Прољећа Ивана Галеба: игре прољећа и смрти је роман српског писца Владана Деснице, први пут објављен у Сарајеву 1957. Ово најобимније Десничино дјело настајало је око двадесет и пет година. Током писања одломци су објављивани по часописима и листовима, а шест поглавља будућег романа штампано је у збирци приповиједака Ту, одмах поред нас (1956), и то: „Зашто је плакао Слинко“, „Посјета у болници“, „Балкон“, „Мали из планине“, „Ту, одмах поред нас“ и „Делта“. Роман је компонован од мање-више самосталних епизода и нема традиционални органски цјеловит романескни заплет. Написан је у облику солилоквија Ивана Галеба, бившег музичара, који се опоравља након операције у болничкој соби, гдје преиспитује сопствени живот и медитира над различитим животним темама. На тај начин, читалац прати Галебову мисао на три плана. Први план је свакодневица у болници, други план су сјећања главног јунака на одрастање и музичку каријеру сензибилног младића у форми блиској роману о умјетнику, док је трећи план низ рефлексија о различитим темама у есејистичкој форми. Роман је награђен Змајевом наградом 1958. Временом је постао класик српске и хрватске књижевности и дио обавезне лектире средњошколског система образовања у обе земље.

Структура и стил

Роман Прољећа Ивана Галеба спада у ред модернистичких прозних остварења, са изразитим есејистичким и филозофским елементима. Дјело нема класичну фабулу; радња је сведена на Галебово лежање у болници између два прољећа, док се кроз ток његове свијести преплићу сјећања, размишљања и дигресије. Оваква композиција омогућава писцу да истражи дубине људске психе, али и да се упусти у расправе о умјетности, смрти, љубави и смислу постојања. Као што истичу критичари, „роман је компонован од више-мање самосталних епизода и нема традиционални органски цјеловит романескни заплет“.

Језик дјела је богат, метафоричан и музикалан, што је у складу са професијом главног јунака. Десница вјешто користи унутрашњи монолог и слободни ток свијести, стварајући тако интиман и аутентичан психолошки портрет. Овај поступак наглашава субјективно доживљавање времена, гдје прошлост, садашњост и будућност постају испреплетане категорије. Према ријечима Станка Кораћа, роман „нема традиционални органски цјеловит романескни заплет“, већ је заснован на „низу рефлексија о различитим темама у есејистичкој форми“. Савремена књижевна критика истиче да је есејизација текста у овом роману показатељ Десничине приповиједачке вјештине и савремених наративних техника.

Теме

Централна тема романа је однос према смрти, која се испољава како кроз Галебова болничка размишљања, тако и кроз његова сјећања на смрти блиских особа. Смрт се, међутим, не посматра само као крај, већ и као саставни дио живота који га обликује и даје му смисао. У том смислу, роман се често тумачи као филозофска медитација о пролазности и вјечном.

Поред смрти, важне теме су и умјетност, љубав, самоћа, идентитет и потрага за аутентичношћу. Ивана Галеба, као умјетника, прогања осјећај неспоразума са свијетом и немогућност да се језиком у потпуности изрази оно што осјећа. Овај мотив посебно долази до изражаја у чувеним реченицама: „Ријеч увијек изневјери мисао. А поготово изневјери осјећај.“

Јунак романа је дубоко свјестан сопствених противрјечности, што га чини сложеном и увјерљивом личности. Његово преиспитивање сопственог живота открива вјечиту људску дилему између жеље и стварности, снаге и немоћи. Илустративан је и сљедећи цитат: „Воља је ствар јаких, жеља ствар слабих.“

Критички пријем

Роман Прољећа Ивана Галеба наишао је на изузетно повољан пријем код књижевне критике, која га је врло брзо препознала као ремек-дјело. Критичари су посебно хвалили психолошку дубину лика, филозофску заснованост и лирски квалитет прозе. Десница је овим дјелом, према мишљењу многих, достигао врхунац свог стваралаштва, синтетишући искуства новелисте и есејисте.

Ипак, било је и примједби на рачун композиције и недостатка чвршћег заплета. Неки читаоци и критичари сматрали су да је роман превише дигресиван и да му недостаје драмска напетост. Међутим, ове критике су ублажене чињеницом да је Десница свјесно изабрао овакав облик како би што вјерније дочарао ток свијести свог јунака. Данас се роман сматра једним од најважнијих остварења српске књижевности 20. вијека, а његов значај потврђује и чињеница да је и данас саставни дио школских лектира.

У савременој интерпретацији, роман се често доводи у везу са егзистенцијалистичком филозофијом, посебно са разматрањима о смрти, слободи и аутентичности. Аналитичка филозофија смрти у овом роману предмет је озбиљних академских истраживања.

Цитати

Роман Прољећа Ивана Галеба богат је мисаоним исказима који су постали познати и често цитирани:

„Желио бих умријети у сунчаном дану. Клицу те мале тајне жеље носим у себи од дјетињства. Што ме код смрти највише плаши, то је представа мрака с којом је она скопчана. Дивим се религијама Истока, које су успјеле да човјеку дочарају свијетлу, сунчану смрт, да му усаде представу бескрајног јаса за гробом. Оне су, можда, учиниле човјеку највеће добро које се смртнику може да учини. Желио бих умријети изваљен наузнак на доброј, врућој земљи, сав у сунцу и јасу, умријети у једрини дана, у сат узаврелих зрикаваца. У сат кад сањиво шуте повијена жита и нијемо бујају отешчани гроздови, у сат вреле подневне тишине. Плаши ме смрт у предвечерје, смрт у јесен, смрт иза косих завјеса кише.“

„Ријеч увијек изневјери мисао. А поготово изневјери осјећај.“

„Воља је ствар јаких, жеља ствар слабих.“

„Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, наш најкрвавији дио. Како бисмо га, дакле, не могли вољети?“

„Све основне људске ствари извлачимо из дјетињства.“

Ликови

Иван Галеб је главни и готово једини лик романа. Он је педесетогодишњи музичар који се након операције опоравља у болници. Његов лик је сложен и противрјечан; он је интровертан, сензибилан и склон самоанализи. Кроз његова сјећања сазнајемо о његовом дјетињству, породици, музичкој каријери и љубавним доживљајима. Његов однос према смрти, умјетности и животу чини га универзалним симболом модерног човјека у потрази за смислом.

Остали ликови су углавном скицирани и појављују се само у Галебовим сјећањима. То су чланови његове породице: дјед, бака, двије тетке, стриц, мајка и отац. Сваки од њих на свој начин обликовао је Галебову личност и оставио траг у његовом сјећању.

Референце

Литература

Спољашње везе Прољећа Ивана Галеба — цео текст (PDF)

Категорија:Романи 1957. Категорија:Српски романи Категорија:Српска књижевност у Хрватској