Религија у Републици Српској

Вјера вијековима представља основ духовног и културног живота људи. Велики утицај на културу простора Републике Српске оставило је преплитање религија, култура и цивилизација. Вјерски објекти су свједоци некадашњег и садашњег духовног живота људи који су настањивали и настањују Републику Српску. Главне, историјски утемељене религије (вјере) у Републици Српској су: православље, римокатоличанство, ислам и јудаизам. Заступљене су кроз: Српску православну цркву, Римокатоличку цркву, Исламску заједницу у Босни и Херцеговини и Јеврејску заједницу. Доминантна религија у Републици Српској је хришћанство, односно православље. Према службеним подацима Републичког завода за статистику на попису становништва 2013. годинее, православни вјерници чине скоро 83% становништва Републике Српске. У мањем проценту су заступљени и исламски вјерници (12,77%), католички вјерници (2,20%), протестанти (0,02%) као и припадници јудаизма (0,001%).

Историја Иако су у већем дијелу античког доба становници територије данашње Републике Српске углавном били пагани, дио подручја данашње Републике Српске око Сербинума на сјеверу данашње Српске и Скелана и Домавије на истоку Српске је представљао један од раних центара ширења хришћанства у Римском царству.

Срби су примили хришћанство у 9. вијеку. Након раскола Хришћанске цркве 1054. године, на подручју данашње Републике Српске је доминирало православље, док се са сјевера ширио католицизам, а из централних дијелова регије Босне ширило се богумилство.

Током османске владавине, на подручју данашње Републике Српске су, поред православних Срба, живјели и исламизовани Срби, а у мањем броју и други народи католичке, исламске или православне вјере, као и Јевреји.

Крајем 19. и у првој половини 20. века, када територија данашње Републике Српске долазе под управу Аустроугарске монархије, на ове просторе се почињу насељавати многобројни народи католичке и протестантске вјероисповijијти (Нијемци, Мађари, Словаци, Пољаци, Чеси, Украјинци итд).

Вјерска демографија

Према службеним резултатима Републичког завода за статистику на попису становништва 2013. године спроведеном на подручју Републике Српске, прикупљени су и подаци о вјерској припадности становништва.Саопштење — Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, Резултати пописа

+ Религија у Републици Српској према службеним резултатима Републичког завода за статистику 2013Републички завод за статистику — Република Српска Број% Православна 969.315 82,82 Католичка 25.763 2,20 Протестантска 298 0,02 Остале хришћанске вјероисповијести 2.544 0,21 Исламска 149.435 12,76 Јудаистичка 13 0.00 Источњачке вјероисповијести 84 0.00 Остале вјероисповијести 5.790 0.49 Агностици 1.223 0.10 Атеисти 5.784 0.50 Укупно 1.170.342 100

Религија старих Словена

Хришћанство

десно|250п|мини|Распрострањеност цркава у средњовијековној Босни и Хуму Најстарији помен о хришћанској цркви на територији данашње Републике Српске је спомен о хришћанској цркви у Босни 530. и 532. год. на црквеним саборима у Солину, кад су Босном владали Источни Готи. На овим саборима се говори о ecclesia bestoensis (црква зеничка) и њезином епископу Андрији. Подаци из овог периода су веома штури, а више података постоји тек од периода након 960. године кад је Босна послије смрти владара Часлава постала привремено самостална, јер је дотле била под Србијом, и из 11. вијека кад се коначно одбојила од Србије. Дијелови територије на којима се данас налази Република Српска су током владавине кнеза Часлава били хришћански простори, првобитно припадајући драчкој и спљетској архиепископији, затим долази до промјене црквене јурисдикције па је до 1067. године овај простор био под барском, а од 1078. године припао је дубровачком архиепископу. За вријеме владавине српских банова Борића и Кулина, територијом тадашње Бановине Босне, која се простирала и на територији данашње Републике Српске превладао је утицај православне источне цркве са словенским богослужењем, јер папин посланик Јован де Казамарис пише 1203. године папи Иноћентију III сљедећи извјештај: "Осим тога да знате, да у држави босанског бана Кулина нема већ само једна епископија, и сад је управо умро епископ. Ако може бити, да се ту постави какав Латин." Из тога се види, да је све до 1203. године био у Босни само један епископ и да су већ тада њезини епископи и свештеници били за источни обред и словенско богослужење. У борби између источне и западне цркве, као и због борби за црквеном превласти на територији данашње Републике Српске, архиепископа спљетског и дубровачког, појавила се самостална православна босанска црква између 1190. и 1199. године, кад је Кулин бан са својом породицом и 10.000. најугледнијих поданика прекинуо сваку везу с папама.

За вријеме владавине династија Котроманић, и Косача теритроријом данашње Републике Српске, постојале су три епископије у Босни, и четврта у Хуму. Најстарија је босанска епископија с епископима, који су називани дједови и гости, а они се недвојбено убрајају у православне зато, што су припадали народној босанској цркви, чија догматска наука, се ничим не разликује од православне. Са падом краљевине Босне под владавину Османлија 1463. године, дошло је до краја цркве босанске, а већи део њених вјерника који су остали хришћани се прикључио српском православљу, док је мањи број њих пришао католичкој цркви. За вријеме владавине краља Драгутина, Усрором и Соли, основана је друга епископија, а дабарска и хумска епископија коју је 1219. године основао први српски архиеписком Свети Сава за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина), са сједиштем у манастиру Богородице Стонске у тадашњем главном хумском приморском месту Стону (данашње дубровачко приморје), потпале су под Краљевину Босну за вријеме краља Стефана Твртка I. Стари босански епископи имали су сједиштте у Јањићима, срез зенички. Сједиште епископа Драгутинове управне територије, која се у великој мјери поклапа са територијом данашње општине Теслић у Републици Српској није познато. Дабарски епископи били су у манастиру Бањи и жупи Дабрубањанима између Прибоја и Вишеграда, а хумски, кад је Хум потпао под Босну, су имали сједиште у Петропавловскоме манастиру на ријеци Лим, пренијевши у њега своју столицу из Стона почетком 14. века.

Православље

десно|100п|thumb|Православни крст Према службеним подацима Републичког завода за статистику на попису становништва 2013. године, припадницима православне вјероисповијести се изјаснило 969.315 грађана Републике Српске.

Православље на територији Републике Српске има дугу историју и традицију. Већина становника Републике Српске су вјерници Српске православне цркве. Поред Срба, у православне вјернике у Републици Српској се убрајају и Црногорци, Македонци, један дио Украјинaцa, Руси, Румуни, Русини и Каравласи. Православље је доминантно на цијелој територији Српске, укључујући подручја Подриња, на истоку Српске као и нека мјеста у Посавини, на сјеверу Српске гдје постоји већи број припадника исламске и католичке вјероисповијести. Православље је доминантно у свим службеним градовима Републике Српске. Највећи број православних вјерских објеката у Републици Српској, су под јурисдикцијом Српске православне цркве док постоји и одређен број вјерских објеката Руске православне цркве и Украјинске православне цркве, самоуправне цркве с правима широке аутономије у склопу Московског патријархата.

Руска православна црква

десно|100п|thumb|Крст РПЦ Број православних Руса, на територији Републике Српске је у порасту, након што су Република Српска, а првенствено њен најјужнији град Требиње постали интересантни за руски народ. Требиње је протеклих година постало други дом великом броју Руса, који су се у ове крајеве доселили из разних регија матичне Русије.

У Угљевику је након Одбрамбено-отаџбинског рата, изграђен објекат руске православне цркве. Храм Светог Александра Невског подигнут је за потребе руских војника стационираних у Угљевику у окиру мировне мисије у БиХ. Након њиховог одласка на Косово 1999. године, храм је по указу руског патријарха Алексеја Другог припао Епархији зворничко-тузланској. У Ритешићу у близини Добоја у току је градња руског манастира. Овај вјерски објекат посвећен је Светој Матрони Московској, и једини је такве врсте на овим просторима. По завршетку изградње манастира, предвиђено је да га води женско свештенство, а монахиње би биле из различитих православних земаља свијета.

У Манастиру Свете Петке у Бијељини, изграђена је крипта посвећена Светом Сергију Радоњешком, у којој се налази честита његовим моштију.

У насељу Мокро, на магистралном путу између Пала и Сокоца, у организацији Руског културног центра из Источног Сарајева, гради се руска православна црква, чији радови су у завршној фази градње.

Украјинска православна црква

Мали број Украјинаца у Републици Српској, тек њих око 2% су православне вјероисповијести и припадници Украјинске православне цркве у саставу Руске православне цркве. Велики број припадника украјинског народа, је у времену постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, прешао у православље под окриље Руске православне цркве. Украјински православци у Републици Српској, живе у насељу Хрваћани, гдје се налази украјинско-руска православна црква, једини објекат у коме православни Украјинци обављају богослужење. У Прњавору је 1937. године саграђен Украјински православни манастир који је због дотрајалости срушен 1968. године.

Српска православна црква

мини|десно|Романијска Лазарица, престона црква СПЦ у Републици Српској Велики везир Мехмед Соколовић чини Српској православној цркви услугу од највеће историјске важности помажући њено организовање, које је знатно олакшало српском народу подношење све тежег турског јарма. Стога је обновљена Пећка патријаршија, под коју су заједно с осталим српским крајевима потпале и територије данашње Републике Српске, имала не само вјерско, него и велико политичко значење. Српска црква тада је склопила компромис с турском државом, а народ је признат као српски народ, али се у исто вријеме испољавала код свега српског народа и жеља за духовним јединством које је и постојало од 1557. до 1766. године. Под Турцима, територија данашње Републике Српске се дијелила на санџаке: врхбосански или касније босански, херцеговачки и зворнички, па су према тој подјели биле и три епископије: Дабарска или Дабробосанска са сједиштем у Бањи и Рмњу, а од 1717. године у Сарајеву. Послије 1557. године основана је нова епископија у Херцеговини, поред пређашње Хумске, која је пренесена у Никшић у 16. вијеку, али је сасвим нестаје у 18. вијеку, те тако остаје само Требињска у манастиру Тврдошу, или Херцеговачко-захумска; њу крајем овога периода пренесоше у Мостар. Кад је установљена Зворничка епархија, не зна се тачно, али се помиње у првој половини 16. вијека, као дио охридске архиепископије, а касније је названа тузланском. Те три епархије егзистирају и у данашњем времену, с тим што се од Дабробосанске митрополије, крајем 20. вијека одвојила и конституисала као ново управно тијело СПЦ, Епархија бањалучка.

Епископски савјет Српске православне цркве у Босни и Херцеговини је 2001. донио одлуку о оснивању Катихетског одбора. Он је, поред осталог, дужан да брине о програму и уџбеницима за вјеронауку, као и о полагању стручних испита за вјероучитеље у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине.

На челу Катихетског одбора се налази један од владика у саставу Епископског савјета, а њега поставља и разрјешава Епископски савјет.

Црква босанска