Антон Павлович Чехов (; Таганрог, 29. јануар 1860 — Баденвајлер, 15. јул 1904) био је приповедач и најзначајнији руски драмски писац..

Прве приче је објавио да би могао да се издржава у току студија медицине.Larousse enciklopedija, A—G У књижевности се појавио кратким хуморескама, сажетог израза и карактеризације, затим је прешао на новеле и приповетке, где се његов тужни хумор постепено претворио у резигнацију и очај. Исту тематику обрађивао је и у драмама, у којима нема ни традиционалног заплета ни расплета, као ни правих јунака или јаких страсти, него је у њима наглашена лирским елементима сугестија атмосфере у којој се одвија живот његових јунака."Greatest short story writer who ever lived." Raymond Carver (in Rosamund Bartlett's introduction to About Love and Other Stories, XX); "Quite probably. the best short-story writer ever." A Chekhov Lexicon, by William Boyd, The Guardian, 3 July 2004. Приступљено 16 February 2007."Stories ... which are among the supreme achievements in prose narrative." Vodka miniatures, belching and angry cats, George Steiner's review of The Undiscovered Chekhov, in The Observer, 13 May 2001. Приступљено 16 February 2007. Сматра се, уз Мопасана, највећим новелистом европског реализма, док је својим драмама извршио, а и данас врши, јак утицај на европско позориште.

Чехов је у почетку писао приче само ради финансијске добити, али како су његове уметничке амбиције расле, он је увео формалне иновације које су утицале на еволуцију модерне кратке приче."Chekhov is said to be the father of the modern short story". ; "He brought something new into literature." James Joyce, in ; "Tchehov's breach with the classical tradition is the most significant event in modern literature", John Middleton Murry, in Athenaeum, 8 April 1922, cited in Bartlett's introduction to About Love."You are right in demanding that an artist should take an intelligent attitude to his work, but you confuse two things: solving a problem and stating a problem correctly. It is only the second that is obligatory for the artist." Letter to Suvorin, 27 October 1888. Letters of Anton Chekhov.

Његова схватања уметности, нарочито драмске и сценске, врло су разложно саопштена у његовој преписци.

Биографија Рођен је као треће од шесторо деце трговца Павела Јегоровича и Јевгеније Јаковљевне Морозове. Од 1876. до 1879. Чехов похађа основну и средњу школу у Таганрогу, често посећује позориште, објављује текстове и уређује школске новине. Чеховљев отац 1876. године банкротира и сели са породицом у Москву, док Антон остаје у Таганрогу. У то време Чехов пише своју прву драму "Без оца", која није пронађена до данас. Антон П. Чехов 1879. године завршава средњу школу и одлази у Москву, где уписује медицину на Московском универзитету. Током студија објављује анонимне чланке у студентским часописима, убрзо узима и псеудоним Антоша Чехонте под којим пише у часописима Петербуршка газета, Ново време, Осколки и Руска мисао. Између 1880. и 1887. Пише још под псеудонимима: Доктор који је изгубио своје пацијенте, Брат мога брата, Човек без... и т.д.

Године 1881. године Чехов пише драму која ће касније постати позната под именом Платонов, а занимљиво је да је та драма издата тек 1923, скоро 20 година након ауторове смрти. Студирао је медицину и био котарски лекар, али због недовршеног дипломског рада није стекао лекарску титулу. Започиње праксу у Чикину, а исте године објављује збирку прича Мелпоменине приче, док у децембру први пут пати од симптома туберкулозе. 1884. пише и једночинку На главном путу. Радња једночинке догађа се у крчми на главном путу, текст није прошао цензуру и оцењен је неподобним за извођење, те је први пут објављен 1914. поводом десетогодишњице Чеховљеве смрти. Годину дана касније Чехов путује у Ст. Петербург, где упознаје издавача Алексеја Суворина и сликара Исака Левитана с којима постаје близак пријатељ, те убрзо почиње писати и објављивати текстове у Сувориновим новинама Ново време. У априлу 1890. Чехов одлази на путовање кроз Сибир до острва Сахалин, где као лекар истражује живот у затвореничким логорима, након тога плови још Тихим и Индијским океаном, а на путовању се задржао до октобра исте године. Путовања су у Чеховљевом животу била константа, па тако већ 1891. иде у обилазак западне Европе, а исте године издаје новеле Двобој и Жена са села. Купује мало имање у Мелихову, где сели са породицом.

Епидемија колере наступа у раздобљу 1892—1893, А Чехов као један од водећих људи у покрајинској санитарној комисији, бесплатно лечи најсиромашније сељаке и бори се против глади. Објављује 11 прича међу којима је и Моја жена, Скакавац и једночинку Јубилеј.

Године 1893. упушта се у љубавну авантуру с Ликом Мизиновом, с којом се неће венчати али ће му она послужити као инспирација за лик Нине у драми Галеб. Пише Острво Сахалин, излазе му текстови Анонимна прича и Велики Володја и мали Володја. Здравље му се погоршава 1894. те путује у Италију и Париз. Објављује дела Студент, Учитељ књижевности, Црни монах.

Константин Сергејевич Станиславски и Владимир Немирович Данченко отварају 1897. Московски художествени театар, што ће убрзо имати велики утицај на Чеховљев даљи рад. Чехову умире отац, а он сам борави у болници због првог акутног напада плућне туберкулозе. У септембру путује у Француску на лечење, те су му објављене драме Ујка Вања, Иванов, Галеб и једночинке као и приче Сељаци, Код куће и Дивљак. У мају 1898. Антон Павлович Чехов враћа се из иностранства и живи неко време на Јалти, где преживљава други напад туберкулозе.

Чехов продаје сва ауторска права на свој рад издавачу А. Ф. Марксу за 75.000 рубаља, што би у данашњој вредности било око 80.000 долара, и почиње да уређује своја сабрана дела. Исте је године награђен Орденом св. Станислава за рад у образовању. Пише и објављује текстове На службеном послу, Драга, Дама са псетанцетом. Тог лета продаје имање у Мелихову и гради кућу на Јалти.

Уметник 1903. објављује своју последњу причу Заручена, те му излази друго издање сабраних дела у 16 томова. У јуну цензори забрањују извођење Чеховљевих драма у нискобуџетним позориштима за радничку класу, а у септембру завршава драму Вишњик.

Након тога, здравље Антона Павловича Чехова се погоршава. Почетком јуна Чехов путује са супругом Олгом Книпер на лечење у Немачку где 15. јула умире у Баденвајлеру. Сахрањен је 22. јула на гробљу Ново-девичје у Москви.

Антона П. Чехова називају зачетником психолошког реализма. У његовим драмама не постоји типичан драмски сукоб већ све што се догађа у драми произилази из психолошких стања, осећаја и унутрашњих сукоба ликова."Actors climb up Chekhov like a mountain, roped together, sharing the glory if they ever make it to the summit". Actor Ian McKellen, quoted in Miles, 9."Chekhov's art demands a theatre of mood." Vsevolod Meyerhold, quoted in Allen, 13; "A richer submerged life in the text is characteristic of a more profound drama of realism, one which depends less on the externals of presentation." Styan, 84. Чехов у својим драмама такође инсистира на протоку времена који је један од механизама збивања у којем се догађају промене. У Чеховљевим драмама су врло детаљно исписане дидаскалије и описана места радње што доприноси општем разумевању ликова и њихових психолошких стања.

Стваралаштво

Иако је тврдио да му је медицина жена, а књижевност љубавница, и упркос томе што је свој професионални живот чешће посвећивао управо лечењу, у медицини је остао познат више као – болесник, а светску славу донело му је позориште.Letter to Alexei Suvorin, 11 September 1888. Letters of Anton Chekhov.

Иванова

У септембру 1887. позоришни предузетник Ф.А. Корш наручује од Чехова позоришни комад за управо започету позоришну сезону у свом позоришту. Чехов се на десет дана повлачи у изолацију и у стваралачкој грозници пише драму у четири чина – Иванова. Главни лик је 35-годишњи Николај Иванов, власник поседа, који је у депресији због разних животних проблема. Његова жена, Ана Петровна, рођена као Сара Абрамсон је Жидовка која се због удаје преобратила на православну вјеру и изгубила мираз. Ана Петровна умире од туберкулозе. Једино што јој може помоћи је одмор на Кримскоме полуострву, али Иванов јој то не може омогућити јер дугује новац Зинаиди Савишној. Иванов заправо не воли своју умирућу жену и једини мотив за удају био му је Анин велики мираз који је изгубила преобративши се, а сад кад му је супруга на самрти заљубио се у кћи Лебдјева и Зинаиде – Сашу. У првој верзији текста Иванов умире природном смрћу, тихо и неприметно, што је касније Чехов променио те се на крају четвртога чина Иванов убија револвером.

Представа је праизведена 19. новембра 1887. године у Руском драмском позоришту Ф.А. Корша у Москви. Пробе за представу су трајале десетак дана, Чехов је гледао сваку пробу те је био врло незадовољан глумачким извођењем. Део публике примио је представу с одушевљењем и великим пљеском док је други део публике гласно звиждао, а након премијере одигране су још само две репризе. Чехов је на Иванову још радио, променио је крај и две године касније, 1889, представа је 31. јануара одиграна у Александринском позоришту у Санкт-Петербургу, у режији Фјодорова Јурковског. Ова представа била је врло успешна, чак је и сам Чехов изашао на поклон с глумцима, а након осталих извођења добивао је још многе честитке.

Сљедеће године Чехову излази прва озбиљна дужа прича Степа, а једночинке Медвед и Просидба изводе се с успехом, док кратка прича У сутон добија Пушкинову награду Академије наука. мини|Програм вечери посвећене Чехову, које се одржало у Задужбини Илије М. Коларца, 1949. године.

Ујка Вања

У октобру 1889. Чехов завршава драму Шумски гоблин, представа игра у децембру, али добија јако лоше критике, те је почетком нове године Чехов претвара у драму Ујак Вања, која ће бити објављена тек 1897. Ујак Вања догађа се на руском селу, где се на поседу налазе четири лика без икаквог смисла у животу, и без наде у промену. Основни однос је љубавни четвороугао. Јелена Андрејевна, млада је и згодна жена старог професора Серебрјакова, који је пре био ожењен Вањином сестром, из тога прошлог брака Серебрјаков има кћерку Соњу. Соњин ујак Вања, као и сеоски лекар и особењак Астров заљубљени су у Јелену Андрејевну, док се Соњи свиђа Астров. На крају нити једна веза не бива остварена, а Серебрјакови одлазе. Све остаје како је и било без икакве наде да ће бити боље.

Различита позоришта у Кијеву, Кракову и Нижем Новгороду изводе Ујака Вању 1899, а Чехов размишља да драму претвори у кратки роман, али ипак то не чини. Исте године, с обзиром да Чехов због болести није могао да дође у Москву на представе Московског художественог позоришта, позориште је с целом трупом, костимима, сценографијом и реквизитом кренуло на дуги пут према Кримском полуострву и Јалти. Тамо су художественици за А. П. Чехова и Максима Горког извели Галеба, Ујака Вању, Усамљене од Хауптманна и Хедду Габлер Ибсена.

Галеб