мини|200п|десно|Митрополит Висарион Љубиша (1823–1884), рођени Србин Приморац из Паштровића
Срби Приморци, односно приморски Срби, Срби су са подручја Српског приморја. У најширем смислу, појам се такође може односити и на цјелокупно српско становништво са простора Јадранског приморја. Током средњег вијека, Српско приморје је обухватало приморске дијелове Српских земаља. Те области су називане Поморским земљама, а обухватале су све српске приморске области, почевши од Дукље, односно Зете, преко Травуније са Конавлима, до Захумља и Неретљанске кнежевине, са острвима. У том смислу, у средњовековне приморске Србе су спадали: Дукљани, односно Зећани, затим Травуњани, Конављани, Захумљани и Неретљани. Током позног средњег вијека, већи дио тог простора је био у саставу Доње Зете и Херцеговачког приморја, односно потоње Млетачке Далмације, којој је припадала и Бока которска са Грбаљем и Паштровићима. Данас је јужни дио Српског приморја по државној припадности познат као Црногорско приморје, а сјеверни дио већим делом припада Дубровачком приморју. Приморска одредница је остала сачувана у називима обје српске православне епархије: Митрополије црногорско-приморске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске.
Историја мини|200п|десно|Стјепан Митров Љубиша (1824-1878), рођени Србин Приморац из Паштровића У вријеме династије Петровића Његоша то је био уобичајен назив за српска племена која су насељавала крај између Црне Горе и мора (неки од Срба Примораца су и Бокељи). Пошто је та област дуго времена била под разним властима (Млечани, Французи, Аустријанци и Турци) и изван Црне Горе, на њих се није односило црногорско име. У ширем смислу, тај назив се односи и на српско становништво цијеле Далмације и данашњег црногорског приморја. Српско приморје се у повељама Немањића не назива српским именом него се писало српске и поморске земље јер је тај крај био више насељен римокатолицима, којима се српска и словенска свијест кроз читаву историју губила и враћала у зависности од интензитета романизације коју је спроводила римокатоличка црква преко Млечана. Барска надбискупија је основана са циљем укидања глагољице , а млетачке власти су законом забрањивале у Дубровнику службену употребу српског језика у корист италијанског.
Напуштање српске свијести је ишло паралелно са покатоличавањем. Ускоци који су дошли у Клис (али и свуда у приморје) као православци, су одмах прелазили у римокатолицизам и временом би заборављали своје поријекло.
Историјска свједочанства мини|200п|десно||Митрополит Митрофан Бан (1841–1920), рођени Србин Приморац из Грбља мини|200п|десно|Подручје Зетског приморја у 15. веку (Доња Зета)
Франачки хроничар Ајнхард говорећи о Људевиту Посавском пише, под 822. годином, да су Срби „народ који држи велики дио Далмације“ (Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur). Тада Далмација није била само ужи приобални крај као данас него се простирала и на велики дио данашње Босне и Херцеговине.
Јован Скилица у XI вијеку описујући догађаје везане за Битку код Бара која се одиграла 1042. године пише: „... Стефан Војислав, архонт Срба, који је био прије кратког времена побјегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протјеравши оданде Теофила Еротика“.
Гроф Петар Андрејевич Толстој у свом дневнику за 12. јун 1689. пише о својој посјети селу Рисан гдје живе Срби православне вјере... Свету службу је служио српски свештеник на словенском језику. Житељи су га угостили са љубављу и великим поштовањем. Године 1729. Consultori јаљвљају млетачкм дужду о православном народу у Далмацији и кажу да мјеста Рисан и Топла нису у Далмацији, него у приморској Србији, која се зове Хервеговина.
Данијеле Фарлати у XVIII вијеку у дјелу Illyricum sacrum, пишући о Дукљанској цркви спомиње унутрашњу-мезијску и медитеранску-далматинску Србију (Serbliam mediterraneam... Serblia Dalmatica). Павлимир је по Фарлатију био краљ далматинске Србије , а по драми Јунија Палмотића Павлимир, он је оснивач Дубровника.
Андрија Качић Миошић је о Михаилу Војислављевићу и Константину Бодину написао :
Данило I Петровић Његош у писму своме брату Радету 27. фебруара 1713. г. пише :
Митрополит скендеријски и владика цетињски Данило и житеље тих области 1726. г. назива по мјестима живљења: :
Илија Дрекаловић, војвода и гувернадур брђански, у свом писму из Куча од 15. септембра 1755., пише владикама Сави и Василију: ...Исто како су учињели Црногорци и Приморци, и ми се кунемо на светом Јеванђељу да нећемо штеђети своје крви за крст часни и своје отечество...
Ни Василије Петровић 1757. године Приморце не сматра Црногорцима, јер их одваја, у писму млетачком дужду (Montenegrini, Primorschi, Esexhi e Bergiani...).
Сава Петровић Његош се Приморцима Дубровчанима у три своја писма, обраћао као Србима: "...да учините нашој церкви и народу черногорскому једном сумом од асприх како Сербли Сербима и својима сусједима..." (1763) , "...који се ви још од нашега србскога језика находите..." (1767) , "Ваша славна република зна, да је све господство и слава сербска пала и ништа није остало до вас... може се сербска земља с вама похвалити." (1775) Сава пише и млетачком провидуру: И молимо Вашу преведрост, и ми и сви главари, и црногорски, и приморски, за тога капетана Рада Старчевића... да га пуштате... тај капетан пуно својте има, и у Приморје и у Црну Гору... Антонију Ренијеру пише: Скупило се на Цетиње четири хиљаде, али и пет, Црногорацах и Приморацах. Мире се и опрашћају зла један другому. Антонију Ренијеру провидуру ђенералу от Делмације и Арбаније, и Новога.
Симеон Пишчевић у својој Историји српског народа из 1795. (на српском је књига објављена 2018.) о Паштровићима (наводи их као Паштројевиће ) пише:
Александар Пишчевић у својим мемоарима пише о српској националности Паштровића као и о далматинском хусарском пуку у Новој Србији :
Петар I Петровић Његош их спомиње у бројним посланицама и писмима.
Када су неки Црногорци са неким Приморцима разбијали цркве и куће по Боки 1806. године, Петар I је написао:
Неки Бокељи су се жалили аустријском цару против Црногораца :
Сербски љетопис из 1823. доноси текст:
Петар II Петровић Његош је написао пјесму посвећену Србима католицима из Боке :
Аделина Паулина Ирби спомиње подунавску и приморску Србију као и Србе на мору. :
Стјепан Митров Љубиша (који је написао приповијетку Поп Андровић (Приповијести црногорске и приморске).) је у посљедњем говору у Далматинском сабору између осталога рекао:
Петар Франасовић, римокатолички свјештеник из мјеста Трстено, родом са Корчуле, 1864. пише да су Срби Неретљани населили Корчулу.
Митрофан Бан је у својим мемоарима записао да је он за Црногорце био лабави Приморац (стр. 83.), "учинити народу приморскоме... изјавим, да ми, Приморци, који смо у Црној Гори уточиште нашли... за приморски народ, који је мени драг исто као црногорски..." (стр.71), Приморје му је драга и мила домовина (стр. 62.,68.,70.), Висарион Љубиша из Паштровића му је "наше горе лист" а књаз Никола је наредио да се Приморци који су пребјегли у Црну Гору разоружају и смјесте... (стр. 63.).
Лазар Томановић је такођер себе сматрао Србином Приморцем
Павле Ровински је писао да су Приморци и Црногорци заправо један те исти народ, како по изгледу, тако и по карактеру и обичајима. Али, како су Приморци живјели под Млечанима, па под Аустријом, примили су културнији начин живота и тиме су се поносили у односу на заосталије Црногорце. О Црногорцима су састављали анегдоте, које су карактерисале црногорску простоту и некултурност, у односу на њих - Приморце. И у књизи Студије о Црној Гори, Ровински помиње Приморце и Црногорце, Приморје и Црну Гору и њихове односе.
Срби Приморци су 1877. године честитали књазу Николи ослобођење Никшића од турске власти.
Да су Црногорци и почетком 20. вијека житеље приморја називали Приморцима, доказује и читуља из Гласа Црногорца с краја 1903., поводом сахране Његушког капетана Саве Радоњића:
Антун Радић 1904. године спомиње Србе католике при мору:
Сњежана Кордић, хрватска лингвисткиња у књизи Језик и национализам пише:
Приморски Срби данас 200п|мини|Гроб поморског капетана и управитеља Улцињске луке Илије М. Миаиловића у Улцињу. Рођен је у аустријској Боки, умро у црногорском Улцињу Данас су приморски Срби на територији Црне Горе искључиво православци док су римокатолици и муслимани из тога краја временом изгубили свијест о припадности српском народу. Неправославни Приморци који су говорници српског језика (свој матерњи језик не зову српским именом) се данас национално изјашњавају као Хрвати, Црногорци, Бошњаци и Муслимани. Приморски Срби у црногорском приморју у већем броју насељавају простор од градова Херцег Новог до Бара. Далматинско приморје је некада имало далеко више Срба, али након ратова у 20. вијеку и егзодуса приморских Срба као и након вишестољетних асимилација (углавном романизација, а од краја 19. вијека и кроатизација), број Срба у тим крајевима је драстично опао.
Знамените личности
Стефан Штиљановић Ристо Милић Јелисавета Поповић Висарион Љубиша Стјепан Митров Љубиша Дионисије Миковић Митрофан Бан Лазар Томановић Андрија Змајевић Урош Тројановић Никодим Милаш Матија Бан Антоније Вучетић Антун Фабрис Петар Франасовић Валтазар Богишић Луко Зоре Никола Добречић Филип Добречић Мило Јововић Нико Луковић Митрополит црногорско-приморски Јоаникије I Лазо М. Костић Милутин Дедић Никола Маловић Горан Комар Небојша Рашо
Види још
Срби у Боки которској Срби у Црној Гори Срби у Далмацији Срби католици у Дубровнику Паштровићи Црногорско приморје Дубровачко приморје Херцеговачко приморје
Референце
Извори и литература Референце
Литература
Спољашње везе Српска православна епархија захумско-херцеговачка и приморска
Категорија:Приморје (Црна Гора) Категорија:Људи по регијама у Црној Гори Категорија:Срби у Црној Гори