мини|десно|200п|Гроф Ђорђе Бранковић, писац Хроника мини|десно|200п|Страница из Бранковићевих Хроника мини|десно|200п|Архимандрит Јован Рајић мини|десно|200п|Архимандрит Иларион Руварац

Српска историографија је национална историографија српског народа. Обухвата историографска дела, настала у распону од средњовековног раздобља до савременог доба. Према предмету проучавања, српска научна историографија обухвата истраживања у области историје српског народа, почевши од политичке и војне, преко друштвене и економске, до верске и културне историје Срба, како у матичним српским земљама, тако и у српској дијаспори. Као научно-истраживачка дисциплина, српска историографија се развија под окриљем бројних научно-образовних, научно-истраживачких и других стручних установа (академије, факултети, институти, заводи, архиви, музеји).

Обнова српске историографије

Архимандрит Јован Рајић (1726—1801) је био претеча савремене српске историографије, а његова важност се пореди са значајем Николаја Карамзина за руску историографију. Дело Јована Рајића разликовало се од претходне литературе систематичним излагањем, критичким коришћењем извора, употребом карти, генеалошких таблица и напомена, као и усвајањем европске историјске перспективе, у којој се почетак средњег века везује за досељавање Словена. У том оквиру, заједно са Павлом Јулинцем, први је обликовао почетак српске историје у модерном смислу. Њихова дела представљају кључни почетак модерне српске историографије, којима је српска наука постала део европског историографског круга: Јулинчев Кратак увод у историју порекла славено-српског народа (1765) и Рајићева Историја разних словенских народа, посебице Бугара, Хрвата и Срба (написана 1768, али објављена тек 1794–95).

Историја разних словенских народа представља, по свом садржају и начину излагања, изузетан интелектуални подухват и монументално дело аутора који је изоловано радио. Академик Никола Радојчић, највреднији истраживач историје српске историографије, оценио је да се без претеривања може рећи како је Јован Рајић дао почетак српској историји, а ову заслугу дели са Јулинцем. Иако дело није без недостатака, попут прекомерног фокусирања на средњовековну Рашку, идентификовања неких античких племена као словенских и ослањања на посредне изворе — његов значај остаје пресудан. Као адаптатор европске историјске мисли, Рајић је први у српској литератури систематски обликовао историјску терминологију. У недостатку претходника и у сложеној језичкој ситуацији XVIII века, успешно је уводио стране појмове, титуле и хијерархијске односе, а код њега се први пут јавља термин „феудални“ у значењу које одговара немачком lehnkönig. На основу његове напомене о патаренима, Рајић се може сматрати једним од првих писаца који су се бавили историјом босанске цркве. Кратка историја и Историја Јована Рајића међусобно се допуњују. Обе дека су настале са намером да попуне празнину у познавању националне прошлости. Пре објављивања свог великог дела, Рајић је као преводилац и редактор показао исту тежњу ка ширењу историјског знања изнад личних амбиција, а заједно са Јулинцем српској историографији вратио заборављене почетке и први обухватио период пре Стефана Немање. Својим радом утемељио је модерну српску историографију и представљао културу епохе просвећености.

Српска историографија се затим развијала у дијалогу са европском науком.

Савремена српска историографија

19. век Развој историографије током XIX века одвијао се под утицајем европског либерализма и позитивистичких идеја. Историја је схватана као средство народног просвећивања и доказивања националног идентитета, док су српски студенти школовани у Немачкој и Француској уносили у домаћу средину критичке методе модерне историографије.

Иларион Руварац се сматра оснивачем критичке школе у српској историографији. Српска историографија је била највише фокусирана на национална питања током постојања Друштва српске словесности и Српског ученог друштва (1841—1886).

Прве српске историјске расправе јављају се средином XIX века. Првим аутором овог жанра сматра се Александар Стојачковић (1822–1893), правник и политичар, који је у Српским летописима (1842–1854) обрађивао теме попут рата краља Милутина и Карла Роберта, битке kod Велбуждa и пада босанског краљевства. Док су научни радови Рајића били усмерени на проверу и публиковање извора и написани спрам архивских извора, у XIX веку све више се развијала народна епска историја. Вук Караџић је у песмама видео темељ за тражење историјске истине, што је подстакло шире културно интересовање за епску традицију.

Све до краја XIX века српску историографију нису унапређивале личности школоване за историчаре у савременом смислу. Тај рани, „дилетантски“ период ипак је имао развојну вредност јер су и самоуки аутори задржали критички дух и поставили основу за професионализацију историографске струке.

Панта Срећковић, први професионални историчар Велике школе, био је изразити либерал и родољуб, али је његову Историју српског народа оштро критиковао Иларион Руварац, указујући на методолошке недостатке. Руварац и Љубомир Ковачевић заступали су критички приступ заснован на изворима, док је Стојан Новаковић представљао спој народне и научне традиције. Његов рад обухватао је истраживање средњовековне историје, издавање извора и анализу српско-турских односа. Руварчева школа се сукобила са школом Панте Срећковића. Рувaрац је истицао да патриотизам подразумева реалистичан и критички однос према прошлости. Раскол између романтичарског и критичког правца трајао је више од деценије и окончан је 1893. године пензионисањем Срећковића. Руварчеви истомишљеници и су временом преузели све катедре за историју на београдској Великој школи (будућем Универзитету). Љубомир Ковачевић је тада преузео наставу, чиме је означен заокрет ка критичкој историографији, која је потом превладала. Нове генерације историчара, школоване у иностранству, наставиле су ову оријентацију, а полемика између романтичара и критичара обликовала је модерну српску историографију као засебну научну дисциплину.

Јиречек заузима централно место у српској и јужнословенској историографији XIX и почетка XX века. Његов рад, заснован на критичком прикупљању и анализи извора, поставио је темеље даљем развоју дисциплине, а његово најпознатије дело, Историја Срба, остало је један од темеља проучавања средњовековне Србије.

Темеље српске црквене историографије поставио је епископ Никодим Милаш (1845—1915). Српска црквена историографија се поклапа са националистичком перспективом садржаном у секуларној српској историографији. Традиција православне цркве и рана српска историографија кроз народну поезију засновану на Косовској бици помогла је у превазилажењу недостатака и спајању старе са тадашњом новом српском државом.

Развој у периоду Југославије

Период 1945–1991. није у довољној мери искоришћен за примену западних методолошких и теоријских новина. Није у потпуности коришћен ни марксистички приступ, за разлику од појединих земаља источне Европе. Једини југословенски историчар који је доследније настојао да примени марксистичку методологију био је Бранислав Ђурђев у Сарајеву. Бројне публикације из овог периода имале су за циљ стварање мита о партизанској борби, често у облику некритичких хвалоспева упоредивих са средњовековним хагиографијама, што је утицало на углед професије у јавности. Историографија је у периоду комунизма била под великим утицајем владајуће идеологије, која је унапред дефинисала друштвене појаве било као „прогресивне“ или „регресивне“. Научним истраживањима најчешће је остављана улога потврђивања таквих поставки, без простора за научно критичко преиспитивање. Ипак, бројни радови из тог периода били су вредни и до данас имају трајну научну вренодст, посебно на фактографском нивоу. Међу њима се истичу студије академика Андреја Митровића о међуратној историји Југославије и Балканског полуострва, које су у великој мери лишене идеолошких квалификација.

У Југославији након Другог свјетског рата, српски историчари су тврдили да засебна историја народа након уједињења више не постоји, за разлику од словеначких и хрватски историчара коју су тврдити супротно. Од педесетих година 20. вијека па надаље под контролом државе смањене су интелектуалне активности, док се шездесетих година појавила расправа о Другом свјетском рату, што је кулминирало са више радова осамдесетих година.

У послератном периоду историјска географија у Србији добила је повољније услове за развој, посебно захваљујући оснивању Групе за топономастички речник при Историјском институту САНУ 1948. године. Истраживања су обухватила теме манастирских властелинства, жупа, области и градских насеља, као и систематску анализу повеља, старих карата, путописних извора и турских дефтера. Иако су многи пројекти остали недовршени, овај рад је значајно проширио изворну базу и методологију проучавања средњовековне Србије.

Српска историографија је након 1945. године дала мали број радова из области економске и друштвене историје. Није забележен ни већи број истраживања у духу марксистичке идеологије или под утицајем западне историографије. Иако су постојали контакти српских историчара са Фернаном Броделом и другим представницима школе „Анала“, радови тог усмерења нису се појављивали у српској историографији све до после 1990. године. Преводи таквих дела били су такође ретки до осамдесетих. У међународној науци најпознатији представник овог приступа српског порекла, Трајан Стојановић, био је занемарен у домаћој академској заједници. Међу ретким методолошким радовима издвајају се радови Радована Самарџића, Симе Ћирковића, Андреја Митровића и Бранка Петрновића.   

Током посератног периода, иако је Тито осудио националистичке страсти у историографији, хрватски и српски академици су наставили оптуживати једни друге за лажно приказивање историје, посебно оне везане за усташко-нацистички савез. Комунистичка историографија је оспорена осамдесетих година и српски историчари су започели рехабилитацију српског национализма. Историчари и други интелектуалци окупљени око Српске академије наука и уметности и Удружења књижевника Србије играли су значајну улогу у образложењу новог историјског наратива. Процес писања „нове српске историје” текао је паралелно са настајањем етно-националне мобилизације Срба са циљем реорганизације југословенске федерације. Према неким ауторима, четири фактора и извора утицали су на „нову историју”: Српска етно-национална идеологија, Национализам који потиче из црквене историографије и православне цркве, Српска исељеничка пропаганда и митови и Студије о геноциду и холокаусту (током који је дошло до идентификације Срба са Јеврејима, док су злочини над Србима посматрани као једнаки холокаусту).

Осамдесете Од осамдесетих година започето је преиспитивање идеолошких табуа и промена приступа у историографији. Мит о Јосипу Брозу Титу и његовом наслеђу постепено је демонтриран. Истовремено је реафирмисана улога Равногорског покрета генерала Драгољуба Михаиловића, који је све чешће описиван као антифашистички покрет напуштен од Британаца под утицајем совјетских обавештајаца у британској служби. Историчари из различитих република давали су различите верзије историје некомуннистичких покрета. 50–51 У истом периоду обрађиване су и теме цивилних жртава, нарочито српских, које су раније приписиване искључиво окупатору или „домаћим издајницима“. Историчари су почели да пишу и о жртвама колективизације. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих окончан је најобимнији подухват у српској историографији Историја српског народа (1981–1993), која је обухватила период до 1918. године. У њој је учествовало 44 аутора из различитих области. И поред неједнаког квалитета прилога, дело представља синтезу дотадашњих истраживања и прекретницу у развоју дисциплине. У то време појавила се и најзначајнија индивидуална синтеза југословенске историје Стварање Југославије. У осамдесетим су велике тираже постизале и неакадемске публикације о „тајној историји“, које су често засениле академска истраживања.