Дан младости (, ) био је омладински празник у СФР Југославији, који се од 1945. до 1989. обележавао сваког 25. маја. Био је повезан са рођенданом доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита (1892—1980), који је рођен 7. маја, али је рођендан прослављао 25. маја. Један од мотива за обележавање овог датума, као његовог рођендана, била је чињеница да је 25. маја 1944. успео да избегне сигурну смрт приликом немачког ваздушног деснта на Дрвар. Прослава Титовог рођендана као општег празника младих почела је маја 1945, а на његов предлог почетком 1957. прерасла је у Дан младости, који је у СФРЈ последњи пут обележен 25. маја 1989. године.

Главни симбол Дана младости била је штафетна палица коју је више стотина хиљада омладинаца носило кроз читаву Југославију, а 25. маја је предавана Јосипу Брозу Титу на масовној гимнастичкој приредби (слету) који је од 1955. организован на стадиону ЈНА у Београду. У првом периоду 1945—1956. ношено је више штафетних палица — Титових штафета (, ), а у периоду 1957—1987. ношена је само једна — Штафета младости (, ). Након смрти Јосипа Броза Тита, 1981—1987. штафету је примао председник Савеза социјалистичке омладине Југославије (ССОЈ), друштвено-политичке организације која је била организатор ове манифестације. Ношење штафете укинуто је 26. јануара 1988, након скандала око штафете који је избио у Словенији претходне године. Последњи слет на стадиону ЈНА организован је 25. маја 1988. године. Савезна конферецнија ССО Југославије усвојила је 24. марта 1989. нову фестивалску концепцију прославе Дана младости чиме је укинут традиционални слет.

25. мај мини|180п|Јосип Броз Тито 1977. Доживотни председник СФРЈ и СКЈ Јосип Броз Тито (1892—1980) рођен је 7. маја 1892. у Кумровецу у Хрватском Загрорју. Пошто се током година револуционарног рада често користио лажним документима, као датум свог рођења временом је узео 25. мај. Према Титовом биографу историчару Владимиру Дедијеру први документ у коме као датум његовог рођења стоји 25. мај је војнички документ из аустрогарске војске настао током његовог служења војног рока 1913. године. Као разлог за узимања погрешног датума рођења, Дедијер сматра чињеницу да су Титови родитељи имали петнаесторо деце и да су вероватно побркали кад се ко тачно родио, а посебно јер је у то време на селу владао обичај да се датуми рођења везују за одређене пољске радове. У току окупације Југославије, Иван Стево Крајачић успео је да у Загребу дође до тог аустроугарског војног документа и послао га Титу, који се тада налазио у Јајцу. Пошто је овај датум прихватио као датум свог рођења, на предлог његових сабораца у пролеће 1944. у ослобођеном Дрвару организоване су припреме за обележавање Титовог 52 рођендана, али до тога није дошло због немаког ваздушног десанта, извршеног 25. маја 1944. године. Приликом припрема операције „Коњићев скок” Немци су пронашли документ у коме се као дан Титовог рођења наводио 25. мај и одлучили да тај дан искористе за почетак операције. Неупех немачке акције у Дрвару, додатно је утицао да се као дан Титивог рођендана обележава 25. маја, а не 7. маја када је заиста рођен.

Титова штафета 1945—1956. 1945—1947. У пролеће 1945, када су још увек вођене завршне операције за ослобођење Југославије, омладинци из Крагујевца одлучили су да свечано прославе 53 рођендан маршала Тита. На предлог Јосифа Прохаске, предавача физичке културе у Крагујевачкој гимназији и некадашњег члана Соколског друштва, одлучено је да се тим поводом организује ношење штафете. Овај предлог Окружни комитет СКОЈ за Крагујевац послао је Централом одбору Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), који је након неколико дана јавио да је предлог прихваћен. У одговору је назначено да ће омладина сваке републике послати по једну штафету, а да је омладини Крагујевца, као иницијатору, одборено да пошаље своју посебну штафету у Београд. Један од главних организатора крагујевачке штафете био је Аца Стефановић, члан Окружног комитета СКОЈ, који је замолио раднике крагујевачког Војно-техничког завода да им израде штафетну палицу — дугуљасти цилиндар од сјајног лима. Како се омладинцима није допала израђена штафета, одлучили су да уместо штафете Титу поклоне поздраве и честитке омладинаца из свих села и места крагујевачког округа. Свим активима омладине послали су хатрију истог формата и препустили омладини да сами испишу поздраве, a када су прикупљени сви листови са поздравима око 15.000 омладинаца, повезани су у велику Плаву књигу.

Након иницијативе крагујевачке омладине, Централни одбор УСАОЈ је 10. априла 1945. упутио допис свим организацијама, у коме се између осталог каже:

мини|180п|Споменик првој Титовој штафети у Крагујевцу Поводом Титовог рођендана 1945. организоване су разне гимнастичке приредбе широм Југославије — на Кошутњаку у Београду одржан је дводневни слет, а слични скупови одржани су у Пожаревцу, Скопљу, Сомбору, Мостару, Чачку, Сарајеву и другим местима. Прве године ношено је укупно девет штафета — шест републичких штафета и штафете Југословенске армије, Трста и Јулијске крајине, као и штафета Шумадије из Крагујевца. У ношењу првих Титових штафета учествовало је преко 12.500 омладинаца, који су претрчали трасу дугу 9.000 километара. Дочек свих штафетних палица организован је на Славији у Београду, 24. маја у периоду од 16 до 18 часова. Више хиљада Београђана, дочекало је носиоце штафета, а посебно групу из Крагујевца. Након завршеног скупа на Славији, носиоци штафета су кренули према Белом двору на Дедињу, где их је дочеко Митар Бакић, шеф Кабинета председника Владе ДФЈ, који је у његово име примио штафете, с обзиром да се Тито тада налазио у Загребу. Сутрадан 25. маја 1945. окупљени су последњи носиоци штафета и авионом превезени у Загреб, где их је примио Јосип Броз Тито. Међу омладинаца које је примио у Загребу, између осталих, били су — Томо Мијаиловић из Херцег Новог, Лалица Аксентијевић из Београда, Душан Пантелић из Крагујевца, Мишо Профиловић из Новог Пазара, Виктор Климп из Београда, Влада Лапчевић и троје непознатих омладинца.

Ношење Титових штафета, наредне 1946. организовано је у атмосфери обнове земље, у коју је активно укључена омладина. Три месеца (фебруар, март, април) пред Трећи конгрес УСАОЈ, одржан 11—15. маја 1946, трајало је омладинско такмичење у добровољном раду у коме је учествовало пет и по милиона младих, а 1. априла 1946. почела је прва велика омладинска радна акција на изградњи пруге Брчко—Бановићи. Ове године ношено је 11 штафета — шест републичких штафета и штафете Југословенске армије, градитеља пруге Брчко—Бановићи, Јулијске крајине и Истре, Трста и Београда, које је носило укупно 49.187 омладинаца, а прешле су преко 12.000 километара. Дочек штафета организован је 25. маја 1946. на Теразијама у Београду, одакле су након поздравних говора, последњи носиоци отишли до Белог двора, где су их уручили Јосипу Брозу Титу. Последњи носиоци штафета 1946. били су — Михајло Туртић Павка (Србија), Витомир Черина (Хрватска), Руди Финжгар (Словенија), Бошко Кецман (Босна и Херцеговина), Димо Мојсовски (Македонија), Милан Вуксановић (Црна Гора), Дакуел Оресте (Трст), Бојан Половина (ЈА), Милан Јекић (ОРА Брчко—Бановићи), Јанко Пренчић (Јулијска крајина и Истра) и Станислав Милутиновић (Београд). Године 1947. ношено је дванаест штафета — шест републичких, три штафете Југословенске армије (ваздухопловства, морнарице и копнене војске), штафета градитеља пруге Шамац—Сарајево, Савеза пионира и Београда, које је носило преко 100.000 учесника (пионира, омладинаца и војника), а пређен је пут дуг више од 29.000 километара. Све штафете су 25. маја 1947. свечано дочекане на Теразијама у Београду, након чега су се последњи носиоци упутили ка Белом двору, где су их предали Титу. Последњи носиоци штафета 1947. били су — Мићко Старовић (Босна и Херцеговина), Илија Милијев Петровски (Македонија), Тоне Церер (Словенија), Милисав Ђурић (Србија), Петар Ламза (Хрватска), Велизар Шкеровић (Црна Гора); Војо Лукић, Душан Пичулин и Душан Драгања (Југословенска армија), Бранко Остојић (Савез пионира), Драган Радисављевић (ОРА Шамац—Сарајево) и Матилда Барух (Београд).

1948—1950. мини|Штафетне палице изложене у Музеју Југославије Године 1948. број штафета износио је четранест домаћих и једна из иностранства ношена у име Георги Димитрова и народа Бугарске, а ношено је и много локалних штафета. Републичке штафете су ове године пошле из места која су била позната по догађајима из Народноослободилачког рата — штафета Србије из Беле Цркве, Црне Горе из Пљеваља, Босне и Херцеговине из Дрвара, Хрватске из Подгоре, Македоније из Крушева и Словеније са Триглава. Пут главних 14 штафета износио је 43.000 километара, а носило их је преко 150.000 омладинаца. Последњи носиоци који су 25. маја 1948. у Београду предали штафете били су — Ариф Тановић (Босна и Херцеговина), Павле Давковски (Македонија), Иво Кревс (Словенија), Вуксан Булатовић (Србија), Аугуст Просинек (Хрватска) и Радован Мићановић (Црна Гора); Звонко Прагај, Првослав Бацковић и Вељко Барбијери (Југословенска армија), Звонко Фабијанић (Савез пионира), Стеван Грбина (ОРА ауто-пут Београд—Загреб), Светозар Миленковић (ОРА Нови Београд), Милена Затезало (Београд), Карло Прион (Слободна територија Трста) и Дмитар Дражев (Бугарска). Наредне 1949. било је петнаест главних штафета — шест републичких, три штафете Југословенске армије и штафете градитеља ауто-пута Београд—Загреб, градитеља Новог Београда, Савеза пионира, Београда, Слободне територије Трста и посебна штафета граничара Југословенске армије, коју су војници припадници граничних јединица носили уз целу границу ФНР Југославије. Пут главних штафета био је дуг преко 68.000 километара, а носило их је укупно 605.564 учесника, од чега око 200.000 пионира. На предаји штафета у Београду 25. маја 1949. били су — Душан Видовић (Босна и Херцеговина), Миле Тодоровски (Македонија), Здравка Мочник (Словенија), Влада Обрадовић (Србија), Владо Парадиновић (Хрватска) и Јанко Кликовац (Црна Гора); Алојз Ербежник (Југословенска армија), Милан Зараја (граничари ЈА), Павле Кумер (Слободна територија Трста), Бреда Рожељ (Савез пионира), Иван Цестић (ОРА ауто-пут Београд—Загреб), Милутин Луковић (ОРА Нови Београд), Слободан Емерковић (Београд). Свечани дочек носилаца штафета одржан је на Тргу републике у Београду и њему је присуствовало преко 150.000 грађана.

Шеста послератна прослава Титовог рођендана 1950. обележена је најбројнијим учешћем омладине до тада. Ношено је четрнаест главних штафета које је носило близу милион учесника (омладинаца, пионира, војника), а пређено је преко 93.000 километара. Поред стандардних, ове године ношена је и специјална штафета „Поздрав Јадрана” који су преносили веслачи на 1.145 рибарских, спортских и других чамаца, а превалила је више од 860 километара. Дочек штафета 25. маја 1950. организован је на Тргу републике у Београду, где је носиоце дочекало више десетина хиљада грађана. Последњи носиоци штафета, који су их предали Титу на свечаности у Белом двору били су — Милорад Михајловић (Босна и Херцеговина), Љиљана Николовска (Македонија), Радослав Радојковић (Србија), Јанез Полда (Словенија), Вера Радић (Хрватска), Драго Ђуричин (Црна Гора), капетан Фрањо Нинић (Југословенска армија), Миодраг Станишић (граничари ЈА), Љубинка Крешић (Београд), Слободан Стевановић (ОРА Нови Београд), Алдо Петрорио (Трст), Пепца Шварц (Корушка) и Ратомир Илијевски (сељачке радне задруге Војводине).

1951—1953