Београдско женско друштво (1875-1941) било је прво удружење српских жена основано у Србији. Друштво је основано под покровитељством кнегиње Наталије, а са циљем да спреме српске девојке из разних друштвених слојева за многе радне и хуманитарне активности. Друштво се бавило просветним и хуманитарним радом и питањима каква су стручно образовање женске омладине, просвећивање, збрињавање рањеника, инвалида и сиромашне деце, помагање сиромашних и старих и сличним активностима. Залагало се и за еманципацију жена.Корићанац Татјана, Танеска Љиљана, Београдско женско друштво: 1875–1941, [каталог изложбе], Београд 1995.

Убрзо по оснивању покренут је и часопис Домаћица, гласило Женског друштва, први женски часопис покренут у Србији. Друштво иницира отварање Радничке школе, Пазара за изложбу и продају производа народне женске радиности, Ђачке трпезе, Дома стараца и Прве женске болнице. Београдско женско друштво било је матица из које су основана и остала добротворна и патриотска женска друштва. Идејни творац Друштва била је Катарина Миловук, управница Више женске школе. Уз строгу организацију Друштво је водила Управа од 20 чланица.

Историјат мини|Катарина Миловук, идејни творац Београдског женског друштва Политичка кретања у Србији крајем 19. века, промене у друштвено­економским односима, као и трансформација патријархалног уређења породице и друштва, довели су и до актуелизовања „женског питања”. На страницама дневних листова и часописа све чешће су се појављивали написи који говоре о положају жена у европским земљама и Америци и њиховој борби за еманципацију. Они који су се бавили проблемом еманципације жена у Србији били су окупљени у неколико група. Борба за еманципацију, тада још увек само „женско питање”, добија и свој институционализовани облик, па се 1875. године, под покровитељством кнегиње Наталије у Београду оснива Женско друштво „не због претенциозних захтева за које није дорасло, већ из чисте, искрене намере да просвећује себе и женски подмладак, да спрема сироте девојке за ваљане раднице, да негује хумане осећаје, да помаже сироте у невољи.”  Ускоро се основају и подружнице у градовима широм Србије, па Друштво мења назив у Београдско женско друштво и његове подружнице. Крајем 19. века Друштво је имало 536 чланица и 16 подружница, а до почетка Балканских ратова број подружница порастао је на 39. На тај начин је идеја о женском питању и борби за женска права добила могућност да се прошири и ван главног града, у унутрашњост, а преко градова у унутрашњости и на село. У тренутку оснивања циљеви Друштва су били да спреме српске девојке из разних друштвених слојева за многе радне и хуманитарне активности.

Организација Друштва Уз строгу организацију Друштво је водила Управа од 20 чланица, на челу са Катарином Миловук. Предводнице и водеће чланице свих женских удружења до Првог светског рата биле су припаднице српске елите. Тај елитистички круг жена, проистекао махом из Више женске школе, чиниле су супруге и кћерке политичара, професора, богатих трговаца. Чланице управе су имале водећу улогу у оснивању, раду и опстанку Друштва до 1941. године. Управа је руководила свим акцијама Друштва, старала се о напредовању њихових установа, одређивала им правац деловања и била у сталној вези са подружницама.

У то време био је популаран обичај да се високе личности позивају да буду покровитељи разних друштава, којиа они су уједно били и најиздашнији донатори. Тако је покровитељица Женског друштва била краљица Наталија, која је то остала и после разлаза са краљем Миланом, све док краљица Драга није преузела покровитељство. После атентата покровитељица Женског друштва постаје принцеза Јелена.

Катарина Миловук Катарина Миловук рођена Екатерина Ђорђевић (1844 — 1913) била је једна од ретких образованих жена свог времена у Србији. Била је управница и предавач на Вишој женској школи у Београду, учествовала је у организовању и раду Више српске женске школе у Солуну. Била је један од оснивача Београдског женског друштва и његова председница од 1889 до 1891. године. Касније је основала и Женско музичко друштво. Једно време била је и уредница женског часописа Домаћица. Бавила се хуманитарним радом и била борац за женска права. Написала је неколико уџбеника и превода књижевних дела.

Активности Друштва Друштво је деловало на хуманитарном, националном, просветном и привредном плану. У периоду од свог оснивања, па све до Првог светског рата, својом делатношћу надомештало је рад државних органа који нису могли или нису хтели да се баве питањима каква су стручно образовање женске омладине, просвећивање, збрињавање рањеника, инвалида и сиромашне деце, помагање сиромашних и старих и сличне активности.

Већ 1876. године, избија Први српско-турски рат и Друштво оснива Прву женску болницу у којој су дежурале и радиле чланице управе. Помагале су Војном санитету а имале одличну сарадњу са Друштвом Црвеног крста. Чим је почео сукоб чланице Друштва постале су добровољне болничарке, помажући Војном санитету и сарађујући са Црвеним крстом. Када је Црвени крст 1893. године организовао прву школу за нудиље и добровољне болничарке, Женско друштво се одмах одазвало. Залагањем чланица Друштва у школу за нудиље се одмах пријавило 10 девојака, а у школу за болничарке њих шест. Ово је представљало нову активност Друштва у оспособљавању жена за самостални рад.

Године 1879. покренут је часопис Домаћица, као гласило Женског друштва и први женски часопис у Србији. Исте године Београдско женско друштво оснива прву Женску раденичку (занатску) школу, у којој су ученице најсиромашнијих слојева биле примане на бесплатно школовање. Задаци школе били су васпитавање ученица „како би, као будуће грађанке, могле часно и поштено живети”. Од 1882. имало је и свој Пазар за излагање и продају производа домаће женске радиности и тиме представљало Србију у свету, а 1887. основало је и своју библиотеку у којој је било око 400 књига. Као првенствено хуманитарно друштво оновало 1899. године прву Ђачку трпезу, а 1900. и Дом старица, прихватилиште за изнемогле старе жене без родбине и средстава за живот.

Београдско женско друштво учествује и у различитим друштвено-корисним активностима и на многим културним манифестацијама у Србији и иностранству.

Прва женска болница мини|Особље прве женске болнице Београдског женског друштва: Милка Котуровић, др Марија Зиболд, Божена Сњећива (чеш. Snětivá) и ученица Даринка Вујић (седе), др Штајнер, др Раиса Свјатловска (стоје) (Музеј науке и технике, Одељење историје медицине, Београд)

Први српско-турски рат Србија је дочекала сасвим неспремна. Војни санитет имао је 19 лекара, 5 лекарских помоћника, 1 апотекара и 4 апотекарска помоћника, док је у грађанској служби био 41 лекара, 5 лекарских помоћника, 25 апотекара и 5 апотекарских помоћника.

Одмах по објави рата чланице Београдског женског друштва су донеле одлуку да отворе болницу. Болница је била смештена у зграду Теразијске полугимназије, у улици Краљице Наталије бр. 100, на углу са Добрињском. Болница је радила од 23. јула 1876. до 13. априла 1877. Како зграда није била условна, особље је имало великих проблема око одржавања хигијене и нормалног функционисања. У болници је, у почетку, у четири собе било смештено 25 рањеника, док се у дворишту налазила једна изолована соба. Чланице управе Друштва су дежурале сваког дана, а сва управа, администрација, економија и лечење било је у рукама жена. На почетку је шеф болнице био хирург др Штајнер (Steiner) из Беча, једини мушкарац међу особљем, али га је од септембра заменила др Марија Фјодоровна Зиболд. Осим ње у болници је радила и др Раиса Самуиловна Свјатловска (Раиса Самуиловна Святловска), прва жена која ја завршила медицину на универзитету у Берну. Као помоћнице су радиле Милева Котуровић и Божена Сњећива, наставнице у Вишој женској школи, и неколико студената и студенткиња медицине. Од 164 лечена пацијента највећи број чинили су рањеници који су стизали са свих већих бојишта. Болница је стекла велики углед због стручности лекарки, болничарки и помоћног особља који су пожртвовано радили на одржавању високих хигијенских услова и пружали сву потребну негу рањеницима коју су отпуштани тек када би потпуно прездравили. Најдетаљнији запис о раду болнице Београдског женског друштва оставио је Милан Радовановић, тада докторанд медицине, у својим Белешкама. Свој рад Радовановић је завршио следећим речима: „Али, шта би биле речи моје према онима којима ће наше цело поколење записати рад друштва овога, у Историју рата свога! Да, признајем да много и много врста напишем, никада не бих казао ни милијонити део онога, што осећа душа једнога болника који је негован у болници овој, или што казује један поглед његових заплаканих очију, и једна реч његова, која од узбуђења у грлу умире, – сцена, које сам сâм сведок не једном био. … Женско Друштво развивши делателност своју показало је не само патријотизам, саучешће, пожртвовање, и т. д. него је констатовало факт, да није далеко од оног великог историјског питања које се зове: ослобођење женскиња.”Милан М. Радовановић, Белешке, књ. 1 (1879). Београд: Српски архив за целокупно лекарство, Одељак други, књига четврта На жалост, не само да су рад и пожртвованост руских лекарки и чланица Друштва заборављен, већ се ни у стручним радовима није о овој болници до сада много говорило.

Значај ове болнице је у томе што је вероватно била прва женска болница у Европи, не само по саставу особља већ и по томе што је финансирана средствима Београдског женског друштва. До краја 19. века основано је у свету неколико болница у којима је женско особље лечило искључиво женске пацијенте и децу, али није познат ниједан пример болнице каква је била болница Београдског женског друштва. Због великих заслуга и помоћи др Марија Зиболд и др Раиса Свјатловска су изабране за почасне чланице Београдског женског друштва. У знак захвалности за све што су урадиле током рата Српско друштво црвеног крста је одликовало многе чланице друштва медаљама и захвалницама. Многе чланице Друштва добиле су и Златну или Сребрну медаљу за ревносну службу Њене Светлости Књагиње Наталије којим их је одликовао кнез Милан Обреновић.Српске новине, бр. 122, 2. јун 1878. Међутим, ни сва добијена признања нису била довољна препорука јер је по избијању Другог српско-турског рата тадашњи министар војни Сава Грујић 30. новембра 1877. године забранио да се примају жене болничарке. Женама је допуштено да буду надзорнице болница, да брину о организацији и снабдевању, али не и да брину о рањеницима.

XV Резервна болница

По избијању Првог светског рата Београдско женско друштво поново се укључује у одбрану земље оснивањем 15. Резервне болнице, коју су чланице Друштва опремиле и ставиле на располагање у року од два дана.Милановић Јасмина, Женска друштва у Великом рату, у: Српски народ на Балканском полуострву од 6. до 20. века / приредио Славиша Недељковић / Ниш 2014, Сличне активности тада су већ предузимала и друга женска удружења. Чланице Београдског женског друштва приметиле су да се њихов рад на организовању и вођењу болнице који су „обављале у миру и тишини, без велике ларме, како то доликује управи Женског друштва” не вреднује довољно. Одлучиле су да реагују писмом директору Штампе, што представља једно од првих обраћања јавности у коме је изнесен захтев за признавање женског доприноса у рату.

Први женски часопис у Србији