Зелена пупавка () је врста отровне гљиве, зелена мухара, зелена овојњача, отровна печурка, гомољача. Није увек зелена, како јој каже име, већ постоје форме беле, смеђе и жуте боје. Она је претежно распрострањена на нижој надморској висини, крај листопадног дрвећа или борова. Може се пронаћи широм Србије, а поготово у Панонској низији, Посавском и Подравском сливу, око Бање Луке и Тузле.

Опис гљиве Шешир (-{pileus}-) пречника 6-15 см, јајолик, звонаст на крају отворен, маслинастозелен, жутозелен или сивозелен. Листићи бели, густи. Дршка (-{stipes}-) бела, са цик-цак зеленим шарама, у горњем делу бели рукавац, при дну гомољасто задебљана, обавијена белим омотачем. Месо бело. Споре у маси беле.

Таксономија

Зелена пупавка је именована латинским називом у кореспонденцији између енглеског лекара Томаса Брауна и Кристофера Мерета.<ref>' The fungi Phalloides" I found not very far from Norwich, large and very fetid......I have a part of one dried still by me. Letter dated August 18th 1668 in Vol 3. The Works of Sir Thomas Browne ed. Simon Wilkins 1834</ref> Исто тако, ову злогласну печурку је описао француски ботаничар Себастијан Вајан 1727. године, који јој је дао препознатљиво име „Fungus phalloides, annulatus, sordide virescens, et patulus”. Мада научно име -{phalloides}- значи „у облику фалуса”, нејасно је да ли је названа по својој сличности са дословним фалусом или печуркама рода -{Phallus}-. Године 1821, Елиас Магнус Фриес је описао ову печурку као -{Agaricus phalloides}-, али је описом обухватио све беле аманите. Коначно 1833. године, Јохан Хајнрих Фридрих Линк је користио име -{Amanita phalloides}-, Link JHF . Haude und Spenerschen Buchhandlung (S.J. Joseephy), Berlin према Персуну који ју је именовао као -{Amanita viridis}- 30 година раније. Мада је Луис Секретан раније користио име -{Amanita phalloides}-, оно није прихваћено у номенклатури, зато што Секретан није конзистентно користио биномну номенклатуру. Поједини таксономи се нису слагали са овом становиштем.

-{Amanita phalloides}- је типска врста -{Amanita}- секције -{Phalloideae}-, групе која садржи све смртоносне печурке -{Amanita}- врста које су до сада идентификоване. Најистакнутије међу њима су врсте познате као анђели уништења, наиме -{Amanita virosa}- и -{Amanita bisporigera}-, као и -{A. verna}-. Термин „анђео уништења” је исто тако понекад кориштен за -{A. phalloides}-, мада се назив „капа смрти” чешће користи на енглеском говорном подручју. Неки од других често кориштених назива су „смрдљива аманита” и „смртоносна аманита”.

Облик који се ретко појављује, потпуно белу форму је иницијално Макс Брицелмајр назвао -{A. phalloides f. alba}-, мада њен статус није био јасан. Овакви примерци се могу наћи међу нормално обојеним зеленим пупавкама. Тај облик је био описан 2004. године као засебан варијетет и назван -{A. verna var. tarda}-. Права -{Amanita verna}- рађа у пролеће и постаје жута у раствору -{KOH}-, док то није случај са -{A. phalloides}-.

Станиште

Веома распрострањена и честа микоризна гљива, расте најчешће у храстовим и другим белогоричним шумама, али такође и у црногоричним шумама у периоду од јула до октобра.

Зелена пупавка потиче из Европе, где је широко распрострањена. Налази се од јужних обалских региона Скандинавије на северу, до Ирске на западу, Пољске и западне Русије на истоку, и на југу широм Балкана, у Италији, Шпанији и Португалији, и у Мароку и Ажиру у северној Африци. У западној Азији је познато да је присутна у шумама северног Ирана.Asef, M.R. 2009. Poisonous mushrooms of Iran. Iran-shenasi publishing. Постоје записи са даљег истока у Азији, али тек треба потврдити да се ради о -{A. phalloides}-.

Отровност мини|Отровна зелена пупавка, са бијелим листићима и расте у шуми мини|Јестиви шампињон, са ружичастим листићима и расте на ливадама и пашњацима Најотровнија гљива, смртно отровна, смртоносна количина је око 20 грама сирове гљиве, сушење и термичка обрада не утичу на отровност. Знаци тровања су: повраћање, јак пролив, слабост и јављају се 7-8 сати после узимања гљиве, а некада и после два дана. Отрованог треба хитно транспортовати у болницу. Нема противотрова. Смртност до 50% отрованих.

Ова гљива је веома отровна, но она је још опаснија зато што је берачи гљива често мијешају са шампињоном, због бијеле боје клобука. Први симптоми тровања јављају се касно, те је лијечење отежано. Оно се (према Фламмеру и Хораку, 1983) састоји у: рехидратацији, форсираној дијурези, хемиперфузији, хемофилтрацији. Пацијенту се дају велике дозе пеницилина, тиооктична киселина, силибинин или силимарин, хипербарични кисеоник.

Анатомија Шешир Између 6-16,5 cm(cm), по облику као у зелене пупавке, но боје потпуно бијеле, као снијег, а кожица без тамнијих ураслих влаканаца.

Листићи Они су густи, слободни, бијели, с бројним lamellulama, брашнасти по цијелој оштрици; широки 6-12 cm.

Отрусина Отрусина је потпуно бијела (за разлику од јестивог шампињона, са којим се лако може помијешати, а код ког је отрусина тамносмеђе боје).

Стручак Он је 5-15/0,8-2 cm, а у булби до 3,3 cm и потпуно је бијел.

Микроскопија Споре 8-9/7-9 (mi), hyaline, amyloidne, већином без вакуола. Длачице на оштрици до 7 mi, већином балонски напухане.

Доба VII-XI mj Сличне врсте Најсличнија јој је прољетна пупавка (Amanita verna), а слична јој је и Смрдљива пупавка (Amanita virosa''). Зелена пупавка слична је и једној од најпопуларнијих јестивих печурака - шампињону.

Види још Гљиве Шампињон Порфирна бадемка

Референце

Литература

Кључ за гљиве; -{Ivan Focht}-; ИТРО „ Напријед”; Zagreb 1986. Ђузепе Паце: Атлас гљива, Просвјета, Загреб 1977. Иван Фохт: Гљиве Југославије, Нолит, Београд 1979. Иван Фохт: Кључ за гљиве, Напријед, Загреб 1990. Рикардо Маца: Како да распознате печирке, Евро, Београд 1995. Романо Божац: Гљиве – морфологија систематика токсикологија, Школска књига Загреб ∙ Графички завод Хрватске, Загреб 1993.

Régis Courtecuisse, Bernard Duhem: Guide des champignons de France et d'Europe (Delachaux & Niestlé, 1994-2000). Marcel Bon: Champignons de France et d'Europe occidentale (Flammarion, 2004)

Спољашње везе -{UK Telegraph Newspaper (September 2008) - One woman dead, another critically ill after eating Death Cap fungi}- -{AmericanMushrooms.com - The Death Cap Mushroom Amanita phalloides }- -{Amanita phalloides: the death cap}- -{Amanita phalloides: Invasion of the Death Cap}- -{Key to species of Amanita Section Phalloideae from North and Central America - Amanita studies website}- -{California Fungi—Amanita phalloides}- -{Death cap in Australia - ANBG website}- -{On the Trail of the Death Cap Mushroom from National Public Radio}-

Категорија:Basidiomycota Категорија:Отровне печурке