Далмација (грчки: -{Δαλματία}-) је била тема (покрајина) Византијског царства на источној обали Јадранског мора. Настала је реорганизацијом византијске управе у приморским областима Далмације за време владавине цара Василија I (867-886). Центар теме био је у граду Задру, а обухватала је поједине приморске градове и острва од Котора на југу до Кварнера на северу. Постојала је до краја 12. века, када ја њене последње знатније остатке на југу освојио српски велики жупан Стефан Немања.
Предисторија Поделом Римског царства (395), древна римска провинција Далмација припала је Западном римском царству. Након смрти цара Јулија Непота (480), Далмација је потпала под власт краља Одоакара (481), а недуго потом је запоседнута од стране Острогота (око 490. године). За време владавине цара Јустинијана I, Далмација је око 538. године ушла у састав Византијског царства.
Током 6. века, у византијску Далмацију почињу да упадају Словени, а потом и Авари. Према сведочењу Прокопија, Словени су 550. године опустошили унутрашњост Далмације. Знатно опаснији били су Авари који су, након освајања Сирмијума (582), створили услове за продирање дуж римског пута Сирмијум-Салона.
Након смрти цара Маврикија (602), отпочело је масовно продирање Авара и Словена, који су прво запосели унутрашњост порвинције, а затим су похарали и приморске области. Око 614. године, пострадала је и Салона, главни град провинције. У то доба, за време владавине цара Ираклија (610—641) пада и насељавање Срба и Хрвата у далматинском залеђу. Северозападне делове провинције населили су Хрвати, а остатак Срби. Област Хрвата простирала се од Истре до реке Цетине, а област Срба од Цетине до реке Бојане. Преостало староседелачко становништво (далматински Романи) повукло се у поједина утврђена приморска места, а такође и на острва, настављјући да признаје царску власт.
Крајем 8. века, Франци су од Византије преотели Истру, а почетком 9. века северни део Далмације накратко је потпао под власт Каролиншког царства. Склапањем Ахенског мира (812) Далмација је враћена Византијском царству. Византијски цар је Карлу Великом признао титулу "цара Франака", а за узврат Карло је признао суверенитет византијског цара над Венецијом, Далмацијом и јужном Италијом. У то време византијска Далмација била је организована као "архонтија" (јединица нижег степена у оквиру тематског уређења), а архонт Далмације помиње се у Тактикону Успенског из 842/3. године, док се на печатима потом јавља и "стратег Далмације".
Оснивање теме мини|Василије I, оснивач теме Далмације
Вести о оснивању теме Далмације забележио је цар-писац Константин Порфирогенит. Арабљани су 841. године освојили град Бари, одакле су нападали византијске територије у јужној Италији, као и области на другој (источној) обали Јадрана. Опсели су и византијски град Рагузион (Дубровник) који је настао на хриди одвојеној од копна, где се настанило становништво из разореног и напуштеног Епидаура (данашњи Цавтат). Цар Василије I је покренуо војску ка Дубровнику, након чега су Арабљани одустали од опсаде. Свој пут на запад Василије је искористио да учврсти византијску власт над градовима и острвима. Образовао је тему Далмацију са седиштем у Задру, која је обухватала територије од Кварнера до Котора. Један од најважнијих задатака визатијске власти био је да осигура мир на тим територијама. Како би то постигао, Василије је сусеним словенским владарима препустио данак кога су византијски градови у Далмацији плаћали царском стратегу. За узврат, словенски владари су прихватили цареву врховну власт, а сам цар је потврђивао кнежеве који су били на власти. Кнежеви су заузимали положај архоната у византијској хијерархији. Ни Словенима није сметао овакав облик византијске власти јер није дирао у њихове обичаје и начин живота. Византијска власт није имала само симболички карактер пошто су помоћни одреди Хрвата и Срба учествовали у визанстијском освајању Барија 871. године.
Црквено уређење Почетком 7. века, провинција Далмација је опустошена од стране Авара и Словена, а царска власт се одржаала само у већим приморским градовима, а такође и на појединим острвима. У исто време, наступиле су значајне промене у црквеном уређењу. Заједно са античком Салоном, пропала је и првобитна Салонитанска митрополија, која је имала јурисдикцију над епископијама у Далмацији. У већим местима која су остала под византијском влашћу одржале су се локалне епископије, а поједини далматински епископи су 787. године учествовали на Седмом васељенском сабору, који је био одржан у Никеји (Јован из Сплита, Урсо из Раба, Лаврентије из Осора и Јован из Котора).
У историографији постоје различита мишљења о положају тадашњих далматинских епископија у односу на велике црквене центре у Цариграду, Риму и Аквилеји. Пошто су епископије у суседној Драчкој теми биле у саставу Драчке митрополије, која је припадала Цариградској патријаршији, поједини истраживачи су покушали да докажу да су и далматинске епископије током 8. и 9. века такође прешле под належност Цариграда, али та претпоставка није наишла на шире прихватање у науци.
Независно од питања о црквеној јурисдикцији, локална литургијска пракса из раног средњовековног периода свдочи да су се у далматинским епископијама током поменутог периода укрштали утицаји западног и источног хришћанства. Тим поводом су изношене разне претпостаке о времену и начину оснивања нове далматинске црквене покрајине са седиштем у Сплиту.
Посебан проблем у историографији представља и питање о аутентичности аката који се односе на наводно одржавање појединих црквених сабора у Сплиту почетком 10. века. Према тим актима, који су сачувани само у познијим преписима, реч је о саборима који се датују у 925. и 928. годину. У истим актима је описано преуређење сплитске црквене покрајине, које је спроведено по римском обрасцу. Такође је решено и питање о уређењу односа између црквених центара у Дубровнику и Котору. У актима се поред хрватских помиње и учешће српских великаша на заседању сабора, што се односило на кнеза Михаила Вишевића, владара Захумља, чији се црквени центар (Стон) такође налазио под Сплитом.
Средином 10. века, порастао је значај Дрбровника као најзначајнијег урбаног и црквеног центра на јужним подручјима теме Далмације. Према претпоставкама појединих истраживача, оснивање посебне црквене покрајине са центром у том граду требало би довести у везу са поменом Дубровника као метрополе у појединим списима византијског цара Константина VII Порфирогенита, а ту претпоставку додатно потврђују и поједини млетачки извори са краја 10. века, који сведоче да је црквена покрајина са центром у Дубровнику у то време већ уелико постојала.
Познији дубровачки хроничари су забележили локално предање да је извесни Јован, наводни архиепископ Дукље, приликом бугарског упада у српске земље побегао у Дубровник и тиме пренео архиепископска права на тај град. Поједини истраживачи сматрају да се то предање односи на упад цара Самуила у Далмацију, који се датира у последње године 10. века, али за саму легенду о поменутом дукљанском архиепископу Јовану не постоје додатне потврде у изворима.
Другачије предање о стварању новог црквеног центра у залеђу теме Далмације сачувано је код Томе Архиђакона, који је у 13. веку забалежио да је средином 11. века дошло до велике поморске несреће, када су епископи из јужних далматинских градова доживели бродолом код Хвара приликом одласка на црквени сабор у Сплит. Пошто је народ из тих градова предочо римском папи да је за јужнодалматинске епископе опасно да путују у удаљени Сплит, донета је одлука да се установи нова црквена покрајина са центром у Бару. За такво предање такође не постоје додатне потврде у изворима.
Иако су у историографији изношене разне претпоставке о оснивању Барске надбискупије током 1067. или 1089. године, накнадном анализом спорних извора дошло се до закључка да је реч о позним фалсификатима. У историјској стварности већег дела 11. и 12. века, Бар је још увек био седиште обичне бискупије, која је потпадала под надлежност надбискупа из оближњег Дубровника.
Све до краја постојања теме Далмације, црквени центри у византијским градовима на источној обали Јадрана уживали су знатан степен унутрашње самоуправе.
Становништво Највећи део становништва византијске теме Далмације чинили су домаћи далматински Романи (Далматоромани), потомци старог романизованог становништва са ширег подручја некадашње римске провинције Далмације, а мањи део становништва чинили су и локални Грци. У време досељавања Словена на те просторе, део староседелачког далматороманског и грчког становништва одржао се у појединим приморским местима и на острвима, настављајући да током наредних векова признаје царску власт. Далматински Романи су током целокупног раздобља визанстијске власти успели да очувају свој идентитет, а њихов језик се из локалне далматинске варијанте латинског развио у свецифичан далматоромански језик, који се на тим просторима одржао и након периода визанстијске власти. Најзначајнија сведочанства о посебности далматинских Романа током раздобља визанстијске власти оставио је цар и писац Константин Порфирогенит (945-959) у свом делу De administrando imperio.
Тема Далмација у 11. веку мини|десно|200п|Фреско-слика српског краља Михаила Војислављевића - Стон, средина 11. века
Након смрти цара Василија (1025), византијска власт над далматинским градовима и острвима почела је временом да слаби услед успона Млетачке републике и словенских (хрватских и српских) држава у залеђу. Непосредно након смрти цара Романа III Аргира (1034), од Византије се одметнуо српски кнез Стефан Војислав, који се у изворима назива Дукљанином, Србином и Травуњанином.Византијски извори 3. Његов први устанак угушен је за мање од две године, а Војислав је том приликом је заробљен и одведен у Цариград одакле се успео спасити и подићи нов устанак крајем 1037. или почетком 1038. године. Овога пута устанак био је успешан, а Војислав је заузео „земљу Срба“ и протерао византијског стратега Теофила Еротика. Цар Михаило Пафлагонац није предузимао ништа све до новог изазова, пошто је Војислав током 1039/40. године присвојио благо са византијског брода који се насукао на јужнодалматинским обалама. Пошто је одбио да новац врати цару, избио је рат. Михаило је на Војислава послао војску на челу са евнухом Георгијем Проватасом који је, међутим, у брдовитим крајевима изгубио скоро сву војску.Историја српског народа.
Нови цар Константин IX Мономах (1041—1055) покренуо је снаге за гушење устанка Стефана Војислава. Византијски историчар Јован Скилица бележи да је војску чинило 60.000 људи под патрикијем Михаилом који није имао великог војничког искуства. Продро је у Војислављеву државу пустошећи пределе које је освајао. Војислав га је пропуштао запоседајући теснаце кроз које ће византијска војска морати да прође у повратку. Патрикије Михаило је у повратку упао у заседу у једном кланцу. Војска му је страдала од стрела и камења којим су их засипали устаници. Погинуло је две трећине војске. Војислав се изборио за независност своје државе која је обухватала простор од Бојане до Неретве, укључујући Дукљу, Травунију и Захумље, као и остале српске области у унутрашњости. Византија се морала задовољити симболичним потчињавањем и укључивањем Војислављеве државе у систем вазалних територија.Византијски извори 3.