Још од времена Антике на подручју Грузије постојала су моћна и независна краљевства. Краљевине Колхида и Иберија су још у 4. веку примиле хришћанство, па се Грузија може уврстити међу најстарије хришћанске земље на свету. Свој највећи успон грузијска држава доживела је током 11. и 12. века, поготово у време владавине краља Давида IV и краљице Тамаре. Почетком 19. века грузијске државе долазе под власт Русије, а 1921. године Грузија постаје делом Совјетског Савеза као Грузијска ССР. Распадом Совјетског Савеза 1991. године, Грузија постаје самостална држава, а период транзиције ка капиталистичком и демократском друштву током 1990-их година био је праћен великим економским проблемима и оружаним сукобима у Јужној Осетији и Абхазији. Период криза и сукоба привремено је окончано Револуцијом ружа у новембру 2003. године, у којој је смењен тадашњи председник Едуард Шеварнадзе. Почетком августа 2008. године, у Јужној Осетији је дошло до сукоба државе са локалним властима у које се умешала и Русија, а који су окончани отцепљењем Јужне Осетије и Абхазије од Грузије.
Територија данашње Грузије насељена је Homo erectusima још од палеолита. Писана историја датира прва прото-грузијска племена још у 12. век пре нове ере. Археолошки налази и референце у античким изворима откривају елементе раних политичких и државних формација које карактерише напредна металургија и златарске технике које датирају из 7. века п. н. е. и раније. У ствари, рана металургија почела је у Грузији током 6. миленијума п. н. е, повезана је са Шулавери-Шоме културом.
Античко доба У грчкој митологији, Колхида је било место где су Јасон и Аргонаути тражили златно руно, према епској причи "Аргонаутика" Аполонија Рођанина. Помињање златног руна у миту можда произлази из праксе коришћења руна при просејавање златне прашине из реке."Christianity and the Georgian Empire" (early history) Library of Congress, March 1994, webpage:LCweb2-ge0015 Колхида је била поприште Лазичког рата (Колхидског рата), где су се сукобили Византија и Сасанидско царство.
У времену од 653. до 333. п. н. е. успеле су се одбранити од покушаја освајања Медијског царства, Персијског царства, а пред крај 3. век п. н. е. и од напада Александра Великога. Иберија и Колхида су се одупрла и нападима осталих хеленистичких владара, иако је утицај грчке културе и језика изражен у насељима краљевства Колхиде, док у градовима краљевства Иберије је превладао арамејски језик. У времену од 2. век п. н. е. до 2. ст. Грузија је била средиште борби Римског царства, моћног краљевства Јерменије и кратковјечног Краљевства Понт.
Године 189. п. н. е. краљевство Јерменије освојило је више од половине Иберије, а владар Митридат VI од Понта између 120. п. н. е. и 63. п. н. е. освојио је цело краљевство Колхиду и припојио га Понту. Краљевство Јерменије и Краљевство Понт шире се на рачун територије Рима, због чега римска војска 65. п. н. е. под генералом Помпејом напад Иберију (због добрих односа са Јерменијом), Јерменију и Понт, узимајући велик део територије натраг. Римљани освојено подручје краљевства Колхиде ставља под своју управу као римску провинцију, Краљевство Понт је потпуно разорено, а Иберија се успела одржати. Ипак 19 година (36. п. н. е.) касније у новом походу Римљани присиљавају иберијског краља, да им се придружи у војном походу против Албаније (на Кавказу).
мини|250п|десно|Државе Иберија и Колхида Након што је Римско царство освојило Кавказ 66. године од партског царства, Грузијско краљевство, с прекидима је клијентска држава Римског царства и савезника за готово 400 година.Ronald Grigor Suny. Armenia, Azerbaijan, and Georgia - "Christianity and the Georgian Empire". DIANE Publishing, Apr 1. (1996). стр. 158. Од 1. века штована су паганска веровања, култ Митре и зороастризам. Године 337, године, краљ Миријан III прогласио је хришћанство као државну религију, дајући велики подстицај за развој књижевности, уметности, те игра кључну улогу у формирању јединствене грузијске нације.Sketches of Georgian Church History by Theodore Edward Dowling Краљевство се затим ефективно веже уз Источно римско царство, које ће вршити снажан утицај на Грузију готово хиљаду година, одређујући у великој мери данашњи културни идентитет Грузије.
Следећих 600 година историје Грузије обележено је борбама Рима и Персије, односно Парта и сасанидског Персијског царства за доминацију на подручју.
У 2. веку Краљевство Иберије је ојачало, нарочито у време владавине краља Фарасманеса II, Који је остварио потпуну независност од Рима, а од ослабљеног Јерменског краљевства повратио је нека пре изгубљена подручја. У раном 3. веку Рим је изгубио и Албанију (на Кавказу) и велики део Јерменије од Сасанидског царства, а провинција Лазикум је првобитно добила је значајну независност од Рима, коју је искористила те до краја века постала независно краљевство Лазика-Егриси и одржала се готово 250 година до 562. г. када је постала део Византијског царства.
Године 327. Краљевство Иберија је као једна од првих држава прогласило хришћанство државном вером. Миријан III био је први хришћански цар Иберије.
Средњи век и рани нови век мини|лево|Тамара владарка Грузије током Златног грузијског доба Рано краљевство распало се у ране феудалне регије до раног средњег века. Тако су лако Арапи освојили већину источне Грузије у 7. веку. Од 7. до 10. века, Грузија је део Хазарског царства. Све те разне грузијске регије неће бити уједињене у једну државу све до 11. векa.
Иако су Арапи освојили Тбилиси 645. године, Картли-Иберија су задржали знатан део независности под локалним арапским владарима. Кнез Ашот I (813—830) постао је први владар династије Багратион која је владала краљевством. Ашот је започео готово хиљаду година дугу владавину једне династије, која је владала подручјем која барем делом чини данашњу Републику Грузију. Баграт III (1027—1072) ујединио је западну и источну Грузију. Краљевина Грузија достигла је свој врхунац у 12. до средине 13. векa. То раздобље, током владавине краља Давида IV Градитеља (1089—1125) и његове унуке Тамара (1184—1213) назива се Грузијско златно доба или Грузијска ренесанса. Ову рану грузијску ренесансу, која претходи европској ренесанси обележиле су импресивне војне победе, територијална ширења, културне ренесансе у архитектури, књижевности, историји и науци. Грузијско златно доба оставило је у наслеђе велике катедрале, романтичну поезију и књижевност и епску песму "Витез у тигровој кожи"
Давид Градитељ покренуо је Златно доба прогоном Турака Селџука из земље, победивши у бици на Дидгорију 1121. године, ширећи грузијски политички и културни утицај на југ Јерменије и на исток до Каспијског језера.
Двадесетдеветогодишња владавина Тамаре, прве жене владара Грузије, сматра се најуспјешнијом у грузијској историји. Тамара је добила титулу "краљ краљева" (mepe mepeta). Успела је неутралисати опозицију и енергично водила спољну политику, додатно потпомогнуте падом моћи супарника - Селџука и Византије. Уз подршку моћне војне елите, Тамара је надограђивала успехе својих претходника и додатно учвршћавала царство које доминира Кавказом, ширећи се на велике делове Азербајџана, Јерменије, исток Турске и делове северног Ирана. Ти успеси трају до продора Монгола, у року од две деценије након Тамарине смрти 1213. године.
Оживљавање Краљевине Грузије почиње поново за владавине Гиоргија V, сина Деметра II, који је протерао Монголе, и добио надимак "Бриљантни" због своје улоге у обнови претходне снаге и хришћанске културе земље. Гиорги V је био последњи велики краљ уједињене грузијске државе. Након његове смрти, различити локални владари борили су се за своју независност од Грузије. То је трајало до коначног распада краљевине у 15. веку. Грузија је додатно ослабљена након неколико катастрофалних провала Тамерлана, монголског владара, познатог као оснивача Тимуридског царства. Учестале инвазије нису давале довољно времена за опоравак. Дошло је до безвлађа 1466. године и Грузија је подељена на три независна краљевства и пет полунезависних кнежевина. Суседна велика царства касније искориштавају унутрашње поделе. Од почетка 16. до почетка 19. века Сафавиди (касније и Афшаридско царство) и Османлијско царство, покорили су и подредили себи источне и западне крајеве Грузије. Владари подручја која су остала делимично аутономна, у разним приликама организовали су побуне. Међутим, касније османске и иранске инвазије додатно су ослабиле локална краљевства и регије. Као резултат непрестаних ратова и протеривања, популација Грузије је смањена на 250.000 крајем 18. века. Источна Грузија, састављена од регија Картли и Кахетије, обе под иранском влашћу, подељене су подједнако између Отоманског царства и Ирана Миром у Амасји.
Од средине 15. века, владари источних и западних царстава, тражили су помоћ западних европских сила, али без успеха.Donald Rayfield. Edge of Empires: A History of Georgia. 15 February (2013). стр. 158Giusy Maria Ausilia Margagliotta, Andrea Aldo Robiglio. Art, Intellect and Politics: A Diachronic Perspective. BRILL, 30 November (2012). стр. 592Aleksander Mikaberidze. Historical Dictionary of Georgia. Rowman & Littlefield, 6 February (2015). стр. 516 Недостатак помоћи Запада, довео је касније Грузију у позицију тражити помоћ Петра Великог и Руског царства, из чијег загрљаја се никад није вратила.
Смрћу шаха Надара 1747. године, два велика грузијска источна краљевства ослободила су се иранске контроле и поново се ујединили у Краљевство Картли и Кахетије под енергичним краљем Ираклијем II 1762. године. Стабилизовао је земљу, којој је била гарантована аутономија током целог периода владавине династије Занд.
Грузија у Руском царству Године 1783, Руско царство и источно грузијско краљевство Картли и Кахетије потписали су Георгијевски уговор (трактат). Уговором, којим је препозната спона грузијских и руских људи у виду православних хришћана, Грузија је постала руски протекторат, са гарантованим територијалним интегритетом и наставком владавине Багатриона, у замену за повластицу вођења грузијских спољних послова.Anchabadze, George, Ph.D. History of Georgia. Georgia in the Beginning of Feudal Decomposition. (XVIII cen.). Приступљено 5 April 2012. Према том уговору, Грузија се одрекла било које зависности о Персији или неких других моћника, те је сваки грузијски владар морао тражити потврду и инвеституру руског цара.Treaty of Georgievsk|date=24. 7. 1783|publisher=Moscow State University|accessdate=1. 2. 2015|language=ru}}.
Међутим, упркос том залагању за одбрану Грузије, Русија није допринела никаквом помоћи током Иранске инвазије 1795. године. Године 1801, крше се одредбе Георгијевског уговора. Русија анектира источну Грузију, укида краљевску династију Багратион, као и аутокефалност грузијске православне Цркве.
Дана 22. децембра 1800. године, цар Павле, на наводни захтев грузијског краља Гиоргија XII, потписао је проглас о инкорпорирању Картлије-Кахетије у Руско царство, које је завршено указом 8. јануарa 1801. године и потврдио цар Александар 12. септембра 1801. године. Грузијски изасланик у Санкт Петербург у предао је протестну ноту, која је представљена руском проректор, принцу Куракина. У мају 1801. године, под надзором генерала фон Кноринга, Царска Русија преноси власт над источном Грузијом влади под вођством генерала Ивана Петровича Лазарева.
У лето 1805. године, руски војници су на реци Аскерани поразили ирански војску у склопу Руско-персијског рата, и тако спасили Тбилиси од поновне иранске окупације. Тада Тбилиси и званично постаје делом руске царске територије. Руска врховна власт над источном Грузијом службено је запечаћена склапањем Гулистанског уговора 1813. године између Руског царства и Персије, којим су делови данашњег Дагестана, већинског подручја Азербејџана и делови северне Јерменије, уступљени Русији од стране Персије. Након анексије источне Грузије, западно грузијско краљевство Имеретија је анектирано од стране Александра I. Последњи имеретски краљ и последњи грузијски владар династије Багратион, Соломон II умро је у прогонству 1815. године.