Ел Муџахид или Ел Муџахедин била је војна јединица страних муслиманских добровољаца који су се борили на страни Армије Републике Босне и Херцеговине у рату у Босни и Херцеговини (1992—1995). Стигли су у средњу Босну у другој половини 1992. првобитно с циљем да помогну Муслиманима у борби против српских снага. Добровољци су стизали из цијелог свијета, првенствено били из Ирана, Авганистана и бројних арапских земаља. Процјене њиховог броја варирају од 500 до 5000, при чему се већина процјена креће у распону од 1000 до 2000.
Муџахедини су учествовали у ратним злочинима, укључујући убиства, мучења и одсјецања глава српским и хрватским цивилима и војницима.
Позадина
Након смрти доживотног предсједника Југославије Јосипа Броза Тита 1980, вишенационална држава ушла је у период дуготрајне економске стагнације и пропадања. Анемично стање привреде земље резултирало је значајним порастом националних тензија која су само погоршане падом комунизма у источној Европи 1989. године. Савез комуниста Југославије дозволио је одржавање демократских избора широм земље 1990. године. У Босни и Херцеговини, политичке странке су углавном основане по националној линији. Муслимани су основали Странку демократске акције (СДА), Срби Српску демократску странку (СДС), а Хрвати Хрватску демократску заједницу (ХДЗ). На челу СДА био је Алија Изетбеговић, СДС-а Радован Караџић и ХДЗ-а Стјепан Кљуић. Први демократски избори у Босни и Херцеговини одржани су 18. новембра 1990. године. Највише гласова су добиле управо три националне странке. Социјалистичке странке без одређене националне групације, нарочито Савез комуниста Босне и Херцеговине, нису успјеле добити значајан број гласова.
СДА и ХДЗ, странке које су представљале интересе већине Муслимана и Хрвата, залагале су се за независност Босне и Херцеговине, чему се оштро противио СДС и велика већина Срба. Владе Словеније и Хрватске прогласиле су независност од Југославије 25. јуна, што је довело до рата у Словенији и Хрватској. У новембру 1991, Скупштина српског народа у БиХ (касније Народна скупштина Републике Српске) организовала је плебисцит на којем је већине Срба гласала за останак у саставу Југославије. Сљедећег мјесеца, Арбитражна комисија, коју је саставио Савјет министара Европска економска заједница (ЕЕЗ), одлучила је да би правно обавезујући државни референдум о независности био предуслов за коначно признање Босне и Херцеговине од стране ЕЕЗ. Према томе, Скупштина СР Босне и Херцеговине донијела је одлуку о одржавању референдума о независности 29. фебруара и 1. марта. СДС је такав референдум одбацио као неуставан. Сходно томе, на наговор странке већина Срба је бојкотовала референдум. Скупштина српског народа у БиХ донијела је Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара, која је требала да обухвати подручја „српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида”. Рат је избио у априлу 1992. године.
Формирање
Добровољци су стизали из цијелог свијета, укључујући Авганистан, Египат, Француску, Индонезију, Ирак, Иран, Либан, Малезију, Мароко, Пакистан, Русију (посебно са подручја Чеченије и Дагестана), Саудијску Арабију, Шпанију, Тајланд, Турску, Уједињено Краљевство, Сједињене Америчке Државе, Сомалију и Јемен. Муџахедини у БиХ су првенствено били из Ирана, Авганистана и бројних арапских земаља.
Страни добровољци су стигли у средњу Босну у другој половини 1992. првобитно с циљем да помогну Муслиманима у борби против српских снага. Неки су првобитно дошли као хуманитарни радници, док су се неки од њих у својим матичним земљама сматрали криминалцима због илегалног одласка у БиХ и ступања у војску. Командант Штаба Врховне команде Армије Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) Расим Делић је 13. августа 1993. издао наређење да се до краја августа исте године у саставу 3. корпуса формира јединица „Ел Муџахид”, попуњена станим добровољцима — муџахединима. Јединица је била потчињена Енверу Хаџихасановићу. Према свједочењу бившег припадника јединице „Ел Муџахид” Ајману Аваду, јединица је формирана јер „жељели су ријешити статус босанских бораца који су напустили своје јединице у саставу Армије БиХ како би се придружили муџахединима и легализовали борбу страних ратника у БиХ да би се разликовали од осталих ’слободних стријелаца’ који су се борили у БиХ”.
Страни добровољци су повремено регрутовали локалне младиће у своје јединице. Сходно томе, Хашки трибунал је примјетио да је понекад било „тешко разликовати ове две групе”. Из тог разлога, Хашки трибунал је користио израз муџахедин за борце из арапских земаља, али и за локалне муслимане који су се придружили муџахединским јединицама.
Први логор за обуку муџахедина налазио се у Пољаницама поред села Мехурићи, у долини ријеке Биле, на подручју Општине Травник. Муџахединска група основана на том мјесту укључивала је муџахедине из арапских земаља, као и дио Муслимана. Муџахедини из логора у Пољаницама такође су били стационирани у Зеници и Травнику, а од друге половине 1993. и у селу Орашац, које се такође налази у долини Биле.
Војна ефикасност муџахедина је предмет спорова. Међутим, бивши амерички преговарач за мир на Балкану Ричард Холбрук изјавио је у једном интервјуу да сматра да „муслимани не би преживјели без ове” помоћи, јер је у то вријеме ембарго УН-а на оружје смањио борбене способности Владе Републике Босне и Херцеговине. Холбрук је 2001. долазак муџахедина назвао „пактом са ђаволом” од којег се БиХ и даље опоравља. С друге стране, према генерал-мајору Стјепану Шиберу, највише рангираном Хрвату у АРБиХ, кључну улогу у доласку страних добровољаца имали су реис-ул-улема Мустафа Церић, Халид и Хасан Ченгић, и да муџахедини нису дали велики допринос АРБиХ, него су чак одмогли.
Бројност Процјене о броју муџахедина варирају. Чарлс Р. Шрејдер је 2003. године навео да је генерал Хрватског вијећа одбране (ХВО) Тихомир Блашкић процјењивао њихов број на 3000 до 4000, али да би стварна цифра вјероватно била ближа 2000, на основу свједочења датих на суђењу пред Хашким трибуналом у предмету против Дарија Кордића и Марија Черкеза. Еван Колман је 2004. изјавио да је „распоређивање арапских бораца у Босни, који су углавном били одани џихадистичком руководству у Авганистану, средином 1990-их нагло порасло на бројеве за које се понекад процењивало да премашују и 5000”. Стивен Шварц је навео да је „до 6000 ’арапско-авганистанских’ добровољаца стигло у земљу и ступило у борбу”. Питер Лајтнер је 2007. процјенио њихов број у 1995. на 1500–2000. Томас Хегхамер је 2011. процијенио број страних муслиманских бораца у БиХ на 1000–2000. Међународна кризна група је 2013. процијенила да се „између 2000 и 5000 бораца борило у БиХ”. У извјештају Центра за стратешке и међународне студије из 2017. наведено је да се „цифре крећу од 500 до 5000, са преовлађивањем процјена у распону од 1000 до 2000”, позивајући се на Хегхамера за ову посљедњу процјену.
Однос према АРБиХ
Хашки трибунал је утврдио да је постојала једна јединица величине батаљона под називом „Ел Муџахедин”. Основала ју је Армија Републике Босне и Херцеговине 13. августа 1993. године, одлучивши да формира јединицу од страних бораца како би успоставила контролу над њима, будући да је број страних добровољаца почео да расте. Јединица Ел Муџахедин у почетку је била придодата редовној АРБиХ и она ју је снабдијевала, иако су често дјеловали независно као специјална јединица.
мини|лево|Свечаност поводом формирања 7. муслиманске бригаде 28. јануара 1992. године.
Према оптужници Хашког трибунала против Расима Делића, команданта Главног штаба АРБиХ, након формирања 7. муслиманске бригаде 19. новембра 1992, одред Ел Муџахедин је био потчињен унутар њене структуре. Према саопштењу УН-а из 1995, батаљон Ел Муџахедин био је „непосредно зависан од бошњачког/војног штаба у погледу снабдијевања” и „усмјерења” током борби са српским снагама. Ово питање је чинило дио два суђења за ратне злочине пред Хашким трибуналом против двојице бивших високих официра АРБиХ на основу командне одговорности. У својој првостепеној пресуди у предмету Хашког трибунала против Енвера Хаџихасановића, команданта 3. корпуса АРБиХ (који је касније постао дио заједничке команде АРБиХ и био начелник Штаба Врховне команде), и Амира Кубуре, команданта 7. муслиманске бригаде 3. корпуса, Претресно вијеће је утврдило да:
Такође је утврђено да:
Међутим, Апелационо вијеће Хашког трибунала у априлу 2008. закључило је да однос између 3. корпуса АРБиХ, на чијем је челу био Хаџихасановић, и одреда Ел Муџахедин није био однос потчињености, већ је био близу отвореног непријатељства, будући да је једини начин да се одред стави под контролу био да се нападну као да је ријеч о засебној непријатељској сили.
Послије рата Током 1995, бошњачки активисти и дио ветерана муџахедина основали су Активну исламску омладину, која се сматра најопаснијом међу исламистичким групама у Босни и Херцеговини.
Контроверза око држављанства
Према одредбама Дејтонског мировног споразума из 1995, страни муџахедини су морали да напусте Балкан, али су многи остали. Иако је у извјештају Државног секретаријата САД сугерисано да би тај број могао бити већи, неодређени званичник СФОР-а навео је да је према процјенама савезничке војно-обавјештајне службе 2001. у Босни и Херцеговини стварно живјело највише 200 исламистичких бораца страног поријекла, од којих је око 30 чинило тврдо језгро са непосредним или посредним везама са тероризмом.
У септембру 2007. 50 ових појединаца остало је без држављанства. Од тада је за још 100 лица онемогућено да остваре право на држављанство. Још 250 лица било је под истрагом, док је тијело задужено за ревизију статуса држављанства страних добровољаца у рату у Босни и Херцеговини (укључујући и хришћанске борце из Русије и западне Европе) навело да ће на крају бити испитано 1500 предмета.
Суђења за ратне злочине Муџахедини су учествовали у ратним злочинима, укључујући убиства, мучења и одсјецања глава српским и хрватским цивилима и војницима. Хашки трибунал није подигао ниједну оптужницу против самих бораца, али је неколико официра АРБиХ оптужено на основу командне одговорности. Двојица оптужених — Кубура и Хаџихасановић — првобитно су осуђени по тачкама оптужнице које су се односиле на инциденте у којима су учествовали муџахедини. Касније су ослобођени по жалби јер није било могуће утврдити да су имали ефективну контролу над одговорним борцима. У пресуди су судије закључиле да су муџахедини одговорни за погубљење четири хрватска цивила у селу Милетићи у априлу 1993, као и за нечовјечно поступање према ратним заробљеницима и убиство једног заробљеника у логору Орашац у октобру 1993. године.
Пресуде у предметима против Хаџихасановића и Кубуре обухватиле су низ догађаја у којима су учествовали муџахедини. Јединице АРБиХ напале су 8. јуна 1993. Маљине, село са хрватским становништвом. Након што је село заузето, тамо је стигла јединица војне полиције 306. бригаде АРБиХ. Ови војни полицајци имали су задатак да евакуишу и заштите цивиле у селима која је заузела АРБиХ. Рањеници су остављени на лицу мјеста, док су полицајци око 200 људи, укључујући цивиле и хрватске војнике, повели ка Мехурићима. Командант 306. бригаде одобрио је да се рањеници утоваре на камион и превезу у Мехуриће. Групу од 200 мјештана, коју је војна полиција 306. бригаде спроводила ка Мехурићима, у Пољаницама је пресрела група муџахедина и десетак припадника снага АРБиХ. Заробили су најмање 24 Хрвата војног узраста и једну деветнаестогодишњу дјевојку хрватске националности која је носила траку Црвеног крста. Заробљеници су одведени у Бикоше, између Маљина и Мехурића. Сви ови заробљеници, укључујући и деветнаестогодишњу дјевојку, погубљени су у Бикошима док су држани у заточеништву.
мини|усправно|десно|Расим Делић