гласинац је захватио вал сеобе никшићких и колашинских муслимана. Сви родови долазили су на празна места или на упражњене читлуке – имања. Потомци досељеника, чине огромну већину у данашњем становништву Романије и Гласинца. Највише се досељавало становништво из Дробњака, Пиве, Бањана, Никшића и Гацка. Досељавања на Гласинац била су и у време два светска рата, а од 1992. до 1995. населило се избегло и расељено српско становништво, посебно из Сарајева и околине.
Привреда Основу привредног развоја на Гласинцу, односно општини Соколац, чине шумарство и дрвна индустрија (примарна и финална прерада дрвета), метална индустрија (фабрика котрљајућих лежаја), текстилна и индустрија коже (производња тепиха, дечје конфекције и обуће), грађевинарство, трговина и угоститељство. Природни услови погодују сточарској производњи, пчеларству, гајењу кромпира и стрних жита (јечам, хељда и др.) што су и главна занимања сеоског становништва. Гласиначко поље је раније било познато по гајењу романијског кромпира.
Археологија мини|300п|Гласиначка култура око 300. године п. н. е. Гласинац је археолошко налазиште европског значаја. Током изградње путне комуникације преко Подроманије коју су предузеле аустроугарске окупационе власти крајем 19. века, откривени су богати археолошки налази. Истраживање је започело (1886—91. на Гласиначком пољу, а било је касније проширено до Праче и Дрине, па је археолошки појам (гласиначко подручје), знатно шири од географског. Евидентирано је око 50 праисторијских градина и више од 1.200 тумулуса (гробних хумки), концентрисаних у групе и некрополе, од којих су најважније: Талине, Лазе, Кусаче, Чаворине, Потпећине, Читлук, Маравићи, Плање, Брезје, Илијак, Русановићи, Госиња, Осово, Бранковићи, Сјеверско, Претежан део тумулуса је истражен, а од градина ископаване су Кусаче, Кошутица, Кадића брдо, Илијак, Лозник и неке друге.
Истраживања су водили Ђорђе Стратимировић, Ћиро Трухелка, Вејсил Ћурчић, и највише Фрањо Фиала, а у новије време Боривој Човић и Б. Говедарица.
Хронологија налазишта Хронологију гласиначких налаза израдили су Алојз Бенац и Боривој Човић. Најстарије насељавање на Гласинцу пада у енеолитско доба. Затрим следе: - Рано бронзано доба Гласинац I: 1800 до 1500. п. н. е.; становништво су номадски сточари, хетерогеног порекла, прилично малобројни. - Средње бронзано доба Гласнац II: 1500 до 1300. п. н. е. насељеност је ретка, као и раније.
- Касно бронзано доба Гласнац III: 1300 — 800. п. н. е. настаје стабилизација, насељава се више градина, а број становника расте.
Највећи процват пада у жељезно доба - Гласинац IV: 800 до 500. п. н. е. и - Гласинац V: 500. п. н. е. до 250. п. н. е. из којег потиче највише градина и гробова и тада се дефинитивно кристалише гласиначка култура жељезног доба.
По све географском простирању она је много шира од гласиначког подручја, јер обухвата још и југозападну Србију, источну Херцеговину и Црну Гору, а Мати-култура у североној и средњој Албанији управо је јужни огранак гласиначке културе.
Спољашње везе Пројекат „Аеродром Соколац“
Категорија:Географија Сокоца Категорија:Области Републике Српске Категорија:Археолошка налазишта у Републици Српској Категорија:Географија Источног Сарајева Категорија:Општина Пале (Босанско-подрињски кантон)