Франсиско Франко (, пуно име: -{Francisco Paulino Hermenegildo Teódulo Franco y Bahamonde}-, Ферол, 4. децембар 1892 — Мадрид, 20. новембар 1975), био је шпански генерални капетан, шеф државе Шпаније (појединих делова Шпаније од 1936, а целе територије од 1939. године), регент и диктатор, после окончања Шпанског грађанског рата, током Гвоздене завесе, све до смрти 1975. године. Председавао је ауторитарном владом Шпаније у време Хладног рата. Био је познат под називом „Вођа Шпаније“ (), службено његова титула гласила је: „Вођа Шпаније по милости Божијој” ().

Рођен је у градићу Ферол, у морнаричкој породици и сам је желео да ступи у морнарицу али се ипак укључио у пешадију. У војсци је брзо напредовао и са 32 године постао је најмлађи генерал у Европи„Jewish virtual library“ . Приступљено 26. јуна 2013.. Постао је директор Војне академије у Сарагоси, након чијег затварања је дошао у сукоб са републиканским властима. Истакао се гушењем левичарских устанака у Шпанији 1934.

Након што је 1936. владу формирао левичарски Народни фронт, дошло је до немира широм земље. Франко се придружио групи официра који су се спремали да изврше војни пуч и преузму власт. Пуч који је требало да буде извршен 18. јула није успео и прерастао је у Шпански грађански рат. Франко је успео да се наметне као вођа побуњеника и да добије помоћ Немачке и Италије. После три године Франкови националисти су добили рат. Франко је завео диктатуру а 1947. године, изменио устав, прогласио монархију и себе именовао за регента са доживотним мандатом. За заменика шефа државе одабрао је принца Хуана Карлоса, прескочивши у наследном реду његовог оца принца Хуана који је био легитимни претендент.

Током Другог светског рата Шпанија је остала неутрална, иако је слала добровољачке одреде на источни фронт. После пораза сила Осовине у Другом светском рату Франко се окренуо Америци, са којом је успоставио војни и трговински савез.

Франко је успео да задржи власт спровођењем строгих мера: сузбијао је политичке противнике увођењем цензуре, затворским казнама са принудним радомGastón Aguas, J. M. & Mendiola Gonzalo, F. (eds). ., затварањем у концентрационе логореRodrigo, J. Cautivos: Campos de concentración en la España franquista, 1936–1947, Editorial Crítica. и смртном казномDuva, J. Octavio Alberola, jefe de los libertarios ajusticiados en 1963, regresa a España para defender su inocencia Diario El País, 9 November 1998. Била је забрањена употреба мањинских језика и обичаја, а Католичка црква је добила статус државне религије.

Током 1950-их увео је реформе које су имале за циљ економски развој Шпаније. Тако је дошло до тзв. Шпанског економског чуда које је трајало до 1973. године. Овај економски развој се сматра једином добром тековином Франковог режима, јер је извео Шпанију из реда неразвијених земаља и побољшао положај средње класе.

Преминуо је 20. новембра 1975. године у 82.-ој години живота. Након његове смрти на чело Шпаније је дошао краљ Хуан Карлос који је отпочео процес демократизације државе. И данас трају расправе око Франкове улоге у шпанској историји, неки га памте као доброг вођу који је очувао мир у земљи и омогућио економски развој Шпаније, док га други сматрају за диктатора одговорног за убиства и прогоне политичких противника.

Детињство и младост Франко је рођен у месту Ферол у шпанској Галицији. Његов отац Николас Франко Салгадо-Араухо (-{Nicolas Franco Salgado-Araujo}-) био је морнарички официр. Његова мајка Пилар Баамонде и Пардо де АндрадеGeneralísimo Franciso Franco: Francisco Franco Bahamonde - biografía, 2003—2012 такође потиче из фамилије са поморском традицијом.

Његово родно место је службено носило назив Ел Ферол дел Каудиљо () од 1938. до 1982.El País: El Ferrol deja de llamarse 'del Caudillo', Beito Rubido, 29.12.1982

Пошто је Поморска академија била затворена од 1906. до 1913, приступио је Пешадијској академији у Толеду 1907. Дипломирао је као други поручник 1910. године.

Две године касније, затражио је да га пошаљу у Мароко. Шпанске намере да физички окупирају свој афрички протекторат узроковао је дуг рат (1909—1927) са Мароканцима. Тактика у одуговлачењу начинила је велике губитке међу шпанским официрима, али је исто тако дала промоцију кроз заслуге. Ово се објашњавало говорећи да су официри могли добити “мртвачки сандук или генералски појас” (-{la caja o la faja}-). Франко је ускоро стекао репутацију као добар официр. Придружио се новоформираним колонијалним шпанским трупама које су деловале као “шок трупе”.

Године 1916, са 23 године и са добијеним капетанским чином, тешко је рањен у Ел Биуцу. Ово га је од тад непрестано чинило у очима домородачке војске као човек од бараке (срећан човек). Неуспешно је предлаган за највеће шпанско признање за каваљерство (Круз Лауреада де Сан Фернандо). Упркос томе, добио је чин мајора, што га је учинило најмлађим официром са овим чином у Шпанској армији..

Од 1917. до 1920. био је прекомандован на Пиринејско полуострво. Последње године, заменик пуковника Хосе Милан Астреј (), харизматични официр, основао је Шпанску легију. Франко је постао други човек Легије и вратио се у Африку.

Лета 1921, прекобројна Шпанска армија доживела је тежак пораз у Ануалу од стране племена Риф под вођством браће Абд ел-Крим. Легија је симболично, ако не материјално, спасла шпанску енклаву Мелиљу после тродневног марша на челу са Франком. Већ 1923. године, као заменик пуковника Легије, унапређен је у њеног команданта.

Исте године оженио се Маријом дел Кармен Поло (),Biografía de Francisco Franco, (1ª parte)., Eduardo Palomar Baró, 10.4.2006. с којом је имао једно дете, кћерку Марију дел Кармен, рођену 1926. Кум на венчању му је био краљ Алфонсо XIII. Ова чињеница ће га током Друге шпанске републике окарактерисати као монархистичког официра.

Унапређен у пуковника, Франко је водио први талас трупа на обали код Алхуцемаса 1925. године. Овај поход у срце територије племена Абд ел-Кримових, у сарадњи са француском инвазијом с југа, обележило је почетак краја Републике Риф.

Поставши најмлађи генерал у Европи 1926, Франко је постављен за директора Војне академије у Сарагоси, заједничке академије за све војне кадете.

Франко у Другој шпанској републици

Франко се и након пада монархије 1931, држао свог дугогодишњег аполитичког мишљења (иако неки извори наводе да је подржавао десницу и њеног вођу Прима де Риверу) и у новонасталим сукобима је остао непристрасан. Узрок његовог сукоба са републиком било је затварање Војне академије у Сарагоси, од стране министра рата Мануела Азање у јуну. Азања је Франков опроштајни говор кадетимаDiscurso de Franco a los cadetes de la academia militar de Zaragoza сматрао увредом. Идућих шест месеци Франко није имао никакав положај у војсци и био је под пратњом.

На место заповедника у граду Ла Коруња је постављен 5. фебруара 1932. Није се мешао у покушај пуча, који је исте године извео Хосе Санхурхо, него му је послао писмо, у коме је изразио своју љутњу због тог догађаја. Азања је спровео војну реформу којом је у јануару 1933. Франко премештен са места првог на место 24. генерала. Исте године добио је војну команду на Балеарима, иако је та позиција била изнад његовог официрског чина.

Астуријски устанци У октобру 1933. одржани су нови избори, на којима су победу однели десничари. Опозиција је 5. октобра 1934. основала револуционарни покрет који је имао за циљ обарање десничарске владе. Устанак се проширио по целој Шпанији а центар побуне је била провинција Астурија, где су побуњенике подржали рударски синдикати. Задатак гушења устанка поверен је генералу Франку. Он је уз помоћ Афричких јединица, које је предводио генерал Едуардо Лопез Охоа, и после две недеље тешке борбе (1200 до 2000 жртава) је успео да угуши.

Ове борбе су још више распламсале сукоб између левичара и десничара, тако је Франко који је пре устанка сматран левичарем сада био проглашен за највећег непријатеља левице. Франко је од 15. фебруара био вођа Афричких јединица, а 19. маја 1935. је постављен на место врховног заповедника генералштаба.

Струјање у рат мини|лево|Шпански Мароко Након једне корупционашке афере дошло је до пада владе десног центра и расписани су нови избори. Формиране су две велике коалиције: левичарска „Народни фронт” () и десничарска „Национални фронт” (). Изборну победу са малом разликом су прогласили левичари 16. фебруара 1936. Наредних дана дошло је до великих немира, Франко је безуспешно предлагао да се прогласи државна криза, а левичари су под притиском народа допустили поновно пребројавање гласова.

Франко је 23. фебруара послат на Канарска острва, где је заповедао мањем броју војника. У међувремену Емилио Мола је почео ковати заверу против левичарске владе. Позвао је Франка да му се придружи, али је овај то одбијао све до средине јула. Франко је чак предлагао влади да доведе војску у ред, али није добио одговор на своје писмо. Остали побуњеници су били одлучни о спровођењу побуне con Paquito o sin Paquito (тј. са Франком или без њега) како је рекао Хосе Сонхурхо, почасни вођа устанка. Побуњеници су одредили 17. јул за дан почетка устанка.

Видевши да је ствар отишла предалеко и да мора заузети страну у предстојећем сукобу, Франко је одлучио да узме учешћа у припремању пуча. Из Енглеске је стигао Франков приватни авион, којим је требало да буде пребачен у Африку, да би преузео команду над Афричким јединицама. Владина полиција је убила једног од вођа опозиције Хосеа Калва Сотела, што је убрзало избијање устанка. Дан пре планираног подизања устанка 17. јула Афричка војска је отказала послушност својим старешинама. Следећег дана Франко је објавио манифест, познат као Франков проглас о побуни и кренуо у Африку, где је следећег дана преузео заповедништво над војском.

Недељу дана касније под контролом побуњеника налазила се само једна трећина Шпаније, а у рукама владе је била морнарица те побуњеници нису имали користи од Франкове војске у Африци. Пошто пуч није успео, побуњеници су наставили са борбом, која је прерасла у грађански рат.

Шпански грађански рат

Први месеци 370п|мини|Шпанија током грађанског рата

10п Главни националистички центри

10п Главни републикански центри

25п Копнене битке

25п Поморске битке

25п Бомбардовани градови

25п Логори

25п Масакри

10п Избеглички кампови Иако Франко није имао новца, јер се трезор налазио у рукама владе у Мадриду, постојао је организовани економски лоби у Лондону који се бринуо за његове финансијске потребе, а могао је рачунати и на финансијску помоћ својих сарадника из иностранства. Током првих дана рата вођене су снажне борбе за контролу над Шпанским Мароком. Франко је успео да истовремено стекне подршку народа и да наметне своју контролу над војним снагама у Африци. Франко је тада почео да се обрачунава са официрима који су били одани Републици. У то време ликвидирано је 200 виших официра, међу којима и један Франков блиски рођак. Највећи Франков проблем је био пребацити војску из Африке на Пиринејско полуострво. Морнарица је била у рукама Републиканаца, док је Гибралтар био блокиран. Затражио је помоћ од Мусолинија који је му је пружио безусловну подршку у виду оружја и авиона. У међувремену је адмирал Канарис, шеф немачког Абвера, успео убедити Хитлера да подржи Франка. Дана 20. јула Франко је успео да са малом групом од 22 авиона, углавном немачких Јункерса Ју 52, отвори ваздушни мост ка Севиљи, где су његови војници помогли да националисти заузму град. Франкови амбасадори су отпочели снажну дипломатску агитацију у Уједињеном Краљевству, Италији и Немачкој, са циљем да добију војну помоћ, пре свега у авионима. Преговори су били успешни са Италијом и Немачком, које су им одобриле војну помоћ. Немачки и италијански авиони су од 2. августа почели слетати у Теутон. Франко је 5. августа пробио блокаду и поставио конвој бродова са око 2.000 војника.