Операција Бљесак је офанзива Хрватске војске (ХВ) против Српске војске Крајине (СВК) од 1. до 3. маја 1995. године. Офанзива је спроведена у каснијим етапама рата у Хрватској и била је прва већа конфронтација хрватских и српских снага након потписивања 1994. године. Посљедњи организовани отпор СВК формално је престао 3. маја, а преостале јединице су се предале сљедећег дана у близини Пакраца, иако су операције чишћења настављене још двије седмице.
Операција Бљесак је била стратешка побједа Хрватске, која је за исход имала заузимање Окучана и околине са површином од 558 км² који су били под контролом Српске Крајине. Окучани, који су се налазили уз аутопут и пругу Загреб – Београд, били су од велике важности за Хрватску које имала значајне транспортне проблеме између Загреба и источне Славоније, али и због територија која се налазила између двије цјелине Српске Крајине. Подручје је било дио Сектора Запад Операције Уједињених нација за враћање повјерења у Хрватској (УНКРО), мировне мисије Уједињених нација под мандатом Савјета безбједности. Хрватске снаге су чиниле око 7200 припадника ХВ, уз подршку хрватске специјалне полиције, распоређених насупрот око 3500 припадника СВК. Као одговор на операција, СВК је бомбардовала Загреб и друге цивилне центре, што је довело до седам смртних случајева и 205 повријеђених.
Током напада погинула су 42 хрватска војника и полицајца, а 162 су рањена. Број српски жртава је споран. Према хрватским изворима, погинула су 188 српских војника и цивила, док се процјењује да је 1.000–1.200 рањених. Српски извори наводе 283 погинула српска цивила, за разлику од 83 колико наводи Хрватски хелсиншки одбор. Процјењује се да је од 14.000 Срба који су живјели у том подручју, двије трећине одмах избјегло, а остали у наредним седмицама. До краја јуна, процјењује се да је остало свега 1.500 Срба. Након тога, лични представник Генералног секретара Уједињених нација Јасуши Акаши критиковао је Хрватску због „масовног кршења” људских права, али је његове изјаве демантовао -{Human Rights Watch}- и донекле извјестилац Комисије за људска права Уједињених нација Тадеуш Мазовјецки.
Позадина
300п|мини|десно| 1 — Окучани, 2 — Новска, 3 — Нова Градишка, 4 — Пакрац, 5 — Липик, 6 — Стара Градишка, 7 — Нови Варош, 8 — Драгалић, 9 — Цаге, 10 — Бијела Стијена, 11 — Рајић, 12 — Јасеновац, 13 — Брочице, 14 — Драксенић, 15 — Градишка, 16 — Церник.
Српска побуна 1990. била је усредсређена на претежно српска подручја Далматинске загоре око Книна, дијелове Лике, Кордуна, Баније и српска насеља на истоку Хрватске, као и дијелова западне Славоније са средиште у Пакрацу и Окучанима. У раним етапама Балван револуције, десетине хиљада Срба избјегло је из градова под хрватском контролом у ова подручја, што је довело до образована Републике Српске Крајине. Хрватска влада је на намјеру Српске Крајине да се политички интегрише са Србијом гледала као на чин побуне. До марта 1991. сукоб је ескалирао у рат. У јуну 1991. Хрватска је прогласила независност, која је ступила на снагу 8. октобра, након тромјесечног мораторијума. Од краја октобра до краја децембра 1991, ХВ је извела операције Откос 10 и Оркан 91 успостављајући контролу над 60% територије западне Славоније под ранијом контролом Српске Крајине, због чега су Срби избјегли са тог подручја, док су неки убијени у логорима смрти у Пакрачкој Пољани. Српска Крајина је тада покренула кампању етничког чишћења над хрватским цивилима и већина несрба је протјерана почетком 1993. године. По завршетку рата, хиљаде цивила које су убиле српске трупе ексхумиране су из масовних гробница.
Како је Југословенска народна армија (ЈНА) све више подржавала Српску Крајину, а Хрватска полиција није била у стању да се избори са ситуацијом, у мају 1991. успостављен је Збор народне гарде (ЗНГ). ЗНГ је преименован у Хрватску војску (ХВ) у новембру. Успостављање ХВ било је отежано ембаргом Уједињених нација (УН), који је уведен у септембру. Посљедњих мјесеци 1991. водиле су се најжешће борбе рата, које су кулминирале битком за касарне, блокадом Дубровника и битком за Вуковар. Подручје западне Славоније постало је поприште офанзиве ЈНА у септембру и октобру, с циљем прекида свих транспортних веза између Загреба и Славоније. Иако је ХВ успјела да успостави контролу над великим подручје током операција Откос 10 и Оркан-91, није успјела да обезбједи аутопут и пругу Загреб – Београд, која им је била значајна због контроле Славоније.
Сарајевски споразум су потписали представници Хрватске, ЈНА и УН почетком јануара 1992, а борбе између двије стране су прекинуте. Окончавајући низ неуспјешних прекида ватре, Заштитне снаге Уједињених нација (Унпрофор) распоређене су у Хрватску с циљем нагледања и одржавања споразума. Сукоб је углавном прешао на учвршћење положаја и ЈНА се убрзо повукла из Хрватске у Босну и Херцеговину, гдје се очекивао нови сукоб, али је Србија наставила да подржава Српску Крајину. ХВ је својим напредовањем успоставио контролу над мањим областима — кроз операцију Масленица. Блокада Дубровника је окончана. Градови и села под хрватском контролом била су повремено изложена артиљеријским или ракетним нападима. Градове у Српској Крајини су такође гранатирале хрватске снаге. Република Српска је била укључена у рат у ограниченом капацитету, кроз војну и другу помоћ Српској Крајини, кроз повремене ваздушне нападе из Бање Луке, а најзначајније артиљеријским нападима на неколико градова. ХВ је распоређен у Босну и Херцеговину, ради посебне кампање против Републике Српске. Интервенција је формализована 22. јула 1995, када су предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман и предсједник Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић потписали Сплитски споразум о међусобној одбрани, којим је дозвољено обимније распоређивање ХВ у Босни и Херцеговине, која је низом операција заједно са Армијом Републике Босне и Херцеговине заузела низ градова под контролом Српске и на крају угрозила Бању Луку.
Увод Вашингтонским споразумом из марта 1994. окончан је Бошњачко-хрватски рат и створени су услови за пружање америчке војне помоћи Хрватској. Хрватска је затражила од америчких војних савјетника из компаније Војни професионални ресурси (-{MPRI}-) да осигурају обуку цивилно-војних односа, програмских и буџетских служби ХВ истог мјесеца, а обуку -{MPRI}- је лиценцирао амерички Државни секретаријат након одобрења Ричарда Холбрука у августу. -{MPRI}- је ангажован, како је ембарго УН на оружје још увијек био на снази, наводно да би припремио ХВ за учешће у програму Партнерство за мир. Обучавали су официре и војника ХВ четрнаест седмица од јануара до априла 1995. године. Такође, спекулисало се да је -{MPRI}- давао доктринарне савјете, планиране сценарије и сателитске информације америчке владе. -{MPRI}- и хрватски званичници су одбацили такве спекулације. У новембру 1994. Сједињене Државе су једнострани укинуле ембарго на оружје против Босне и Херцеговине, у ствари дозвољавајући ХВ да се снабдијева, јер је 30% оружја и муниције испоручено преко Хрватске задржано као накнада за претовар. Умијешаност Сједињених Држава одражавало је нову војну стратегију коју је подржавао Бил Клинтон фебруара 1993. године.
Сједињене Државе, Русија, Европска унија (ЕУ) и УН су 1994. настојале да замијене мировни план специјалног изасланика Генералног секретара УН Сајруса Венса из 1992, а којим је доведен Унпрофор. Формулисали су план З-4, којим би области са српском већином у Хрватској добиле значајну аутономију. Након бројних и често некоординисаних развоја плана, укључујући и цурење елемената нацрта у штампу у октобру, план 3-4 је представљен 30. јануара 1995. године. План није одговарао ни Хрватској, ни Српској Крајини. Хрватска је била забринута због могућег прихвата плана од стране руководства Српске Крајине, али је Туђман схватио да Слободан Милошевић, који ће на крају донијети одлуку у име Српске Крајине, неће прихватити план из страха да би то био преседан за политичко рјешење на Косову и Метохији — дозвољавајући Хрватској да прихвати план са малом могућношћу да се он примјени. Руководство Српске Крајине је одбило да прими, а камоли да прихвати план.
У децембру 1994, Хрватска и Српска Крајина су склопиле економски споразум о обнављању путних и жељезничких веза, снабдијевању водом и гасом и коришћењем дијела Јадранског нафтовода. Иако дио споразума никада није спроведен, отворен је нафтовод и дионица аутопута Загреб—Београд дужине од 23,2 км, која пролази кроз територију Српске Крајине око Окучана, скраћивајући путању од Загреба до Славоније за неколико часова. Од свог отварања, дионица аутопута је постала од стратешког значаја и за Хрватску и за Српску Крајину у даљим преговорима. Дионицу је Српска Крајина затворила 24. априла на 24 часа, као одговор на појачану контролу комерцијалног саобраћаја на излазу из Српске Крајине у правцу источне Славоније — што је вјероватно повећало одлучност Хрватске да заузме то подручје војном акцијом. Контроле су успостављене Резолуцијом Савјета безбједности УН 981 31. марта 1995, којом су успостављене мировне снаге Операције УН за враћање повјерења у Хрватској (Ункро), умјесто Унпрофора, којима је задатак био да нагледају хрватске међународне границе које одвајају Српску Крајину од Југославије или Босне и Херцеговине, као и да омогуће најновији прекид ватре између Хрватске и Српске Крајине од 29. марта 1994. и економски споразум из децембра 1994. године.
Ситуација се поново погоршала 28. априла, када је једног Србина ножем избо хрватски избјеглица — обојица су живјели у истом селу 1991 — на бензинској пумпи поред пута, која се налазила под хрватском контролом недалеко од Нове Градишке. Као одговор, група Срба, укључујући брата убијеног, пуцала на возила на аутопуту који је остао отворен упркос захтјеву Ункроа Хрватској да затвори путању. Убијена су три цивила, а припадници СВК су ухапсили петорицу. Пуцњава је престала до 1 часа прије подне, петорица ухапшених су пуштени ујутру, а Ункро је тражио да се аутопут поново отвори. 18. западнославонски корпус СВК и начелник полиције у Окучанима одбили су упутства руководства СВК, али су се касније сложили да поново отворе пут 1. маја у 6 часова прије подне. Међутим, одлука о поновном отварању аутопута је повучена 30. априла у 8 часова послије подне. Исте ноћи испаљене су три ракете на дио Пакраца под хрватском контролом и нападнуто је возило на путу Пакрац – Пожега недалеко од положаја СВК, када је један цивил погинуо, а други заробљен. Туђманов савјетник Хрвоје Шаринић је потврдио да Хрватска размишља о инсценирању инцидента који би изазвао војно заузимање подручја аутопута, али је и негирао да је то потребно, јер је познато да се инциденти редовно дешавају.
Борбени поредак