Фернандо I од Леона, звани Велики (; 1016 — Леон 27. децембар 1065) био је гроф од Кастиље од 1029. и краљ Леона од 1037. све до смрти. Примио је помазање 22. јула 1038. Био је син Санча Гарсеса III од Памплоне, званог Старији, краља Памплоне, и Мунијадоне, сестре Гарсије Санчеза од Кастиље. Проглашен је за грофа од Кастиље 1029. године, иако је тек након очеве смрти, године 1035, у потпуности преузео власт. Постао је краљ Леона венчањем са Санчом, сестром краља Бермуда III, против кога је подигао буну. Борећи се против Фернанда у бици код Тамарона (шп. batalla de Tamarón), Бермудо III је погинуо, не оставивши наследнике.

Првих шеснаест година владавине, Фернандо је провео решавајући унутрашње конфликте и реорганизујући своје краљевство. Гранични спорови са његовим братом Гарсијом III од Памплоне су 1054. прерасли у отворени рат. Леонске трупе су усмртиле владара Наваре у бици код Атапуерке.

Енергично је спровео реконкисту, освојивши португалске градове Ламега () (1057), Висеа () (1058) и Коимбру () (1064). Такође је потчинио више муслиманских краљевстава са подручја ел Андалуса, и натерао их да плаћају порез леонском краљевству. По традицији се сматрало да је Фернандо први краљ Кастиље и оснивач кастиљанске монархије, и многи историчари и даље подржавају ту тезу. Међутим, део савремених историчара сматра да Фернандо није био краљ Кастиље и да се порекло овог краљевства доводи у везу са смрћу тог владара. Речима Гонсала Мартинез Дијеса:

Живот и владавина

Гроф од Кастиље Будући Фернандо I од Леона, несумњиво се родио после 1015, и нема ниједног доказа да је био други наследник Санча III Старијег, како се раније сматрало. Већина аутентичних докумената из тог времена говоре да је он четврти син краља Памплоне, након Рамира I од Арагона, Гарсије Санчеза III од Нахере и Гонсала I од Рибагорсе. Када је 1029. наследио кастиљанску грофовију, није имао више од тринаест година. Након што је гроф Санчо од Кастиље преминуо 1017, наследио га је Гарсија Санчез, дечак од седам година, чиме је започет турбулентан период за кастиљанску грофовију. Алфонсо V од Леона је повратио земље које се налазе између Сее () и Писуерге (), које је Санчо раније био освојио, тако да се Санчо Старији умешао да би заштитио свог младог зета, користећи то да би освојио неколико граничних градова. Када је Гарсија Санчез од Кастиље, 1027, постао пунолетан, желео је да учврсти везе венчањем са Санчом, сестром младог краља Леона, Бермуда III. Међутим, 1028. убили су га синови грофа од Веле, избегли из Кастиље. Леонци су веровали да је у ово убиство умешан краљ Памплоне, а Кастиљанци су у томе видели леонску заверу. У сваком случају, Санчо Старији је профитирао од овог атентата: пошто покојни гроф Гарсија није имао деце, Санчо је затражио права од своје супруге Мунијадоне да завлада Кастиљом, и након што је 1029. именовао свог сина Фернанда за грофа од Кастиље, "његов ауторитет" је био "у потпуности прихваћен и легитиман". Фернандо се 1032. венчао са Санчом, вереницом покојног ујака, која је за мираз добила земљу која се налазила између река Сее и Писуерге.

Бермудо III се 1037. венчао са Хименом Санчез, ћерком Санча Гарсеса III од Памплоне и краљице Мунијадоне од Кастиље, тако да су три краља постала род са две стране: Бермудо, Фернандо и Гарсија од Нахере. Бермудо је затражио те земље и то је довело до рата између три краља. Неки аутори сматрају да је управо у том тренутку гроф Фернандо заменио своју дотадашњу титулу за титулу краља Леона, иако нема писаних доказа о томе.

Леонски трон

мини|десно|Бермудо III од Леона. Сукоб између Бермуда, Фернанда и Гарсије од Нахере је кулминирао битком на Тамарону, дана 4. септембра 1037. године. Кастиљанске трупе су биле појачане војском краља Гарсије од Памплоне. Бермудо је поступио импулсивно, сходно својим годинама. Ударајући мамузама коња Палахија, он се увукао у непријатељске редове, где је погинуо од кастиљанског копља. Његови поданици су пребацили тело у Леон и сахранили су га поред његових родитеља, на гробљу код цркве светог Јована ().

Пошто Бермудо није имао наследнике, његова сестра Санча, Фернандова супруга, наследила је трон. Упркос томе, прошло је доста времена док поданици Леона нису прихватили нове владаре. Месецима је гроф Фернандо Флаинес () (ујак Родрига Дијаза де Вивара () и деда Химене ДијасMargarita Cecilia Torres Sevilla-Quiñones de León, El linaje del Cid Anales de la Universidad de Alicante. Historia Medieval 13. ()) одбијао да преда град ономе кога је сматрао отимачем, чак и убицом. Према Леонској хроници, Фернандо је, у град, стигао из Сагуна () (са крајева Галиције). На послетку, пошто је осигурао своју позицију на краљевском суду, Фернандо и његова супруга су мирно ушли у Леон. Иста хроника тврди да првих 16 година своје владавине није могао да се бори са Муслиманима, јер је више пажње посветио томе да покори племство. Усвојио је низ закона (), које је издао његов таст, Алфонсо V, наставио је да одржава визиготско право као основу правосуђа краљевине Леона, и приклонио се начину управљања и обичајима свог новог краљевства, вероватно јер је запао под утицај своје супруге краљице Санче.

Рат са Наваром

Након 16 година владавине, Фернандо је морао да се суочи у рату са старијим братом, Гарсијом III од Памплоне (). Браћа су се годинама спорила око територија које је њихов отац био одвојио од Кастиље и припојио краљевству Памплоне: Буреба (), Стара Кастиља (), Трасмијера (), Енкартасионес () и Планине Оке (), изазивајући тиме сталне нападе. Извори, наравно пристрасни, сву кривицу за конфликте приписују искључиво Памплонцима: када је Гарсија био болестан у Нахери (), краљ Фернандо је отишао да га посети, а пошто је сумњао у брата, избегао је да га ухапсе и склонио се на сигурно. Недуго после тога, Фернандо се разболео, а његов старији брат је отишао да га посети, правећи се невин на оптужбе, и да покаже како му је на располагању, али у ствари са великом жељом да види брата мртвог и узме трон. Фернандо је искористио прилику и затворио га у замак Сеа (), одакле је овај побегао захваљујући сналажљивости и помоћи неколико саучесника.

мини|десно|Атапуерка Гарсија се потом припремио за рат и, удржен са Маварима (), напао је поседе Кастиље, одбијајући изасланике свог брата који су му предлагали мир, "предлажући му да сваки од њих треба да живи у миру унутар свог краљевства и да обојица одустану од решавања проблема силом јер су браћа и сваки од њих заслужује да умре у миру у својој кући". Тако да је Фернандо наишао на јаког противника и обе војске су одмериле снаге 1054. године у бици код Атапуерке ().

мини|Фернандов миљеник - Алфонсо VI од Леона.

Гарсија се улогорио у долини Атапуерке, петнаестак километара источно од Бургоса (), али су Леонци током ноћи заузели хумку која је била у близини и одатле су напали у зору. Фернандо је дао наређење да се његов брат ухвати жив, јер га је то замолила његова жена Санча (). Међутим, племићи Леона (), који нису заборавили смрт свог краља Бермуда, убили су Гарсију. Друга верзија приписује убиство групи његових следбеника, који су били приморани да побегну у Кастиљу пред понижењима и пореским захтевима Гарсије.

У сваком случају, Гарсијина војска је побегла у расулу, при чему су многи пали као заробљеници Леона, међу њима и добар део њихових савезника Мавара. Фернандо је дошао до тела свога брата и наредио је да се сахрани у цркви коју је Гарсија основао, Санта Марија од Нахере (). Фернандова победа је пропраћена присвајањем територија, око којих је и избио рат, Кастиљи, утврђујући границу на реци Ебро () и намећући подаништву власт свог нећака, Санча Гарсеса IV (), новог краља Памплоне.

Брак и деца

Имао је један брак, који је био уговорен са Санчом, ћерком Алфонса V од Леона (), и сестром Бермуда III од Леона (). Из тог брака су се родили: Урака од Заморе (1033—1101), госпођа од Заморе Санчо (1038—1072), краљ Кастиље као Санчо I и Леона, као Санчо II (1065—1072) Елвира (умрла 1101), госпођа од Тора Алфонсо (1040—1109), краљ Леона (1065—1072), Кастиље и Галиције (1072—1109) као Алфонсо VI Гарсија (1042—1090), краљ Галиције (1066—1071 и 1072—1073) као Гарсија II

Према Хроници Леона () :

Смрт и сахрана

мини|десно|Гробље Краљева код базилике светог Исидора у Леону. Овде почива Фернандо I Велики.

Фернандо је у Леон стигао на Бадњи дан () 1065. године и одмах је отишао да посети цркву светог Исидора, молећи се боговима да га прате на његовом путовању у загробни живот. Te ноћи је пратио свештенике у хору, певајућу јутарњу службу у мосарапском ритму, а у свануће Божића () схватио је да му се живот завршава. Примио је причешће, обе врсте, како налаже обред и онда су га на рукама однели у кревет. Дана 26. децембра у зору, видевши да му се ближи крај, позвао је епископе, игумане и свештенике, наредио је да му обуку краљевски огртач, ставе круну и преместе у цркву. Клекнуо је пред олтаром са моштима светог Исидора и светог Висентеа, молећи и преклињући да оде са овог света у миру : После је скинуо огртач и круну, легао на под и прошао кроз церемонију јавног покајања, носећи веома грубу тканину од лана и конопље (), док су му посипали пепео на главу. У подне следећег дана, 27. децембра 1065, на дан светог Јована Евангелисте (), краљ је преминуо, окружен епископима, након 17 година, 6 месеци и 12 дана владавине, у 55 години живота, коју је мало њих доживело и које је критичар описао као дубоку старост и мноштво дана.

Сахрањен је на гробљу краљева код базилике светог Исидора () у Леону, које је он сам саградио, наводно поред гроба свог оца, Санча Великог<ref name="María Encina Prada Marcos, година 1998.">María Encina Prada Marcos, Estudio Antropológico del Panteón Real de San Isidro, </ref> (). На врху његовог гроба направљен је латински епиграф:

Што би у преводу значило:

Након његове смрти, уместо да поштује визиготско и леонско право, која су спречавала поделу територије као имовине између наследника, приклонио се наварским законима по којима се краљевство сматрало очевином. Према томе, на сличан начин као што је то урадио његов отац са њим и његовом браћом и полубраћом, у тестаменту је своје краљевство поделио деци : прворођеном, Санчу, припала је очевина његовог оца — Кастиљска грофовија. Алфонсу, омиљеном сину, припало је краљевство Леон, титула владара, као и права на муслиманско краљевство у Толеду. Гарсија је наследио краљевство Галицију и права на муслиманска краљевства Севиљу и Бадахос. Урака и Елвира су наследиле градове Самору и Торо, као и краљевску титулу и одговарајуће ренте. У њихово господство су ушли сви манастири краљевства.

Одлука Фернанда I да подели своје краљевство синовима, поново се показала лошом. Као што је, његов отац тим поступком прузроковао рат између њега и његовог брата, тако је и он то урадио међу својим синовима. Предавши Толедо Леону, и везујући Бадахос и Севиљу за Галицију, Фернандо је, у ствари, намеравао да затвори напредовање Кастиље према југу, па је тако Санчо II, очевом одлуком изгубио могућност да напредује према Сарагоси. Због тога је Санчо II био приморан да нападне Навару 1067. године, како би од ње одвојио део кастиљанске територије, а нешто касније је заузео и Галицију, и из Леона потиснуо Алфонса, који је зато напао Толедо. Настрадао је у опсади Заморе. Тек после његове погибије Алфонсо је успео да поново окупи територије које су некад припадале њиховом оцу.

Политичка ангажовања

Реорганизација краљевства

мини|лево|Гробница светог Антолина у катедрали у Паленсији

мини|десно| Храм светог Исидра од Леона

Када је ставио под своју власт леонске грофове и осигурао границе, Фернандо је почео да се бави структурама и институцијама свога краљевства, пошто је владао мир. Имао је важну улогу у острвској политици и стварању политичке мапе XI века. Слично томе, у законодавној политици, његова улога је била веома битна јер је реформисао неке чланове леонског краљевског суда и вратио на снагу визиготско канонско право кроз неколико норми које су одређене путем Савета Којансе () (1050. или 1055), којим је председавао сам монарх.