мини|220п|Препис повеље о закључењу Задарског мира (1358)
Задарски мир је био мировни споразум који је склопљен 18. фебруара 1358. године у Задру, између Млетачке републике и Краљевине Угарске, чиме је окончан млетачко-угарски рат (1344-1358). Споразум је био резултат вишегодишњих преговора, који су вођени још од склапања првог млетачко-угарског примирја из 1348. године. Задарским миром из 1358. године, Угарска је потиснула Венецију са источног Јадрана, а млетачка страна се одрекла не само власти над градовима и острвима у Далмацији, већ се додатно морала обавезати и на одустајање од сваког даљег помена Далмације и Хрватске у званичним титулама млетачких дуждева, што је у Венецији био обичај још од 11. века. Млечани су се такође морали одрећи и врховне власти на Дубровачком републиком, која је признала врховну власт угарског краља.
Историја мини|220п|Улазак угарског краља Лајоша у Задар: представа на Шкрињи светиг Шимуна
Недуго након ступања Лајоша I на угарски престо 1342. године дошло је до погоршања угарско-млетачких односа. Повод за рат је избио већ 1344. године, када се Задар побунио против млетачке власти, добивши подршку од угарског краља. Борбе су добиле на интензитету током 1345. године, али угарска војска је поражена 1346. године, тако да је Задар остао под млетачком влашћу. Потом су поведени преговори, који су 1348. године довели до склапања млетачко-угарског примирја, на осам година.
мини|220п|Улица Задарског мира 1358
Пошто су обе стране исказивале претензије на власт над Далмацијом и Хрватском, тадашњи дужд Андреа Дандоло (1342-1354) је 10. марта (1348) наложио млетачким изасланицима да строго воде рачуна о употреби титула у склопљеним споразумима, будући да су дуждеви још од 11. века у својим званичним титулама били насловљени не само као дуждеви Венеције, већ и Далмације и Хрватске (), а истоветан налог је потом поновљен и у коначним млетачким упутствима за склапање примирја од 1. августа исте године ().
Управо у то време, у Трогиру је 1. маја (1348) преминуо Младен III Шубић, најзначајнији млетачки савезник међу хрватским великашима, који је био ожењен српском принцезом Јеленом Немањић, сестром тадашњег српског цара Стефана Душана. Угарски краљ је искористио склопљено примирје и смрт Младена Шубића за јачање власти у Хрватској, а истивремено је оснажо свој утицај и у Босни, оженивши се Јелисаветом, ћерком бана Стјепана II Котроманића (1353). Лајош је током 1353. године преговарао са Млечанима око уступања обале за 5000 дуката годишње, али то је спречио његов брат Стјепан. Лајош је 1356. године прикупио велику крсташку војску за напад на Српско царство, али ју је неочекивано упутио против Млечана, чиме је дошло до обнављања ратних дејстава. Лајош је провалио у северну Италију и наметнуо Млетачкој републици рат на сопственој територији, угрожавајући чак и саму Венецију. Сплићани и Трогирани су током лета 1357. године збацили млетачку власт, а исте године угарска војска ушла је и у Шибеник, кренувши потом према Задру. Војска је успела да уђе у град захваљујући грађанима који су ноћу пребацили конопце преко зидина. Млечани су тиме били истерани из свих далматинских градова, а рат је окончан склпањем мира.
Задарски мир закључен је 18. фебруара 1358. године у цркви Светог Фрање Асишког у Задру. Лајош је читаву Далмацију вратио под угарску управу, а Млетачка република се одрекла далматинских градова и острва, односно свих поседа и претензија, од Кварнера до Драча. Истим споразумом, тадашњи млетачки дужд Ђовани Долфин (1356-1361) је такође морао пристати и на одрицање од титуле "херцега Далмације и Хрватске", коју су његови претходници носили још од 11. века (). Задарски мировни споразум је већ 25. фебруара (1358) и званично потврђен од стране млетачког дужда, уз понављање одредби о млетачком одрицању од Далмације и Хрватске ().
У исто време, Дубровник је ступио у преговоре са угарским двором, склопивши 27. маја 1359. године Вишеградски уговор са угарским краљем, чиме је Дубровачка република дошла под врховну власт угарске круне, задржавши притом висок степен аутономије. Пошто се Дубровник налазио у историјској Далмацији, Дубровачка република је по слову Вишеградског уговора дошла под окриље угарске круне управо као део Далмације (), а не Хрватске.
Иако су били приморани на прихватање неповољног мира, Млечани се нису у потпуности помирили са поразом, тако да је између 1378. и 1381. године вођен нови угарско-млетачки рат. Млечани су привремено заузели и Котор, који је раније (1371) прихватио врховну власт Угарске. Такође су освојени и Шибеник и Раб. Након млетачког пораза од ђеновљанске флоте, закључен је Торински мир (1381), по коме су Млечани изнова признали одредбе Задарског мира из 1358. године, обавезавши се на плаћање 7000 дуката угарском краљу, а такође су морали вратити и Котор.
Види још
Вишеградски уговор Историја Дубровника Историја Далмације Историја Хрватске
Референце
Литература
Спољашње везе Zadarski mir - zaboravljena obljetnica, Dubrovački list, 10. travnja 2008.
Категорија:Историја Задра Категорија:Млетачка република Категорија:Угарска Категорија:Мировни споразуми Категорија:1350-е