мини|330п|Кургани се свуда могу запазити на хоризонту, као овде код Арадца мини|310п|Курган код Јазова мини|310п|Тривунова хумка код Кнежевца
Пролазећи пре свега равним подручјима Србије могу се запазити мањи или већи брежуљци у пределу – кургани. Још је у 17. веку Марсиљи записао да је обиласком равних предела Војводине видео велик број вештачких тумула. Ове људском руком подигнуте хумке такође се називају и могиле.
Традиција подизања гробних хумки древних народа, на нашем простору била је одлика скита, келта, сармата, кумана, а делом и хуна и авара. Подизане су у распону између каснијег неолита и бронзаног доба, све до антике па и до средњег века (III-I. век п. н. е.—XIII. век).
Хумке наших крајева могу се поделити на равничарске (углавном Војводина) и горске, које су углавном или делимично од камена (громиле). У југоисточној Србији се за камени тумул користи и етимолошко јединствени назив мађилка.
Међутим, о градитељима већине средњоевропских кургана мало се зна. Преовладава став да су ову сакралну архитектуру, аналогну пирамидамаH. Parzinger, A. Gass, J. Fassbinder (2015): Pyramids of the steppes, In: Archaeology - The latest geoarchaeological and geophysical studies; Science First Hand, May 2016, N 1 (43), p.82 и зигуратима на у Европској равници без камена, оставили за собом народи који су били део упада индоевропљана степске културе са истока крајем 3. миленијума пре нове ере. Носиоци ове културе, у археологији познатије као "Јамна" (због укопа у јаме усред хумке) чинили су последњи талас индоевропских сеоба током бакарног доба, који се ширио према западу. Кургански народ се током упада непознатог трајања и интензитета (у најмање три таласа) настањивао уз десну и леву обалу Тисе. Дунав је у то време представљао теже савладиву препреку, а пошто су били ратоборни (на основу археолошких налаза оружја) тако на део староседелачке културе Европе, на пример Белбејкер или Винчанску, нису битно утицали.
Током више таласа продирања курганских народа на подручје Баната, Бачке и делимично Срема подигнут је велик број гробних хумки, у којима су сахрањени положени у грченом положају (ретко кремирани) и посипани окером, обредним симболом надгробног живота. Ово је био највећи грађевински подухват изведен током праисторије на простору Панонске низије и Војводине.
Стање и перспективе мини|лево|340п|Бандера 'сачувала' курган код Бочара мини|280п|Број и распоред кургана приказан шематски Процењено је да број свих кургана само у Карпатској котлини до модерног периода износио више од 40,000.Balázs Réka (2006): Experiences of land-registering Tumuli in the region of the directorate of Kiskunság National Park (A kunhalmok kataszterezésének tapasztalatai a Kiskunsági nemzeti park igazgatóság működési területén), Hidrológiai tájékoztató 46. évf. 1. sz.; p.69
И на територији Војводине забележен је велик број кургана – преко 1000 – али је већина у новијем периоду, посредством модерне аграрне механизације уништена. Само врло мали број кургана, мање од педесетак, је сачувао свој првобитан изглед, којим се лепо уклапа у равничарски предео. Ове релативно нетакнуте хумке су веома значајне данас за све области науке: за археологију њихов унутрашњи садржај предмета и оруђа, за историографију оно што нам откривају о својим древним градитељима, за биологију и екологију њихов сачувани биљни покривач. Хумке у већини земаља, па и у Србији штити закон о заштити природе Србије и делом закон о заштити културног наслеђа Србије.Споменик природе "Јуришина хумка". Студија заштите. Покрајински Завод за заштиту природе, 2011, Нови Сад У Србији је формално – на иницијативу ботаничара Завода за заштиту природе Србије заштићен само један курган, Јуришина хумка код Жабља, а археолошки их је истраживано само неколико, систематски обрађено свега туце.
Због великог броја богатих неолитских налазишта, домаћи археолози су потпуно незаинтересовани за енеолитско-курганско раздобље, што се директно види по броју археолошких радова. Већина познатих ископавања степске културе и кургана рађена су још пре ратова, током или након њих, а само незнатан део у савременом периоду. И због таквог, бахатог приступа струке, будућност кургана, као сачуваних културно-историјских елемената предела је неизвесна.
Историја мини|400п|Кургани код Иђоша у Банату У праисторији на тлу Србије, односно у њеном Панонском делу, у Војводини живеле су староседелачке културе претежно из група Тисаполгар–Бодрогкерестур и Вајска-хуњадихалом чији континуитет у археолошким слојевима енеолита прекида продор нових етничких група са истока, такозваних "курганских". Ове групе народа доносе са собом нове, површински и до данас видне одлике: сахрањивање под тумулима и гробове с окером – Јамна култура. У нашој археолошкој литератури се за њих користи термин "Степска култура".
Испод слојева ове културе – у околини кургана које су градили – налазимо остатке ранијих култура које су заменили, на пример позната су налазишта Тисаполгар културе у близини кургана код Црне Баре или код Крстура у Банату.
Вучедолска култура (2. миленијум п. н. е.) представља засебан проблем у археолошко-историјској интерпретацији, јер комбинује елементе староседелачких група које су имали ритус спаљивања покојника (урниране паљевине) комбинован са култом сахрањивања у хумке. Иако је најпознатије налазиште ове културе – поред именодавног Вучедола у Хрватској – Гомолава код Хртковаца, веома је значајан налаз ове културе код нас и тумул код Батајнице (Срем). Велика хумка у Батајници је промера 30 m и сматра се да је кнежевски гроб раног типа, једини као такав пронађен на тлу Србије и западног Балкана. У њој је пронађена вретенаста амфора (баденска урна) костолачког типа, украшена на вучедолски начин.
Познат је још један тумул из овог периода, мањи у односу на претходни. У хумци у Војки су поред спаљених остатака покојника нађени и прилози – бакарни тутули капастог, односно калотастог облика. Код оба тумула евидентирана су спалишта при бази хумке, са остацима жртвених обреда (животињске кости и уломци посуђа), а у средини тумула нађене су урне са пепелом и нагорелим костима. Орнаментика керамичког посуђа (фарбање, жигосање, ровашење и дуборез) је код ове културе доста декоративна у односу на старе културе.
У погледу подигнутих узвишења треба да се помене још и Ласињска култура у којој су насеља била подигнута на теловима са земуницама. Ова култура се већ у енеолитско доба простирала од Приморја преко Босне, до Трансданубије у Мађарској (нпр. околина Балатона), као и у подалпским регијама (Словенија и Корушка у Аустрији).
Продор степске културе на подручје Потисја и Подунавља Припадници културе гробних хумки стизали су на наше просторе почев од енеолита, као први освајачи, а свој врхунац развоја у Карпатској котлини достигли су у бронзаном добу. Према сведочењу истраживача из Бачких музеја (Суботица и Сента) који су у Потисју откопавали врло значајна налазишта ове културе (Хоргош, Мартонош, Трешњевац, Велебит, итд.) део популације бакарног и бронзаног периода били су староседеоци, који су сахрањивали старом методом спаљивања и урнирања остатака, а један други део освајачки, стога богатији, представници културе која је сахрањивала испод хумке – што подржава теорију насељења у таласима. У већ од нелита (а можда и палеолита) настањеном Потисју и Подунављу дошло је до јасног мешања староседелачких и новодолазеће курганско-спеске културе. Могуће да разлог незаинтересованости археолошке струке за кургане управо лежи и у чињеници да су освајачи у ствари страни, нови – свега 4000 година стари – елемент, који је на силу и релативно нагло изменио структуру и културу староседелаца – људи који су ту били од пре 6-7000 година (Винчанска, Ватинска, Старчевачка, Тисаполгар, Хуњадихалом, итд. култура). Јасно је и чини се логичним да је важније изучавање староседелаца од досељених култура, чији утицај се – у теорији – и јаче могао сачувати.
Археологија и проблеми интерпретације Без ових очигледних остатака њиховог дела руку, великих хумки које су подизали, не бисмо много знали о народима кургана, који и овако крију многе тајне. На пример, у курганима су као стални гробни налази скиптри моделирани у облику стилизоване главе коња (чест симбол код Скита и других древних коњичких народа) и археолози нису сигурни каквог је значења. Највероватније имају карактер племенске ознаке и везани су за статус покојника у друштву. Коњаници ратници имали су посебан статус, и високо признање, што се види по начину сахрањивања – са коњем, узенгијама, оружјем, итд. мини|лево|310п|Ископавање хумке на локалитету Хинга код Хајдукова. Истражен је само горњи слој са остацима средњовековне цркве Пошто је на истраживању кургана на нашем простору рађено веома мало, археолози нису још исцртали тачно распростирање остатака ове културе.
Динамика и опсег ширења Велике Европске реке су биле јака препрека за кретање народа, тако да доносиоци степске културе нису много запоседали територије ван уже области Подунавља (од ушћа Тамиша и Тисе) и нема много доказа ни да су према југу прелазили Саву и Дунав. Њихово присуство археолошки је потврђено пре свега у Банату (Војловица код Панчева, околина Уљме код Вршца, Батка код Зрењанина, Крстур у Банату итд.), док кургани у Бачкој нису уопште истраживани (тек нешто мало у 19. веку). Што се уже Србије и Балкана тиче, појединачни налази степске културе сахрањивања под тумулима се могу приписати налазиштима, или се увиђа бар њихов утицај у околини Неготина (Источна Србија), затим на налазиштима Шуплевац и Црнобуки (Јужна Македонија) и чак у Горњој Тузли у Босни. Са територије Хрватске мало је познатих тумула ове културе (у источној Славонији), овде су чешћи тумули из каснијег, илирског периодаGoran Majetić (2007): Tumulusi u Hrvatskoj – veličanstvene prapovijesne „piramide“ - Muzej grada Zagreba (види: Громиле), иако су северније, у Мађарској номади са истока прелазили Дунав, и ширили се ка западу. Наводно су стизали чак до Атлантских и Балтичких обала, што доказују и неке хумке у Аустрији, Немачкој, Холандији. Докази из северне Бугарске такође указују на то да су и на овом простору делимично успевали да пређу Дунав. Археолошки докази показују да су у периоду између 3.000 и 2.200. године п. н. е. стигли преко Дунава и у Срем и источну Славонију, али ту стварају својствену културу у комбинацији са локалним културама.
Све у свему, генерални распоред хумки (археолошки истраживаних или не) показује распрострањеност само у оним подручјима која не одступају превише од матичног степског подручја – Украјине и јужне Русије.
Археолошки, има спорадичних доказа њиховог ширег утицаја. Тако, нађени су дуги кремени ножеви у остави у Кладову који носе типичан степски утицај – иако им се појава овде веже за Бодрогкерестур групу, такви су често налажени у кургнима Јужно руских степа (доказ за хибридну културу на нашем подручју). Истом хоризонту припада и дуги кремени нож из Баранде код Панчева. мини|300п|Један од кургана обележен на мапи Аусторугарске из 1889. године Врпчаста керамика је нађена на локалитетима Шуплевац и Црнобуки, те један фрагменат врпчасте керамике у Горњој Тузли. Керамичка посуда из тумула код Крстура, украшена мотивима изведеним у техници утискивања уплетене врпце, такође припада степској култури. У Љесковој Главици код Требиња у хумци, затим у Зеленој Пећини у Херцеговини, Румин-Бителићу у Далмацији, те Одмуту у Црној Гори такође су нађени фрагменти врпчасте керамике које указују на степско порекло.
Још један значајан налаз, камени скиптар у виду стилизоване коњске главе из Шуплевца (Македонија), несумњивог је степског порекла.
Интересантна је и хумка из Рогојевца код Крагујевца са два гроба у центру, у коме су били скелети посипани окером и кремени ножићи као прилози, што је типичан пример сахрањивања из раног бронзаног доба, локалног обележја али са ритуалом који већ указује на утицај степске традиције.
Друштвено уређење курганских народа