Дикроцелиоза или метиљавост проузрокована малим метиљем је пашна хелминтоза већег броја врста домаћих и дивљих животиња узрокована – Дикроцелиумом дендритикумом (), мада осим њега узрочници могу бити и Дикроцелиум хоспес (), Дикроцелијум шиненси (), Дикроцелиум супперери (). Дицроцоелиум паразитира у жучним каналима и у жучној кеси више врста сисара, првенствено код: оваца, коза, говеда, јеленова, муфлона, зечева, као и код свиња, коња, паса, глодара и људи; индивидуални налази су нађени код магарца, јака, мачке и птица.Zuko Almedina., Jažić A., Omeragić J.: Praktikum iz Veterinarske parazitologije. Bemust d.o.o. Sarajevo, 2009.
Болест је веома раширена у свету, али нема велики економски значај за сточарство као што то има фасциолоза, са којом је понекад удружена. Епидемиологија Дикроцелиоза је присутна широм света, али је најчешћа у Европи (углавном у Алпима,Bouchet F 1994. Analyse parasitologique des Logis de la Cour des Suisses. Archéologia: Les Dossiers d'Archéologie 190: 87 and 92-93. Медитерану и Скандинавији), затим Азији, Северној Африци и Америци. Заправо она се јавља претежно у оним подручјима света која су најповољнији за развој сувоземних пужева и мрава који служе као прелазни домаћини малог метиља.Bouchet F.,Harter S.,Le Bailly M.: The state of the art of paleoparasitological research in the old world. Mem. Inst. Oswaldo Cruz vol.98 suppl.1 Rio de Janeiro Jan. 2003.
Етиологија мини|Дикроцелиум дендритикум () Узрочник дикроцелиозе је Дикроцелиум дендритикум (), пљоснати црв издуженог облика, дужине 5–15 mm, и ширине 1,5–3 mm. Паразитира у жучним каналима и жучној кеси. Жучоводом јаја паразита доспевају у танко црево домаћина, одакле се у спољну средину избацују изметом.
Јаја су величине 35-45 микрометара и асиметрична (једна страна је испупчена, а друга више равна), мрке боје, са дебелом опном и поклопац на једном полу. У моменту полагања у јајима се већ налази образован мирацидијум.
У сопљној средини, заједно са изметом животиње, јаја поједу прелазни домаћини – више врста сувоземних пужића. У њима се путем партеногенезе, која траје 3-5 месеци образује неколоко стотина церкарија, које се, слепљене слузавом материјом, у гомилицама избацују у спољну средину. Одређене врсте мрава када поједу церкарије у свом организму, као другом прелазном (допунском) домаћину, образују метацеркарије. У мравима процес пареногенезе траје 1-2 месеца.Jažić A., Zuko Almedina : Parazitologija i invazione bolesti domaćih životinja sa praktikumom. OKO, Sarajevo. Sarajevo. 1997. Патогенеза Под утицајем дуоденалних ензима мрав се у дванаестопалачном цреву распада и метацеркарије мигрирају кроз жучовод у јетру. Могућа је и миграција преко порталног крвотока. После миграције, паразити се смештају у жучне канале.
Промене се највише уочавају на жучним каналима и интерстицијум јетре, у виду катаралне и пролиферативне упала са хиперплазијом епитела и субепителијалног везивног ткива жучних канала. У хроничној упали заступљена је пролиферација везивног ткива око жучних канала, лумен је проширен, зидови су чвршћи, а мукоза показује знаке десквамација.
Епизоотиологија
Дикроцоелиум полаже јаја у жучним каналима заражене животиње, одакле преко столице доспевају у спољну средину. За даљи развој потребна су два прелазна домаћина: сувоземни пуж и мрав.
Прво сувоземном пужићи прогутају јаја с мирацидиј из фецеса, затим мирацидијумом који мигрира до јетре и панкреса пужа где се преко два реда спороциста трансформише у церкарију. За овај процес је потребно 3-4 месеца (у зависости од температуре). Потом се церкарија излучују у мукозним лоптицама пречника око 2 mm. Ове лоптице садрже до 400 (нађено је и до 5.000) церкарија које могу у излучевинанам преживети само пар дана.
Други прелазни домаћини су мрави из рода Формика (Formica), који конзумирају церкарије. Оне се у мраву за 1-2 месеца развију у метацеркарије (којих може бити око 100 у једном мраву). Церкарија утичу на субезофагеални ганглион мрава тако да мрав остаје на влатима траве, али само ако је температура нижа од 15 °C, а ако је већа мрав силази са траве.
Коначни домаћин се инфестирају на паши ако конзумира заражене мраве и то најчешће у пролеће и јесен. Животиње се најчешће инфицирају већ првих дана по изласку на пашу, када са травом у организам унесу и презимеле инфициране мраве у којима се налази велики број метацеркарија.
У цревима животиња ослобађају се млади метиљи, који жучоводом доспевају у жучне канале и жучну бешику, где сазревају и за око два месеца почињу да полажу јаја.
Животиње (коначни домаћини) најчешће се инфицирају већ првих дана по изласку на пашу у пролеће, када са травом у организам унесу и презимеле инфициране мраве у којима се налази велики број метацеркарија. 600px|мини|центар|Животни циклус Дикроцелиума дендритикума
Клиничка слика Болест се карактерише слабо израженом клиничком сликом, тако да доста често пролази неприметно јер је без икаквих симптома. Код јаких инфекција (претежно оваца) симптоми су у облику анемије, жутице, едема, губљења тежине и смањене репродукције.
Дикроцелиоза људи се јавља у изолованим случајевима. Инфекција настаје као последица случајног гутања заражених мрава приликом једења ливадског растиња. Након 2-4 недеље од инфекције могућа је:
грозница, повећање јетре, у касној фази - ангиохолитис, ређе холециститис, хепатитис, у крви - еозинофилија.
Дијагноза Дикроцелиоза се дијагностикује налазом јаја у столици. На обдукцији јетра је делимично или у целини увећана и ако је јача инфестирана примећују се чврсте сивожућкасте формације сличне чворовима. У циљу потврде дикроцелиозе може се применити ЕЛИСА тест који ради на принципу имуноелектрофореза тако што детектује специфична антитела.
Терапија Третман оболелих са дикроцелиозе првенствено са спроводи антхелминтским средствима. Лечи се триклабендазолом (Fasinex), кад је он доступан, или битионолом у дози од 10 mg на kg телесне тежине, у једној дози на сваки други дан до укупно 10 до 15 доза. За лечење се може применити и пиразиноизокинолин, халогени салициланилид и диамфенетидин, мада понекад и неуспешно.
Од симптоматске терапије корисате се антихистаминици, аналгетици, антиспазмодици, мултивитамински препарати.
Мере заштите Мере заштите против дикроцелиозе практично је немогуће спровести, иако је болест добро позната, због великог броја врста правих домаћина и велике раширености прелазних домаћина.Fejzić N., Alagić D., Čobanov D., Šerić Haračić Sabina, Jažić A., Mehmedbašić Zorana, Omeragić J., Tanković S. : Nacrt nacionalne strategije za zdravlje akvatičnih životinja u Bosni i Herecegovini. Rome, FAO, FAO TCP/BiH/3101. Sarajevo. 2009.
У главне профилактичке мере спадају: Дехелминтизација стоке, првенствено током зиме и у рано пролеће. Сузбијање популације сувоземних пужева и мрава.Šibalić S., Cvetković Lj. (1996): Parazitske bolesti domaćih životinja. Katedra za parazitologiju, Fakultet veterinarske medicine Univeriteta u Beogradu. Пре употребе, прање и опарење ливадских биљака Паковање производа у пластичне кесе.
Референце
Литература
Озерецковская Н. Н., Зальнова Н. С. и Тумольская Н. И. Клиника и лечение гельминтозов, Л., 1984. Руководство по тропическим болезням, под ред. А. Я. Лысенко. с. 183, М., 1983. Тропические болезни, под ред. Е. П. Шуваловой, с. 370, М., 1974.
El-Shiekh Mohamed AR, Mummery V. Human dicrocoeliasis: Report on 208 cases from Saudi Arabia. 1;44.
Категорија:Паразитологија Категорија:Ветеринарска медицина