Римско царство била је пострепубликанска држава старог Рима и генерално се подразумијева да означава период и територију којим су владали Римљани након претпоставке искључиве владавине Октавијана под Принципатом 31. године. п. н. е. Обухватало је територију у Европи, сјеверној Африци и западној Азији, а којом су владали цареви. Пад Западног римског царства 476. уобичајено означава крај класичне антике и почетак средњег вијека.
Рим је проширио своју власт на већи дио Средоземља и шире, али је озбиљно дестабилизован у грађанским ратовима и политичким сукобима који су кулминирали побједом Октавијана над Марком Антонијем и Клеопатром у бици код Акцијума 31. п. н. е. и каснијим освајањем Птоломејског краљевства у Египту. Римски сенат је 27. п. н. е. додијелио Октавијану свеобухватну власт (-{imperium}-) и нову титулу августа, означавајући његово приступање као првог римског цара монархије са Римом као једином пријестоницом. Огромне римске територије биле су организоване у сенаторске и царске провинције.
Прва два вијека Царства доживјела су период невиђене стабилности и просперитета познат као -{Pax Romana}- („Римски мир”). Рим је достигао своје највеће територијално пространство под Трајаном (98—117 н. е.); под Комодом (180—192) почео је период све веће невоље и опадања. У 3. вијеку, Царство је доживјело кризу која је угрозила његово постојање, пошто су се Галско и Палмирско царство отцијепила од римске државе, а низ кратковјечних царева водио је Царство. Поново је уједињено под Аурелијаном (в. 270—275). Диоклецијан је 286. успоставио два различита царска двора на грчком Истоку и латинском Западу; хришћани су дошли на власт у 4. вијеку након Миланског едикта. Царско сједиште премјештено је из Рима у Византион 330, преименован у Константинопољ по Константину Великом. Период Сеоба народа, који је укључивао велике инвазије Германа и Атилиних Хуна, довео је до пропадања Западног римског царства. Падом Равене у руке германских Херула и свргавањем Ромула Августа 476. од стране Одоакра, Западно римско царство је коначно пало. Источно римско царство је опстало још један миленијум са Константинопољем као једином пријестоницом, све до пада града 1453. године.
Због обима и издржљивости Царства, његове институције и култура имале су трајан утицај на развој језика, религије, умјетности, архитектуре, књижевности, филозофије, права и облика владавине на њеним територијама. Латински је еволуирао у романске језике, док је средњовјековни грчки постао језик Истока. Усвајање хришћанства од стране Царства довело је до образовања средњовјековног хришћанства. Римска и грчка умјетност имале су дубок утицај на италијанску ренесансу. Римска архитектонска традиција послужила је као основа за романичку, ренесансну и неокласичну архитектуру и утицала је на исламску архитектуру. Поновно откривање класичне науке и технологије (које су чиниле основу за исламску науку) у средњовјековној Европи довело је до научне ренесансе и научне револуције. Многи савремени правни системи, као што је Наполеонов кодекс, потичу из римског права, док су римске републичке институције утицале на италијанске градове-државе републике средњовековног периода, ране Сједињене Државе и савремене демократске републике.
Историја
Транзиција из републике у царство
Рим је почео да се шири убрзо након оснивања Римске републике у 6. веку пре нове ере, иако не изван италијанског полуострва све до 3. века пре нове ере. Дакле, била је „империја“ (велика сила) много пре него што је имала цара. Република није била национална држава у модерном смислу, већ мрежа самоуправних градова (са различитим степеном независности од Сената) и провинција којима су управљали војни команданти. Њиме су управљали годишњи магистрати (пре свега римски конзули) у сарадњи са Сенатом. Први век пре нове ере био је време политичких и војних преокрета, који су на крају довели до владавине царева. Војна моћ конзула почивала је у римском правном концепту империјума, што значи „командовање“ (мада типично у војном смислу). Повремено су успешни конзули добијали почасну титулу император (командант); ово је порекло речи цар, пошто је ова титула увек била давана првим царевима.
Рим је претрпео дуг низ унутрашњих сукоба, завера и грађанских ратова од касног другог века пре нове ере — кризе Римске републике — док је у великој мери проширио своју моћ изван Италије. 44. п. н. е., Јулије Цезар је накратко био вечити диктатор пре него што је убијен. Фракција његових убица је протерана из Рима и поражена у бици код Филипа 42. п. н. е. од Марка Антонија и Цезаровог усвојеног сина Октавијана. Антонијева и Октавијанова подела римског света није потрајала и Октавијанове снаге су поразиле снаге Марка Антонија и Клеопатре у бици код Акцијума 31. п. н. е. Сенат је 27. п. н. е. донео Октавијану принцепса („првог грађанина“) са проконзуларним империјумом, чиме је започео Принципат (прва епоха историје римске империје, обично датована од 27. п. н. е. до 284. године нове ере), и дао му титулу Август („ поштован"). Иако је република стајала у имену Римске државе, Август је имао сву значајну власт. Пошто је његова владавина започела период мира и просперитета без преседана, био је толико вољен да се сматрао монархом. Током година његове владавине настао је нови уставни поредак (делимично органски, а делом и намерно), тако да је после његове смрти овај нови уставни поредак функционисао као и раније када је Тиберије прихваћен за новог цара.
Успон Октавијана Августа, првог цара
мини|лево|Август од Прима Порте, рани први век нове ере
Рим је почео са анексијом провинција у III веку пре нове ере, четири века пре него што ће достићи своју највећу територију, и у том смислу, Рим је био царство док се још њиме владало као републиком.Christopher Kelly|The Roman Empire: A Very Short Introduction (Oxford University Press2007 pp. 4ff}} Claude Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire (University of Michigan Press, 1991, originally published in French 1988). стр. 1, 15; T. Corey Brennan, The Praetorship in the Roman Republic (Oxford University Press) . стр. 605. et passim; Clifford Ando, "From Republic to Empire", in The Oxford Handbook of Social Relations in the Roman World (Oxford University Press. (2000). стр. 39.–40. Републиканским провинцијама управљали су конзули и претори, који су били изабрани на једну годину и имали су Империјум „право командовања“.. (Blackwell, ). Гомилање богатства и војне моћи од стране неколико људи преко њихових провинцијских положаја био је важан фактор који је допринео трансформацији републике у аутократску империју.Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire. стр. 1, 15; Olivier Hekster and Ted Kaizer, preface to Frontiers in the Roman World. Proceedings of the Ninth Workshop of the International Network Impact of Empire (Durham, 16–19 April 2009) (Brill, 2011), p. viii; Andrew Lintott, The Constitution of the Roman Republic (Oxford University Press, ). (1999). Касније, моћ императора изражена је као империјум (од ове речи порекло воде многе речи које означавају царство, као на пример, у Француском и Енглеском језику Empire).
Али ова реч добија на значају тек касније у римској историји. мини|лево|Барокна слика Битке код Акцијума. Лоренцо А. Кастро, 1672. Морнарички музеј у Гриничу, Уједињено Краљевство
Кад је пропала Римска република (509. п. н. е. — 31. п. н. е.), Октавијан Август, унук сестре Гаја Јулија Цезара учврстио је свој положај победом над јединим преосталим противником, Марком Антонијем, у бици код Акција 31. п. н. е.
Дотадашњи су догађаји радили у његову корист: Рим је због грађанског рата био у хаосу. Осим тога, Рим није био спреман прихватити власт деспота.
Октавијан је званично говорио да је спасио републику и пажљиво је своје нове моћи и повластице сместио у оквире старих републиканских институција и принципа владавине.
Октавијан је био лукав човек. Одбио је титуле које су Римљани повезивали са монархијом. Настављено је са избором конзула, народни трибуни наставили су да предлажу законе а сенатори су и даље дебатовали у курији. Август је био тај који је увео принцип у коме цар контролише све крајње одлуке, уз подршку војне силе. Прво је распустио војску и организовао изборе. Изабран је на највиши положај у држави, на положај конзула. Године 27. п. н. е. званично је вратио власт римском сенату, па се понудио да се одрекне своје војне премоћи и власти над Египтом. Не само да је Сенат одбио његову понуду, него му је препустио и Хиспанију, Галију и Сирију. Мало након тога, Сенат му је доделио назив Августа ( = преузвишени).
Ипак, Август је знао да му положај конзула неће донети апсолутну моћ. Године 23. п. н. е. одступио је с тог положаја како би стекао друга два. Као прво, иако је био патрицијског рода узео је овлашћења народног трибуна, што му је омогућило да сазива сенат кад год хоће и одређује предмете за расправу. Такође, тај положај му је обезбедио и неприкосновеност () односно култну недодирљивост. Свакоме ко би се усудио да му се насилно супротстави претила је казна богова. Као друго, добио је највиша овлашћења тј. империјум () који је у време Републике припадао само конзулима и преторима. Империјум му је омогућавао да у свако доба командује римском војском која је искључиво њему дуговала верност.
Година 23. п. н. е. обично се рачуна као година кад је Август постао римски цар. Ипак, више је волио грађанске титуле попут титуле принцепса сената () и „првог грађанина“. Као цар, Август је хладнокрвно и ефикасно уредио своје царство; његове су изузетне способности великим делом заслужне што се Римско царство одржало тако дуго. Увео је стандардизовани новац и порезе; изградио је бирократску структуру од припадника коњаничког сталежа и ослобођеника (бивших робова). Војницима је уредио начин плаћања и читав програм повлачења из службе после рока од двадесет година.
Био је вешт пропагандиста. Добио је подршку римских књижевника кад је постао покровитељ песника Хорација, историчара Тита Ливија и нарочито Вергилија. Да се свиди народу, користио је игре и посебне догађаје који су славили њега и његову породицу.
Као апсолутни владар царства, именовао је свог наследника. Тако је вратио обичај који је одбачен још приликом оснивања Римске републике као срамотан. У почетку је то требало да буде Марцел, син његове сестре, који се оженио Августовом кћери Јулију Старију. Међутим, Марцел је умро 23. п. н. е. Након Марцелове смрти Август је удао своју ћерку за Марка Агрипу, који му је главни помоћник, нарочито у војним питањима. Из тог је брака потекло петоро деце, три сина и двије кћери: Гај Цезар, Луције Цезар, Јулија Млађа, Агрипина Старија и Постум Агрипа (име „Постум“ значи да је дете рођено након очеве смрти). Август је усвојио своја два најстарија унука, Гаја и Луција, чиме је постало очигледно да их он сматра својим налседницима. Показао се широкогрудним и као очух, према Ливијиној деци из првог брака, Друзу Старијем и Тиберију Клаудију, након што су освојили велике делове средње Европе.
Агрипа је умро 12. п. н. е., а Ливијин син Тиберије се развео и оженио са Агрипином удовицом и то по Августовом налогу. Тиберије је учествовао у Августовој трибунској власти, али убрзо се повукао на Родос, вероватно зато што је осећао да Август даје предност Гају и Луцију. Када су и Гај и Луције умрли као младићи (4. односно 2. године после Христа, и како му је брат Друз умро још раније (9. п. н. е.), Тиберије је позван назад у Рим. Тада га је Октавијан Август коначно усвојио и тако одредио за наследника.
Октавијан Август је умро 19. августа 14. године нове ере. Убрзо га је сенат прогласио богом и уврстио у пантеон римских богова. Постум Агрипа и Тиберије су проглашени наследницима. Постум, који је тада живео повучено, одмах је убијен. Вероватно је Тиберије умешан у његову смрт.