Опсада Сарајева била је дуготрајна блокада и војно окружење Сарајева током рата у Босни и Херцеговини, које су од пролећа 1992. до почетка 1996. држале снаге Југословенске народне армије, а потом Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске. У литератури и јавном дискурсу најчешће се наводи да је опсада трајала од 5. априла 1992. до 29. фебруара 1996. и да је представљала једну од најдужих опсада главног града у савременој историји.

Према налазима Хашког трибунала, Сарајевско-романијски корпус располагао је опсадним снагама од око 13.000 до 18.000 војника, распоређених на положајима око града, са изразитом надмоћи у тешком наоружању. Са тих положаја Сарајево је током опсаде било изложено артиљеријском, минобацачком и снајперском дејству, док су главне саобраћајнице, стамбена насеља, јавне установе и места окупљања цивила били под сталном претњом напада.

Током рата Сарајево је било подељено линијама фронта и етнополитичке контроле. Делови града и његове околине који су били под српском контролом чинили су засебну целину познату као Српско Сарајево, док је урбано језгро и већина унутрашњег градског простора остала под контролом власти Републике Босне и Херцеговине.

Према извештају Уједињених нација из 1994, у Сарајеву је до тада било убијено или нестало близу 10.000 људи, међу њима више од 1.500 деце, док је око 56.000 особа рањено, укључујући око 15.000 деце. Према подацима Истраживачко-документационог центра, на подручју Сарајева је током опсаде страдало 13.972 лица, од чега 8.407 војника и 5.604 цивила. Подаци Меморијалног центра Сарајево наводе да је током опсаде убијено 11.541 лице, међу њима 1.601 дете, док је више од 56.000 људи рањено.

После рата, Хашки трибунал и Међународни резидуални механизам за кривичне судове утврдили су да је над цивилним становништвом Сарајева вођена кампања снајперског и артиљеријског терора. За злочине повезане са опсадом осуђени су, између осталих, Станислав Галић и Драгомир Милошевић, док су у предметима против Радована Караџића и Ратка Младића такође разматрани злочини почињени током опсаде Сарајева.

Укупно становништво Сарајева је током рата нагло опало, а разарања, цивилне жртве, избеглиштво и послератни одлазак становништва из појединих делова града оставили су трајне демографске, политичке и симболичке последице на развој Сарајева после Дејтонског мировног споразума.

Позадина

Од свог оснивања након Другог светског рата, југословенске власти су пажљиво надгледале национализам међу југословенским народима, пошто је исти могао да доведе до хаоса и распада државе. После смрти дугогодишњег председника СФРЈ Јосипа Броза Тита 1980, ова политика задржавања је добила драматичан обрт.

Миладин Петровић, тадашњи новинар „Народне армије” и сведок дешавања у Добровољачкој улици, изјавио је да су напади на припаднике Југословенске народне армије који су по редовној дужности у тадашњој СФРЈ боравили у касарнама у Сарајеву почели пре референдума о независности БиХ на који Срби нису изашли.Добрић, Жељка (11. 9. 2010). Команда друге војне области СФРЈ која се налази у центру Сарајева је била, по његовој изјави, опкољена од стране паравојних муслиманских формација и пре 22. априла 1992. Припадници ЈНА су, по њему, опкољени у касарнама које су биле у делу града под контролом Муслимана, а тадашњи командант војне области генерал Милутин Кукањац је звао Ејупа Ганића и захтевао да се прекину напади на ЈНА.

Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији, које се десило 1. марта 1992. године, додатно је подигло тензије у самом граду у коме је становништво било национално измешано.

Политичка и војна ситуација у Босни и Херцеговини Након убиства Николе Гардовића у нападу на свадбену поворку испред Старе цркве на Башчаршији, исте ноћи, босанскохерцеговачки Срби су подигнули барикаде у Сарајеву, насељима Бравско и Врточе близу Босанског Петровца, Чајничу и другим местима. Следећег дана, 2. марта 1992. године, једна особа је убијена у Сарајеву, док су две особе убијене у Добоју. Оружани сукоби су се одвијали у Сарајеву током ноћи 3. марта 1992. године. Сукоби су ескалирали крајем марта, када је војска појачала артиљеријску ватру на границу Босанског Брода убивши притом десет особа.

12. марта, два муслиманска полицијска официра су убијена близу Тузле. Нападачи нису никад идентификовани. 17. марта, након напада на муслимански погреб, избила је борба између снага које су припадале парамилитарној групи под називом „Бели Орлови” и муслиманско-хрватских снага.

У Сијековцу, крај тадашњег Босанског Брода, 26. марта 1992. године хрватска војска и муслиманске снаге су починиле масакр и убили 9 Срба цивила. (26. 3. 2011). nezavisne.com (26. 3. 2016). atvbl.com У масакру у Сијековцу је убијено укупно 46 Срба. Међутим, одређени аутори наводе да је наводни злочин у Сијековцу измислила српска страна, након што Срби нису успели да заузму Сијековац. У основном интервјуу са мештанима Сијековца, дошло се до сазнања да су већина убијених особа били војници укључени у сукоб, а смрт цивила је била проузрокована унакрсном паљбом. Такође, није било приметно да је у сукобу коришћена претерана сила. Прве половине априла, Срби у полицијским снагама Босне и Херцеговине изјавили су да не признају наређења Босанске владе, те су формирали полицијску снагу која се састојала само из припадника српске националности. 4. априла је Председништво Босне и Херцеговине објавило општу мобилизацију територијалне одбране, која се састојала из неколико војних јединица. 5. априла су избиле борбе у Сарајеву. Српски полицајци су напали полицијске станице и потом зграду за обуку Министарства унутрашњих послова. Напад је проузроковао смрт двојице официра и једног цивила. 5. априла је српски нападач пуцао на хиљаде учесника марша мира из окупиране зграде, убивши притом Суаду Дилберовић, по којој је данас мост на којем је убијена добио име.

Прва жртва рата је предмет спора између Срба и Бошњака. Срби сматрају да је прва жртва рата био Србин Никола Гардовић, младожењин отац који је убијен у свадбеној поворци првог дана референдума, 1. марта 1992. године. (1. 3. 2009). glassrpske.com

Биљана Плавшић, у својој књизи Сведочим, наводи да је она и њена породица са скоро 180.000 Срба Сарајлија успела на почетку сукоба да избегне из Сарајева. Око 15.000 је остало у граду а за око 10.000 се не зна где су нестали.. Бања Лука. Слободан Милошевић је Силајџићу рекао да је, након што су издржали три године под гранатирањем муслиманска влада 'заслужила' Сарајево и додао „Борили сте се за њега а те кукавице су вас убијале са брда”

Супротстављене стране

Армија Републике Босне и Херцеговине Одбрану Сарајева у првим месецима рата нису чиниле само јединице које ће касније бити обухваћене Првим корпусом, већ и различите формације настале из Територијалне одбране, полиције, Патриотске лиге, ХВО-а и локалних одбрамбених група. Први корпус Армије Републике Босне и Херцеговине формално је устројен 1. септембра 1992, када су дотадашње снаге АРБиХ у Сарајеву и око њега добиле трајнију корпусну организацију.

Корпус је 1993 бројао око 75.000 припадника распоређених на линијама око Сарајева, док се у једној војној процени број људи у „унутрашњем прстену” града креће између 33.000 и 50.000. Иако су снаге АРБиХ у људству биле бројније од опсадних снага, њихова ватрена моћ је, нарочито у тешком наоружању, била знатно слабија од ватрене моћи Сарајевско-романијског корпуса.

На самом почетку опсаде у одбрани града учествовале су и групе које су предводили људи са криминалном позадином. Комисија експерата УН забележила је да су међу њима били Мушан Топаловић — Цацо и Рамиз Делалић — Ћело, чије су групе у првим месецима рата деловале као део шире одбране града, а поједини њихови људи су касније уклопљени у формалније структуре АРБиХ. Истовремено, присуство ових група сведочило је и о слабом степену институционалне уређености градске одбране у најранијој фази рата, пре потпуније консолидације корпуса и командне структуре.

Војска Републике Српске Снаге које су држале Сарајево у обручу чинио је пре свега Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске, који је настао преузимањем положаја, и већег дела наоружања дотадашње ЈНА у сарајевском подручју. До 10. септембра 1992. корпус је контролисао територију око Сарајева, укључујући успостављене линије раздвајања и артиљеријске положаје са којих је град могао бити држан под сталном ватром.

Сарајевско-романијски корпус бројао је око 18.000 војника, организованих у 10 до 13 бригада. Његове главне снаге биле су распоређене у подручју Илиџе, Неџарића и Грбавице, односно на кључним тачкама унутрашњег и спољног обруча око града. Корпус имао јасну предност у тешком наоружању и да је располагао артиљеријом, минобацачима, тенковима, снајперским положајима и другим тешким средствима ватрене подршке.

Почетак опсаде

Април 1992. и успостављање обруча мини|Холандски новинар Роберт Дулмерс поред гроба Хакије Турајлића код Али-пашине џамије у Сарајеву, марта 1993.|190x190п Током априла 1992. оружани сукоб у Сарајеву брзо је прерастао у организовано опкољавање града. Јединице Југословенске народне армије и снаге босанскохерцеговачких Срба учврстиле су положаје на узвишењима и главним прилазима Сарајеву, чиме су постепено преузеле контролу над кључним тачкама око урбаног језгра.

До маја 1992. град је фактички био стављен под блокаду. Главне комуникације са остатком територије под контролом власти Републике Босне и Херцеговине биле су пресечене или озбиљно отежан.Wardrop, Murray (26. 5. 2011). Овако успостављен обруч постао је основни војни оквир опсаде која је потрајала више од три године.мини|Српски војници наздрављају у свом упоришту у Грбавици 1992.|190x190п Председништво Савезне Републике Југославије је 4. маја 1992. наложило повлачење ЈНА из Босне и Херцеговине у року од петнаест дана, али је у пракси то повлачење било само делимично. Према налазима у предмету против Драгомира Милошевића, ЈНА је приликом повлачења оставила већи део тешког наоружања, као и највећи део људства. Истовремено је 12. маја 1992. Скупштина Републике Српске донела одлуку о оснивању Војске Републике Српске, при чему су јединице ЈНА које су остале у Босни и Херцеговини фактички преобликоване у њене формације, а Ратко Младић постављен за команданта Главног штаба. Борбена дејства

Април 1992: Битке за насеља

У пролеће 1992. ЈНА и локалне снаге Срба из БиХ, а потом и ВРС, преузеле су контролу над више сарајевских насеља и кључних тачака на ободу града, чиме је створен просторни оквир будуће опсаде. Међу најважнијим раним успесима српске стране били су овладавање Илиџом и сарајевским аеродромом, као и учвршћивање положаја у Грбавици, Неџарићима, Лукавици, Вогошћи, Рајловцу, Хаџићима и Илијашу. Овим је српска страна стекла контролу над већим делом западних, северозападних и југоисточних прилаза Сарајеву, као и над низом узвишења и комуникација са којих је било могуће тући град артиљеријом и држати под ватром његове главне саобраћајнице.

Посебан значај имало је заузимање сарајевског аеродрома 5. априла 1992, када су га заузеле јединице ЈНА. Иако је аеродром касније, на основу споразума од 5. јуна 1992, стављен под контролу УНПРОФОР-а, његово почетно заузимање било је један од првих крупних корака у изоловању града и прекиду његових веза са спољним светом. У исто време, борбе за Илиџу имале су велики оперативни значај, јер је то насеље повезивало аеродромски простор, правац према Храсници и Игману, као и српске положаје према Лукавици и даље ка Палама.