Џејмс Артур Болдвин (; Харлем, 2. август 1924 — Сен Пол де Ванс, 1. децембар 1987) био је амерички писац и активиста за грађанска права који је стекао признање за своје есеје, романе, драме и песме. Његов роман Иди и реци то на гори из 1953. године сврстан је међу најбоље романе на енглеском језику. Његова збирка есеја из 1955. Белешке домаћег сина помогла је да се успостави његова репутација као гласа за људску једнакост.">". Take This Hammer (American Masters). US: Channel Thirteen-PBS. November 29, 2006.. Болдвин је био позната јавна личност и говорник, посебно током покрета за грађанска права у Сједињеним Државама.
Болдвинова фикција поставља фундаментална лична питања и дилеме усред сложених друштвених и психолошких притисака. Теме мушкости, сексуалности, расе и класе се преплићу да би створиле замршене наративе који иду паралелно са неким од главних политичких покрета ка друштвеним променама у Америци средином двадесетог века, као што су покрет за грађанска права и покрет за ослобођење хомосексуалаца. Болдвинови протагонисти су типично, али не искључиво Афроамериканци, са геј и бисексуалним мушкарцима који су истакнути у његовом раду. Његови ликови се често суочавају са унутрашњим и спољашњим препрекама у потрази за прихватањем себе и друштва: динамика истакнута у његовом роману Ђованијева соба из 1956. године.
Болдвинов рад наставља да утиче на уметнике и писце. Његов недовршени рукопис Remember This House проширен је и адаптиран као документарни филм из 2016. I Am Not Your Negro, који је освојио награду БАФТА за најбољи документарац. Његов роман из 1974. If Beale Street Could Talk адаптиран је у истоимени филм из 2018, који је добио широку похвалу.
Биографија
Детињство и младост Болдвин је рођен 1924. као прво дете мајке, која ће имати деветоро деце. Није никада упознао свог биолошког оца, те му је очух Дејвид Болдвин постао очинска фигура. Дејвид је био суров према породици и није подржавао Болдвинова интересовања за књижевност.
Са 14 година будући књижевник је постао проповедник у Пентакосталној цркви у Харлему. По завршетку средње школе у Бронксу преселио се у Гринвич Вилиџ. Раних 1940-их своја интересовања је померио са вере не књижевност. Највећу подршку добијао је од свог идола Ричарда Рајта кога је сматрао „највећим црним писцем на свету“. Њих двојица су постали пријатељи и Рајт му је помогао да добије награду Јуџин Ф. Саксон. Болдвин је своју збирку есеја назвао Белешке домородачког сина, као јасну референцу на Рајтов роман Домородачки син. Међутим, у есеју из 1949. године, Свачији роман побуне Болдвин је написао да Рајтов Домородачки син, као Чича Томина колиба Харијете Бичер Стоу немају уверљиве ликове и психолошку комплексност. Ово је покварило пријатељство два писца. Касније у интервјуу за Њујорк тајмс Болдвин је рекао да није престао да обожава Рајта: „Познавао сам Ричарда и волео сам га. Нисам га нападао; покушавао сам да разјасним нешто себи.“
Каријера Са двадесет и три године преселио се у Париз, покушавши да побегне од траума изазване породичним и расиситичким репресијама. Након повратка у САД и почетка књижевне каријере, активно се укључио у борбу афроамериканаца за грађанска права, те је често гостовао по телевизијским емисијама, поставши један од најпознатијих интелектуалаца у Америци тога времена. Иако је постао значајно име у афроамеричком покрету за права, Болдвин се никада није приклонио ниједној групацији, истичући предност људске индивидуалности над било каквим другим обележјима: Сви ми морамо учинити напор да се односимо према свим људима једноствано као према индивидуалним људским бићима. Никаква етикета, никаква парола, никаква политичка странка, никакава боја коже, па чак ни било каква религија нису важније од индивдиуе као људског бића.
Афро-амерички сликар Бофорд Делани је, такође, имао велики утицај на Болдвина. У Цена улазнице из 1985. написао је да је Делани био за њега први живи доказ да црнац може бити уметник. Дивио се његовој храбрости, интегритету, страсти: „Видео сам га потресеног много пута и доживео сам да га видим сломљеног, али га никада нисам видео да се клања.“
У младости, Болдвин се осећао под притиском што због чињенице да је Афро-американац у отворено расистичкој Америци, што због чињенице да је хомосексуалац у изразито хомофобичној Афро-америчкој заједници. Године 1948. Болдвин се сели у Француску како би избегао своју суморну перспективу у САД. Током боравка у Француској, Болдвин је постао врсни прозаиста и песник. Тамо је такође упознао седамнаестогодишњег Лусијена Хаперсберга, који је постао његов пријатељ и љубавник. Уз његову подршку, Болдвин је створио и објавио велики број дела.University of Illinois. Лусијен се након три године њиховог познанства оженио, што је Болдвина оставило у неверици.Winston Wilde, Legacies of Love.
Болдвинов роман из 1956. године Ђованијева соба се управо бави темом растргнутости мушкарца у љубави коју гаји према другом мушкарцу и према жени. Учествовао је 1963. године у Маршу на Вашингтон са Мартином Лутером Кингом. Године 1962. Болдвин је добио награду Џорџ Полк за репортажу у Њујорк тајмсу.
Смрт мини|344x344пиксел|Џејмс Болдвин стоји поред статуе Вилијама Шекспира. Дана 1. децембра 1987, Болдвинје умро од рака стомака у Сен Пол де Ванс, Француској. Сахрањен је на гробљу Фернклиф у Хартсдејлу, близу Њујорка.. redn: 2 (Kindle Location 2290). McFarland & Company, Inc., Publishers. Kindle Edition.
Фред Нол Холис се бринуо о Џејмсу Болдвину на самрти. Нол је био пријатељ са Болдвином од раних 1970-их, јер би му Болдвин куповао пиће у кафићу Флоре. Нол се присетио разговора с Болдвином, непосредно пре његове смрти, о расизму у Алабами. У једном разговору, Нoл је рекао Бoлдвину: "Кроз своје књиге сте ме ослободили моје кривице због тога што сам тако пун предрасуда што долазим из Алабаме и због моје хомосексуалности." Бoлдвин је инсистирао: „Не, ти си ме ослободио откривајући ми ово.“
У време Болдвинове смрти, радио је на недовршеном рукопису под називом Remember This House, мемоару својих личних сећања на вође грађанских права Медгара Еверса, Малколм Икса и Мартин Лутер Кинга, Јр."McGraw-Hill Drops Baldwin Suit". The New York Times, May 19, 1990. Након његове смрти, издавачка кућа МекГрав-Хил предузела је корак без преседана тужећи његово имање како би повратила предујам од 200.000 долара који су му платили за књигу, иако је тужба прекинута до 1990. Рукопис представља основу за документарни филм Раула Пека из 2016. године I Am Not Your Negro.Young, Deborah, "‘I Am Not Your Negro’: Film Review | TIFF 2016". The Hollywood Reporter, September 20, 2016.
Књижевност мини|десно|280п|Болдвин између Чарстона Хестона и Марлона Бранда у Маршу на Вашингтон 1963. Прво објављено Болдвиново дело, приказ писца Максима Горког, појавио се у The Nation 1947. године.Baldwin, James (April 12, 1947). "Maxim Gorki as Artist". The Nation. Приступљено 4. 1. 2021. године. Наставио је да објављује у том часопису у разним временима своје каријере и служио је у његовом уредништву након његове смрти 1987.
1950е Дебитовао је романом Иди и реци то на гори (Go Tell It on the Mountain) (1953) у коме се приповеда о религијском искуству четрнаестогодишњег дечака и приказују дисфункционални односи у афроамеричкој породици Грим у Харлему 1930-их. Уследио је роман о хомосексуалној саморепресији младића у Ђованијевој соби (1956), који је изазвао велике контроверзе када је први пут објављен 1956. године због свог експлицитног хомоеротског садржаја.. Edinburgh: .. Болдвин се поново опирао етикетама објављивањем овог дела. Упркос очекивањима читалачке јавности да ће објавити дела која се баве афроамеричким искуствима, Ђованијева соба претежно говори о белим ликовима.
1960е Уследили су приказ духовне изолације неколицине младих Њујорчана боема у Другој земљи (1962) и роман о невино оптуженом младићу у делу Када би улица Бел могла да проговори (1974). Објавио је збирке есеја Белешке домородачког сина (1955), Нико ми не зна име (1961) и Следећи пут – ватра (1963). Његова есејистика стилски и тематски спада у највише домете америчког есеја. У њиховом средишту је питање зашто је истина о белцима и црнцима у Америци толико ужасна да се заправо не може исказати? Пишући о теми готово са психолошког становишта, анализирао је подједнаки погубни утицај расизма на потлачене, као и на тлачитеље. Према њему, зла америчког друштва, па и расизам, пројекција су озбиљнијег проблема који се тиче неспособности Американаца да се суоче са стварношћу каква јесте. Позивао је на друштвене промене, али је сматрао да њихово полазиште може бити искључиво у смелом суочавању сваког појединца са самим собом, јер како је објаснио: питања која човек себи поставља почињу да објашњавају свет и постају човеков кључ ка искуствима других људи. Човек ретко у другима може сагледати оно што није кадар у себи сагледати. Од овог суочавања са собом зависи мера нашег искуства и саосећања.
1970е и 1980е Следећи есеј Без имена на улици (No Name in the Street) (1972), такође је расправљао о сопственом искуству у контексту каснијих 1960-их, посебно о атентатима на три његова лична пријатеља: Медгара Еверса, Малколм Икса и Мартин Лутер Кинга.
Критичари су углавном занемаривали Болдвинове списе из 1970-их и 1980-их, иако чак и ови текстови почињу да добијају пажњу.Altman, Elias (May 2, 2011). "Watered Whiskey: James Baldwin's Uncollected Writings". The Nation. Неколико његових есеја и интервјуа из 1980-их расправља о хомосексуалности и хомофобији са жаром и отвореношћу. Оштре критике Елдриџа Кливера на рачун Болдвина у Soul on Ice и другде и Болдвинов повратак у јужну Француску допринеле су осећају да он није био у контакту са својом читалачком публиком. Увек веран својим уверењима, а не укусима других, Болдвин је наставио да пише оно што је желео. Како је био водећи књижевни глас покрета за грађанска права, постао је инспиративна фигура за нови покрет геј права. Његова два романа написана 1970-их, If Beale Street Could Talk (1974) и Just Above My Head (1979), снажно су истакли значај афроамеричких породица. Каријеру је закључио објављивањем свеске поезије Jimmy's Blues (1983), као и другог есеја дужине књиге The Evidence of Things Not Seen (1985), продужене медитације инспирисане убиствима деце из Атланте раних 1980-их. Болдвин је такође стекао мноштво стипендија за МекДовел.
Друштвени и политички активизам мини|227x227piksel|Болдвин у својој кући у Француској. Болдвин се вратио у Сједињене Државе лета 1957., док се о закону о грађанским правима те године расправљало у Конгресу. Моћно га је дирнула слика младе девојке, Дороти Каунтс, која се обрачунала са руљом у покушају да десегрегира школе у Шарлоту у Северној Каролини, а уредник Partisan Review Филип Рајв предложио му је да извештава о ономе што се дешавало на америчком југу. Болдвин је био нервозан због путовања, али је стигао, интервјуирајући људе у Шарлоту (где је упознао Мартина Лутера Кинга млађег) и Монтгомерија у Алабами. Резултат су била два есеја, један објављен у Харперовом часопису (The Hard Kind of Courage), други у Partisan Review (Nobody Knows My Name). Накнадни Болдвинови чланци о покрету појавили су се у Mademoiselle, Harper's, The New York Times Magazine, и The New Yorker, где је 1962. објавио есеј који је назвао Down at the Cross, Letter from a Region of My Mind. Заједно са краћим есејем из The Progressive, есеј је постао The Fire Next Time.
Док је писао о покрету, Болдвин се прилагодио идеалима Конгреса расне равноправности (ЦОРЕ) и Студентског ненасилног координационог одбора (СНЦЦ). Придруживање ЦОРЕ-у пружило му је прилику да путује преко америчког Југа одржавајући предавања о својим ставовима о расној неједнакости. Његови увиди и на Север и на Југ дали су му јединствену перспективу о расним проблемима са којима су се Сједињене Државе суочавале.