Španska srednjovekovna epika je književni pravac nastao negde u XI veku. Počeo je da nestaje u XIV, dok je u XV veku gotovo u potpunosti ustupio mesto novom rodu španske poezije – romansi.
Epika predstavlja pripovedni rod poezije namenjen uobličavanju sadržajnih celina; i u njoj se objektivno i smireno, uz mnoštvo raznovrsnih opisa, pripoveda neki celoviti događaj istorijskog, legendarnog ili religioznog karaktera.
Za Menendeza Pidala, epika u ranom srednjem veku predstavlja rod koji vrši funkciju istorije: „Epska junačka pesma se rađa kao zamena za nepostojeću istoriografiju, kada se, u nedostatku opširnih pripovesti u prozi, vest o važnim događajima prenosila pesmom…”
„Junačko vreme je, verujem”, rekao je Pidal „ono vreme koje su preživeli neki narodi koji su, pre nego što se razvila istoriografska proza na narodnom jeziku, osećali potrebu da neguju vlastitu istoriju, i to u pesničkom obliku, kroz javne pesme.Pavlović-Samurović Ljiljana, Soldatić Dalibor; Španska književnost 1 (Srednji vek i renesansa); Svjetlost, NOLIT, Sarajevo-Beograd 1985; Edicija strane književnosti
Teorije o poreklu španske epike Fridrih August Volf ( Friedrich August Wolf), nemački naučnik iz XVIII veka, bio je jedan od prvih koji je postavio pitanje da li su u romanskim zemljama prvo nastale kratke epsko-lirske pesme (u Francuskoj su to cantilenes, a u Španiji romances).
Iz njih su kasnije proistekli veliki epski spevovi: Chanson de Roland u Francuskoj i Cantar de Mio Cid u Španiji. Gaston Paris je formulisao i svoju teoriju kantilena. Prema njoj, kratke pesme – kantilene – germanskog su porekla i u njima je bilo elemenata lirske ali i epske poezije. Mila i Fontanals, Menendez Pelajo i Menendez Pidal su pokazali da se ova teorija ne može primeniti na špansku epiku i da su epske junačke pesme prethodile romansama.
Žozef Bedje (Joseph Bedier) nastojao je dokazati da kantilene nisu prethodile epskim pesmama ni u Francuskoj, tvrdeći da su francuski epski spevovi relativno novijeg datuma (XI i XII vek) i da su nastali delimično kao posledica veoma razvijenog običaja odlaženja na hodočašća. O samom poreklu španske srednjovekovne epike iznete su tri teorije.
Najstariju teoriju u prošlom veku formulisao je Gaston Paris. Prema njegovom mišljenju španska epika potiče iz francuske. Kao dokaze navodio je da su francuske epske pesme (chansons de geste) nastale pre španskih. Dok prvi francuski sačuvani spev datira s početkom XI veka, dotle je prvi sačuvani španski spev nastao sredinom XII veka. Ova teorija je delimično usvojena. Menendez Pidal navodi razlike koje postoje između ove dve epike:
Francuska epika obiluje elementima fantastike, dok ih u španskoj praktično nema; Francuska epika obrađuje događaje iz daleke nacionalne prošlosti, koji su mnogo više pripadali legendarnoj nego istorijskoj tradiciji, dok su skoro sve španske epske pesme nastale vrlo brzo posle događaja koje opevaju; Metrička forma francuskih epskih pesama je vrlo rano postala pravilna (utvrđen broj slogova u stihu, konsonantska rima), dok metrička forma španskih epskih pesama ostaje arhaična sve do kraja XV veka (promenljivi broj slogova u stihu, asonanca).
Drugu teoriju je izneo Hulian Ribera 1915. godine, gde navodi da je poreklo španske epike veoma staro i da ga treba tražiti u arapsko-andaluzijskoj sredini. Ribera pretpostavlja da je među Mavarima koji su živeli na Iberijskom poluostrvu pored lirike postojala i narodna epika, ali da nije zabeležena. Ova teorija nije bila potkrepljena nikakvim dokazima, te je vrlo brzo bila odbačena, a kasnije i potpuno zaboravljena.
Godine 1971. Fransisko Markos objavljuje svoju knjigu Arapska narativna poezija i hispanska epika, u kojoj oživljava teoriju o arapskom poreklu hispanske epske poezije.
Treću teoriju formulisao je Menendez Pidal, gde navodi da za njega i francuska i španska epika imaju zajedniči izvor – germanski.
Menendez Pidal objašnjava važnu ulogu Vizigota u nastajanju španske nacije. Oni su od početka V veka, kada su prodrli na Iberijsko polustrvo, pa do početka VII veka, kada je njihova država propala pod mavarskom najezdom, u velikoj meri uticali na hispanoromanizovane starosedeoce. Prema njegovom mišljenju, dokaz za ovo bio je odlomak iz jednog dela Isidora Seviljskog, u kome ovaj učeni biskup, koji je živeo u VII veku i pisao na latinskom, kaže da mladići iz uglednih kuća, pored ostalih veština, moraju da savladaju i veštinu ozbiljnog pevanja „pesama o precima“ (carmina maiorum).
Carmina maiorum, prema tumačenju Menendeza Pidala, bile su epske pesme o slavnim podvizima predaka koje su razvijale junački duh i podsticale želju mladih da se i sami proslave hrabrim podvizima. Menendez Pidal smatra da se prisustvo gotskog duha nije izgubilo iz hispanske sredine posle pada vizigotske kraljevine pod mavarsku vlast. Bilo je prisutno i dalje u mnogim vidovima svakodnevnog života; junačke pesme su i dalje postojale u „prikrivenom stanju“ (estado latente).
Slična situacija se sreće u epskom spevu o Fernanu Gonzalesu, prvom knezu Kastilje. U ovome spevu Fernan Gonzales oslobađa Kastiljance od vlasti leonskog kralja, zahvaljujući svome konju. Sačuvani prepis speva potiče iz XIII veka, ali hronike govore da je ova tema bila ranije obrađivana u usmenim kastiljanskim junačkim pesmama. Menendez Pidel smatra da je ovo jedan od dragocenih dokaza da je ova tema iz gotske usmene epske tradicije negde u XII veku preneta u kastiljansku epsku poeziju.
U periodu od XII do XV veka epska poezija Španije je bila veoma razvijena i popularna u svim društvenim slojevima.
Španska epska poezija delila se na: Mester de juglaria Mester de clerecía
Mester de juglaria je predstavljala anonimne autore, narodne pevače i izvođače čiji je zajednički naziv bio Juglares (Juglar – zabavljač kralja i širokih narodnih masa). Reč mester je proistekla iz latinske reči ministerium, koja je značila zanimanje ili veština.
Preteča huglara u doba Rimskog carstva su bili rimski histrioni – putujući pevači i zabavljači, germanski skopi i mavarski narodni pevači. Slični huglarima, u Provansi su u XI veku bili trubaduri – muzičari, koji su bili donekle obrazovani, te uživali bolji položaj od huglara.
Menendez Pidal je, istražujući zapise o huglarima, zaključio da oni nisu bili samo muzičari. Huglari su oblačili šarena i upadljiva odela, stalno su putovali i zabavljali ljude ne samo na Iberijskom poluostrvu već u celoj Zapadnoj Evropi. Putovali su peške i među njima su bili i pesnici, muzičari, glasnici, a neki od njih su bili i pismeni, te su beležili stihove. Prelazili su Alpe i Pirineje i bili su dobrodošli na italijanskim i francuskim dvorovima, kao i na raznim događajima.
Junačke epske pesme, koje su bile sastavni deo njihovog izvođenja, nazvane su „cantar de gesta“ tj. pesme o junačkim podvizima. Sve one su bile slične i pevane su na narodnom jeziku (idioma romance). Stihovi su bili podeljeni na polustihove i grupisali su se u rukoveti (tirada ili serie), koji su zvučali u skladu. Teme koje su opevane bile su istorijskog i tradicionalnog karaktera.
Mester de clerecía je začeta u XIII veku i predstavljala je suprotnost pojmu mester de juglari, iako je napravljena po uzoru na nju. Clerecía je označavala obrazovane ljude (od reči clerígo, što je značilo obrazovan). Ovaj pesnički pravac je doneo mnoge novine u špansku poeziju.
Obrazovani ljudi su gotovo uvek znali latinski jezik, te i pisali na njemu, što im je omogućavalo da njihova dela budu čitana širom Evrope. Za razliku od huglara, klerici su pisali o internacionalnim temama kao što su religija, moral i različite vrste zabave. Najveći značaj ove škole je u tome što su uveli novu metričku formu (cuaderna vía) – strofu od četiri stiha. Stihovi su bili utvrđene dužine, od po četrnaest slogova. Ovu formu su klerici preuzeli iz francuske i provansalske poezije.
Smatra se da je stih aleksandrinac, korišćen u prvom delu klerika iz XIII veka – Knjiga o Aleksandru, preuzet od Francuza, jer je i tematika samog dela preuzeta od njih. Klerici su vešto prilagodili svoja dela narodu, do tada naviknutom na huglare, i tako uspeli da mu približe mnoge teme, svojstvene samo učenim ljudima.
Kroz istoriju, mnogi su odvajali ove dve pesničke škole, ukazujući na njihove razlike. Njihova najbitnija sličnost je to sto su obe vrste namenjene za izvođenje, ne za čitanje. Knjiga o dobroj ljubavi, delo Huana Ruisa iz XIV veka, prikazuje mnogo više sličnosti nego razlika izmedju ova dva toka u španskoj epici. Međutim, u savremenoj istoriji književnosti oni se prikazuju odvojeno.
Klasifikacija španske epske poezije
Podela španske epike je napravljena prema tematici u delima, ne po metričkim formama kojim su pisane. Postoje: Istorijska epika (épica histórica) − Ovde su svrstani svi epovi, nacionalnih i stranih tema. Neistorijska epika (épica nohistórica) − Ovde postoje tri podvrste: Religiozna epika (épica religiosa) – obradjuje crkvene teme; Novelistička epika (épica novelesca) – epovi univerzalne evropske teme novelističkog karaktera; Poučno – novelistička i alegorijska epika (épica didáctico – novelesca y alegórica) – dela sa sjedinjenim elementima pouke i zabave uz alegoriju.
Istorijska epika Poema de mio Cid Spev Pesma o Sidu (Poema de mio Cid) je nastao 1140. godine, a sačuvan je zahvaljujući prepisu Per Abata iz 1307. Sačuvana verzija se sastoji od 3730 stihova. U pomenutom rukopisu nedostaje jedna strana na početku speva i dve u sredini. Zahvaljujući Menendezu Pidalu, ove praznine su popunjene odgovarajućim proznim delovima uzetim iz istorijskog dela Generalna hronika (Cronica general), nastalog krajem XIII ili početkom XIV veka. Menendez Pidal je svoje izdanje speva započeo proznim tekstom uzetim iz Hronike o dvadeset kraljeva, u kojoj je prepričana epska pesma o Sidovim podvizima. Odlomak iz hronike se završava Sidovim odlaskom u progonstvo. Zahvaljujući ovome, spev je dobio neku vrstu prologa u prozi.
Menendez Pidal je tekst podelio na tri dela, na tri pevanja (cantares): prvi Sidovo izgnanstvo (El destierro del Cid), drugi Udaja Sidovih kćeri (Las bodas de las hijas del Cid) i treći Uvreda u Korpesu (La afrenta de Corpes). Uprkos ovoj njegovoj podeli, u rukopisu speva ne postoji ni naslov celog dela, ni pojedinačnih pevanja.
Deo hronike pod nazivom Hronika dvadeset kraljeva (Cronica de veinte reyes) sadrži razne junačke spevove prepričane u prozi, kao što su pesme o Sidu, Fernanu Gonzalesu, Bernardu del Karpiju, itd.
Ovaj dragoceni rukopis se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Madridu.
Spev je prvi put objavljen 1779. godine. U toku XVIII i XIX veka spev je bio objavljivan više puta. Kod nas je kritičko izdanje ovog speva prvi put objavio Vlado Drašković, a on je ujedno i njegov prvi prevodilac na srpskohrvatski jezik.
Poema de Fernán González Raskorak između sadržine i metričke forme jeste tema ovog dela. Prvi kastiljanski knez bio je Fernan Gonzales (Fernán González), koji je uspeo da se izbori za samostalnost Kastilje. Bio je omiljeni kastiljanski junak; čak je postojala i epska junačka pesma o njemu (cantar de gesta), ali nije sačuvana. Obrazovani kaluđer koji je živeo u kastiljanskom manastiru Arlansi i čije ime nije poznato, napisao je Pesmu o Fernanu Gonzalesu po uzoru na huglarsku verziju. On je odlučio da preradi i obnovi Pesmu o prvom kastiljanskom knezu, odnosno da piše o životu Fernana Gonzalesa, a uporedo sa tim i o razvoju Kastilje.
Pesnik govori o istoriji Španije, o Vizigotima i njihovim kraljevima i kroz šta je sve prošao španski narod. Govori o mladosti Fernana Gonzalesa i o njegovim bitkama, gde se pesma i prekida – završni listovi su izgubljeni. Bogato iskustvo španske epske poezije je prikazano u pesmi.
Razvijeno patriotsko osećanje je karakteristika španske srednjovekovne epike. Ono postoji u pesniku, koji ga iskazuje kroz pesmu.
Strofe su od četiri stiha; svaki stih sastavljen od četrnaest slogova sa cezurom u sredini naziva se cuaderna via i korišćena je u pesmi.
Ostali spevovi