мини|Камило Кавур
Гроф Камило Бенсо ди Кавур (, односно Камило Паоло Филипо Ђулио Бенсо, гроф од Кавура, Челаренђа и Изолабеле ; Торино, 10. октобар 1810 — Торино, 6. јун 1861) је био италијански политичар и државник.Camillo Benso, Conte di Cavour (Italian statesman) . biography.yourdictionary.com
Школовао се на Војној академији у Торину, но 1831. године иступа из војске и проучава политичко-економске проблеме. Под утицајем енглеске и француске конституционалне монархије развија свој политички циљ, а то је уједињење Италије на челу с Пијемонтом. Основао је 1847. године, с Чезареом Балбом, лист "Ил рисорђименто" (препород), залажући се за уставне реформе и ослобођење Италије од аустријске доминације. Као представник умерено либералне аристократско-буржоаске комбинације супротставља се реакционарном клерикализму, али и револуционарном јакобинизму. У сукобу с Аустријом налази савезника у Наполеону III те Пијемонт након рата добија Ломбардију. Године 1861. доживео је тријумф свог живота, прогласивши уједињену Италију и поставши првим премијером.
Енглески историчар Денис Мак Смит је изјавио да је Кавур био најуспешнији парламентарац у историји Италије, али да није био нарочито демократски настројен. Кавур је често био диктаторског настројства, игнорисао је своје министарске колеге и парламент и мешао се у парламентарне изборе. Такође је практиковао трасформизам и друге политике које су пренете у Италију после Ризорђимента.
Биографија Младост
Кавур је рођен у Торину за време Наполеонове владавине, у породици која је стекла имање током француске окупације. Био је други од два сина Мичела Ђузепа Франческа Антонија Бенса, 4. маркиза од Кавура и грофа од Изолабеле и Лерија, господара Корвеље, Дузина, Мондонија, Отиља и Понтичелија, сувладара Кастањола, Челаренга и Менабија, Череаљиа, Кјерија Сан Салваторе Монферата, Сантене и Валфенере, првог барона Француске империје (1781–1850) и његова супруга (1805) Аделаида (Адел) Сузан, маркизе од Селона (1780–1846), и саме француског порекла. Кумови су му били Наполеонова сестра Полина, а њен муж, принц Камило Боргезе, по коме је Камило и добио име.
Камило и његов старији брат Густаво су се у почетку школовали код куће. Са само десет година послат је на Војну академију у Торину. У јулу 1824. именован је пажом Чарлса Алберта, краља Пијемонта (1831–1849). Кавур се често сукобљавао са ауторитетима на академији, јер је био превише тврдоглав да би се носио са крутом војном дисциплином. Једном је био приморан да живи три дана на хлебу и води, јер су га ухватили са књигама које је академија забранила. Утврђено је да је способан за математичке дисциплине, те је зато уписан у Инжињерски корпус у Пијемонт-сардинијској армији 1827. Док је био у војсци, учио је енглески језик као и радове Џеремија Бентама и Бенџамина Константа, развијајући либералне тенденције због којих је тада био под присмотром полицијских снага., Он је поднео оставку на војну службу у новембру 1831, како због досаде војним животом, тако и због несклоности реакционарној политици краља Чарлса Алберта. Управљао је породичним имањем у Гринзанеу, четрдесетак километара изван главног града, где је био градоначелник од 1832. до револуционарног преврата 1848.
thumb|120px|Грб грофа од Кавура: „Сребро на главној црвеној три шкољке морскиј чешљева.” Кавур је тада живео једно време у Швајцарској, са рођацима у Женеви. Потом је отпутовао у Париз где је био импресиониран парламентарним дебатама, посебно дебатама Франсоа Гизоа и Адолфа Тјера, потврђујући његову приврженост политичкој каријери. Затим је отишао у Лондон, где је био много више разочаран британском политиком, и обишао је земљу, посетивши Оксфорд, Ливерпул, Бирмингем, Честер, Нотингем и Манчестер. Брза турнеја кроз Холандију, Немачку и Швајцарску (немачки део и област Женевског језера) га је на крају вратила у Торино.
Кавур је веровао да економски напредак мора да претходи политичким променама и нагласио је предности изградње железнице на полуострву. Он је био велики присталица транспорта парном машином, спонзоришући изградњу многих пруга и канала. Између 1838. и 1842, Кавур је покренуо неколико иницијатива у покушајима да реши економске проблеме у својој области. Он је експериментисао са различитим пољопривредним техникама на свом имању, као што је узгој шећерне репе, и био је један од првих италијанских земљопоседника који је користио хемијска ђубрива., Основао је и Пијемонтско пољопривредно друштво. У слободно време поново је много путовао, углавном по Француској и Уједињеном Краљевству.
Види још Уједињење Италије
Референце
Литература
Braun, Martin. "'Great Expectations': Cavour and Garibaldi: 1859–1959.” ; historiography . . . a scholarly biography
. a scholarly biography, quite critical of Cavour online review; online review . Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1959.
. old interpretations but useful on details; vol 1 goes to 1859]; ] Beales. D.. and E. Biagini, The Risorgimento and the Unification of Italy (2002)
. textbook, 156 pages
,
.
. (4th rf., Hodder Education, 2015), textbook.
. .
. a standard biography.
. old interpretations but useful on details; vol 1 goes to 1859; volume 2 online covers 1859–62
.
.
. (1984, 2008)
Encyclopædia Britannica (12th ed. 1922) comprises the 11th edition plus three new volumes 30-31-32 that cover events 1911–1922 with very thorough coverage of the war as well as every country and colony. Included also in 13th edition (1926) partly online full text of vol 30 ABBE to ENGLISH HISTORY online free
. (Short Oxford History of Italy) . . covers 1930s;.
. online review; another online review . xiv + 308 pp. online review .
. Charts a complex history of literature, religion, art, migration, and industry.
(Palgrave Macmillan; 262 pages; 2010). Describes regional, political, and other divisions in Italian public memory of history.
, on 20th century historians; covers Italian politics after World War II, and works of Silvio Lanaro, Aurelio Lepre, and Nicola Tranfaglia. Also discusses rise of the Italian Communist party, the role of the Christian Democrats in Italian society, and the development of the Italian parliamentary Republic. summary
Rao, Anna Maria. "Napoleonic Italy: Old and New Trends in Historiography." in Ute Planert, ed., Napoleon's Empire (Palgrave Macmillan UK, 2016). pp. 84–97.
Спољашње везе
Категорија:Рођени 1810. Категорија:Умрли 1861. Категорија:Италијански политичари Категорија:Премијери Италије Категорија:Уједињење Италије