Макс Фердинанд Шелер (Минхен, 22. август 1874 — Франкфурт на Мајни, 19. мај 1928) је био немачки филозоф познат по свом раду из феноменологије, етике и филозофске антропологије. Шелер је даље развио филозофски метод оснивача феноменологије, Едмунда Хуссерла, а Јосе Ортега y Гассет га је назвао првим човеком филозофског раја. После његове смрти, 1928. године, Мартин Хеидегер је потврдио, заједно са Ортегом у Гассетом, да је Шелер задужио све филозофе тог века и хвалили су га као најјачу филозофску снагу у модерној Немачкој, штавише и у савременој Европи и у самој савременој филозофији.Heidegger, The Metaphysical Foundations of Logic, trans. Michael Heim . . 1954, Карол Војтила, који је касније постао папа Јован Павле II, бранио је своју докторску тезу о Оцењивању могућности конструисања хришћанске етике на основу система Макса Шелера.
Живот и каријера Од Минхена до Келна (1874 – 1919)
Макс Шелер је рођен у Минхену, у Немачкој, 22.08.1874. у породици лутеранског оца и мајке ортодоксне јеврејке. Као адолесцент, прешао је у католичку веру иако је постао све више незаинтересован за веру око 1921. Након 1921, јавно се одвојио од католицизма и од јеврејско-хришћанског БогаFrings, Manfred S. (1997) The mind of Max Scheler: the first comprehensive guide based on the complete works p.9 и посветио се филозофској антропологији.
Шелер је студирао медицину на Универзитету у Минхену. Такође је студирао филозофију и социологију код Вилхема Дитлија, Карла Штумпфа и Георга Симмела на Универзитету у Берлину. Докторирао је 1897. у Минхену са тезом Беитраге зур Фестстеллунг дер Безиехунген зwисцхен ден логисцхен унд етхисцхен Принзипиен. Добио је хабилитацију 1898. на Универзитету у Јени са тезом са насловом Дие трансзентале унд дие псyцхологисхе Метходе уз вођство Рудолфа Еуцкена и тамо постао Приватдозент 1901. године. Током живота, Шелер је показивао снажан интерес за филозофију америчког прагматизма (Еуцкен је имао преписку са Вилијамом Џејмсом).
Предавао је на Јени од 1900. до 1906. Од 1907. до 1910. предавао је на Универзитету у Минхену, где се његова студија феноменологије Едмунда Хуссерла продубила. Шелер је прво срео Хуссерла на Халлеу 1902. године. На (универзитету) у Минхену, Хуссерлов сопствени професор Франз Брентано је још увек предавао, а Шелер се придружио Феноменолошком кругу у Минхену, окупљеном око М. Бецка, Тх. Цонрада, Ј. Дауберта, М. Геигера, Дитрицха вон Хилдебранда, Тхеодора Липпса и Алеxандера Пфандера. Шелер никада није био Хуссерлов студент и свеукупно, њихово пријатељство је остало усиљено. Шелер је у каснијим годинама био прилично критички настројен према учитељевим Логичким истрагама (1900/01) и Идејама И (1913), и такође је резервисано мислио о Постојању и времену од Мартина Хеидеггера. Због личних ствари је био ухваћен у конфликт између већином католичког универзитета и локалних социјалистичких медија, који је 1910. довео до губитка његовог радног места као предавача у Минхену. Од 1910. до 1911, Шелер је кратко предавао на Филозофском друштву у Готтингену, на ком је остварио и обновио познанства са Тхеодором Цонрадом, Хедwигом Цонрад-Мартиус (онтологом и Цонрадовом супругом), Моритзом Геигером, Јеаном Херингом, Романом Ингарденом, Диетрицхом вон Хилдербрандом, Хуссерлом, Алеxандреом Коyреом и Адолфом Реинацхом. Едитх Стеин је била једна од његових студената, импресионирана њиме много више од филозофије. Након тога, преселио се у Берлин као независан писац и зближио се са Валтхером Ратхенауом и Вернером Сомбартом.
Шелер је извршио приметан утицај на католичке кругове до данашњег дана, укључујући своју студенткињу Стеин и папу Јована Павла II који је написао своју Хабилитацију и многе чланке о Шелеровој филозофији. Заједно са другим минхенским феноменолозима као што су Реинацх, Пфандер и Геигер, основао је 1912. познату Jahrbuch für Philosophie und phänomenologische Forschung, са Хуссерлом као главним уредником.
Док се његов први брак са Амалие вон Девиц завршио разводом,Max Scheler Biography - eNotes.comhttp://www.docstoc.com/docs/13727504/MAX-SCHELERS-VALUE-ETHICS Шелер се венчао са Марит Фуртванглер 1912, сестром чувеног диригента Wилхелма Фуртwанглера. Током Првог светског рата (1914—1918), Шелер је у почетку регрутован, али је касније отпуштен због астигматизма. Страствено је био посвећен одбрани и рата и немачке ствари током тог конфликта. Његов прелазак у католичку веру датира из овог периода.
Године 1919, је постао професор филозофије и социологије на Универзитету у Келну. Ту је остао до 1928. На почетку те године прихватио је нову позицију на Универзитету у Франкфурту. Ту се радовао упознавању са Ернстом Цассирером, Карлом Маннхеимом, Рудолпхом Оттом и Рицхардом вилхелмом, што је понекад помињао у својим писаним радовима. 1927. године, на конференцији у Дармстадту, близу Франкфурта, коју је организовао Херманн Кеyсерлинг, Шелер је одржао дугачко предавање, под насловом Човеково одређено место (Die Sonderstellung des Menschen), које је касније објављено у прилично скраћеној форми као Дие Стеллунг дес Менсцхен им Космос (дословно: Човеково место у космосу). Његов познати говорнички стил и начин говора освојили су публику на четири сата.
Каснији живот (1920—1928)
Према крају живота, многи позиви су му слати, између осталих из Кине, Индије, Јапана, Русије и Сједињених Америчких Држава. Ипак је по савету свог лекара морао да откаже резервације које је већ урадио са компанијом Стар Лине.
У то време, Шелер се све више концентрисао на политички развој. Састао се са руским емигрантом и филозофом Николајем Бердјаевим у Берлину 1923. Шелер је био једини учењак тадашње немачке интелигенције који је у јавним говорима већ 1927. упозоравао на опасности растућег покрета национал социјалиста и марксизма. Политика и морал, Идеја вечног мира и пацифизма су биле теме говора које је одржао у Берлину 1927. год. У својим анализама капитализма, Шелер је расправљао да је капитализам прорачунати, глобално растући ментални склоп пре него економски систем. Док је економски капитализам можда имао неке корене у аскетском калвинизму (видети Макса Wебера), сам његов ментални склоп, како расправља Шелер, је имао своје порекло у модерном, подсвесном ангсту (очају) који се изражава у повећаним потребама за финансијском и другом сигурношћу, за заштитом и личном заштитом као и за рационалном управљивошћу свих ентитета. Ипак, подређеност вредности појединца овом менталном склопу је била довољан разлог за Макса Шелера да га се одрекне и да скицира и предвиди једну целу нову еру културе и вредности коју је назвао Светска ера прилагођавања.
Шелер је такође био поборник оснивања међународног универзитета у Швајцарској и у то време је подржавао програме као што су 'континуирано образовање' и изгледа да је први подржавао идеју онога што би се назвало Сједињене Државе Европе. Жалио је што постоји јаз у Немачкој између снаге и ума, јаз који је он сматрао за сам извор предстојеће диктатуре и највећа препреку успостављању немачке демократије. Пет година након његове смрти, нацистичка диктатура (1933—1945) потиснула је Шелеров рад. Филозофски допринос Љубав и феноменолошки став Када су уредници Geisteswissenschaftena позвали Шелера (око 1913/14.) да пише о тадашњем развојном филозофском методу феноменологије, Шелер је указао на резервисаност у вези са тим задатком зато што је могао само да изнесе своје сопствено гледиште о феноменологији и да није постојала школа о феноменологији која би била дефинисана по универзално прихваћеним тезама. Постојао је само један круг филозофа ограничених заједничким курсом и ставом према филозофским проблемима., "Phenomenology and the Theory of Cognition," trans. David Lachterman . Шелер се никада није сложио са Хусерлом да је феноменологија метод у строгом смислу, већ пре став духовног виђења...нечега што иначе остаје сакривено... Ако се феноменологија назове методом, онда не успева да се озбиљно узме феноменолошки домен оригиналног искуства: датост феноменолошких чињеница (суштина или вредности као а приори) пре него што се оне утврде логиком, а пре претпостављања сета критеријума или симбола, као што је случај са емпиријским и хуманистичким наукама као и другим (модерним) филозофијама које подешавају своје методе према методама тих наука.
Радије, то што се даје у феноменологији даје се само у посматрању и проживљавању тог самог чина. Суштина се никада не даје спољашњем посматрачу без директног контакта са самом том ствари. Феноменологија је ангажовање феномена, док се у исто време чека на само-датост; то није методички поступак посматрања као да је њен објекат стационаран. Тако, одређени став (Geisteshaltung, дословно размештај духа или духовни став) филозофа је кључан за откривање или виђење феноменолошких чињеница. Овај став је фундаментално моралан, у њему снага филозофског истраживања почива на основи љубави. Шелер описује суштину филозофског размишљања као љубављу одређен покрет најунутрашњијег себе ограниченог бића према учествовању у суштинској стварности од свих могућих., "The Essence of Philosophy and the Moral Preconditions of Philosophical Knowledge" trans. Bernard Noble .
Покрет и чин љубави је важан за филозофију из два разлога: (1) Ако је филозофија, како је Шелер описује слушајући уназад до Платонове традиције, учешће у прималној суштини свих суштина (Urwesen), онда следи да би се ово учешће постигло, човек мора инкорпорисати у себи садржај или суштинску карактеристику прималне суштине., "The Essence of Philosophy and the Moral Preconditions of Philosophical Knowledge" trans. Bernard Noble . За Шелера, та примална суштина је најкарактеристичнија у складу са љубављу, тако да је начин да се постигне најдиректније и најинтимније учешће да се дели у покрету љубави. Ипак важно је поменути да ова примална суштина није оствариво тело чија је могућа корелација знање; тако, чак и ако се филозофија увек бави знањем, како би се Шелер сложио, ипак, сам разум није одговарајућа учествујућа сила по којој се највиши ниво знања постиже. Само када разум и логика имају иза себе покрет љубави и одговарајуће моралне предуслове, човек може постићи филозофско знање. Љубав је на исти начин важна утолико зато што је њена суштина услов за могућност за датост вредносних објеката и посебно за датост објекта у смислу највише могуће вредности. Љубав је покрет који доводи до континуиране појаве све више вредности у објекту – баш као кад би текла из објекта по свом складу, без икакве врсте присиле...од стране онога који воли...истинска љубав отвара наше духовне очи према све вишим вредностима у вољеном објекту., trans. Peter Heath . Са друге стране, мржња је затварање себе или затварање очију према свету вредности. У другопоменутом контексту је да инверзије вредности или умањења вредности постају надмоћна и понекад се постану као меродавна у друштвима. Штавише, називајући љубав покретом, Шелер се нада да ће растерати интерпретацију да су љубав и мржња само реакције на осећане вредности пре него сам основ за могућност датости вредности (или сакривања вредности). Шелер пише:Љубав и мржња су чинови у којима се краљевство вредности које је доступно осећањима бића... или шири или сужава., trans. Manfred Frings and Robert Funk . Љубав и мржња требају да се разликују од разумних и чак психичких осећања; уместо тога, њих карактерише функција намере (особа увек воли или мрзи нешто) и зато морају припадати истој антрополошкој сфери као теоријска свесност и чинови воље и размишљања. Шелер стога назива љубав и мржњу духовним осећањима и они су основ за емоционални а приори као вредности, кроз љубав, дају се на исти начин као и суштине, кроз спознају. Укратко, љубав је вредносна спознаја и толико колико одређује начин на који филозоф приступа свету, она је индикативна за феноменолошки став. Материјална етика вредности