мини|десно|Tekvondo borba Tekvondo je korejska borilačka veština nastala 40-ih godina dvadesetog veka spajanjem različitih veština koje su se vežbale u to vreme. Njeno ime dolazi iz reči -{Tae}- (태, hanja 跆), što znači udariti nogom, -{Kwon}- (권, hanja 拳), što znači udariti rukom i -{Do}- (도, hanja 道), što znači put. Tekvondo je udaračka veština koju odlikuju atraktivne nožne tehnike i brzina.Disciplina koja nam pokazuje načine jačanja našeg duha i životne energije, treniranjem našeg tela i uma. Danas se tekvondo smatra jednom od najpopularnijih borilačkih veština i sportova,i jedan je među zvaničnim sportovima na Olimpijadi, a broj vežbača u svetu se procenjuje na više od 100 miliona.

Filozofija

Tekvondo je povezan sa svakodnevnim životima kroz aktivnosti, pokrete i promene. Filozofija tekvonda se najbolje razume treniranjem tekvonda.Principi tekvonda se mogu objasniti na više načina: “Sam Jae”Predstavlja tri elementa., “Eum”Negativno ili tama. i “Yang”Pozitivno ili svetlost.. Sem džej se odnosi na “Cheon”Nebo., “Ji”Predstavlja zemlju. i “In”Predstavlja čoveka. i principima koji se tiču njih. U orijentalnim zemljama, prepoznaje se kao glavni princip za objašnjenje promena svega u svetu. Sem džej i promene Eum i Jang predstavljaju “Osam trigrama predviđanja” u Knjizi promena. Princip Sem džej je istaknut u orijentalnim zemljama, a naročito u Koreji. Ako razumete principe tekvonda, razumećete njegove veštine i njegove duhovne dubine. Principi Eum i Jang su takođe istaknuti u orijentalnim zemljama, kao glavni princip života. Prema njima sve ima svoju suprotnu stranu. Ovaj princip objašnjava različite oblike promena, koje dolaze od Taegeuk (jedinstvo suprotnosti), koji predstavlja konačnu tvrdnju da Eum i Jang čine jednu celinu. Ako shvatimo tekvondo po ovom principu, naći ćemo rešenje, i pored stalnog menjanja veština, naći ćemo izlaz iz bilo koje situacije. Razumevanjem ovih filozofskih principa tekvonda, možemo naći pravi način razumevanja i razvoja našeg života.

Istorijski razvoj filozofije

Tekvondo sadrži razmišljanja koja su HanKorejski narod. ljudi razvili kroz istoriju. Njegovu filozofiju je lako objasniti preko Hongik-Ikan, Džase Ihva, ili Hvarangdo<ref name="Korejska borilačka veština razvijena 1960-tih godina. duha. Hongik-Ikan i Džase-Ihva nisu bili samo ideologije Tangun Čosunove fondacije, već temeljna razmišljanja Han naroda. Vremenom, ove ideje razvile su se u Hvarangdo duh i tekvondo filozofiju danas. Hongik-Ikan znači univerzalno blagostanje čovečanstva. To je bila ideja Tangunove fondacije, koju je nasledila duša tekvonda. Lako je potvrđeno iz činjenice, da i sama reč tekvnondo znači suzbijanje borbe i postizanje mira. Džase-Ihva znači da je svet obrazovan u skladu sa razumom neba. Tekvondo je princip, a ne samo jednostavan spoj pokreta. On je tradicionalna korjeska borilačka veština okarakterisana trojstvom tela, uma i životne energije. Prema tome, princip je razlog postojanja, i tako se odnosi na razum neba u Džase-Ihve. Dakle, ljudska bića mogu da se školuju u skladu sa razumom neba kroz treniranje tekvonda na pravilan način. To je pravo značenje Džase-Ihve. Hongik-Ikan i Džese-Ihva se jasno pojavljuju u mitu korejske fondacije. Prema tome, „U ranom uzrastu, Hvan Vung, sin neba osnovao je naciju zvanu Baedal (staro ime Koreje). Tada je najavio svrhu nacionalne fondacije kao Džase-Ihva (obrazuj u skladu sa razumom neba) i Hongik-Ikan (univerzalno blagostanje čovečanstva)".

Istorija

Istorija borilačkih veština u Koreji je vrlo duga. Najstariji dokazi su kipovi i slike pronađeni u grobnici dinastije Mjong Čong (oko 3. veka p. n. e.) koje prikazuju ratnike u borbenim pozama. U to doba, Koreja je bila podeljena na tri kraljevstva: Šila, Kogurjo i Pekče. Sva tri kraljevstva su imala jake vojske (u Kogurju zvanih "Sonbae", u Šili „hwarang") koje su izučavale veštinu nenaoružane borbe. U to vreme, veština se zvala "hwa-rang-do" ili subak.

Subak se razvio u veštinu "taekkyon", koja se često koristila na vojnim demonstracijama, i na turnirima na kojima su se ratnici mogli dokazati u međusobnom nadmetanju. To posebno dolazi do izražaja za vreme dinastije Korijo (918—1392. n. e.), koja ujedinjuje tri kraljevstva, i kada se takmičenja u taekjonu koriste u svrhu pronalaženja talentovanih novih vojnika ili čak imenovanju vojnika u oficire. Kroz vekove, taekjon razvija mnogo specifičnih nožnih tehnika. Za vreme dinastije Joseon, konfučijanstvo zamenjuje budizam kao službena religija, i društvo postaje manje fokusirano na ratovanje i viši društveni slojevi počinju se više baviti poezijom i muzikom. Shodno tome, taekjon postaje zanimacija nižih društvenih slojeva i preživljava kao narodna igra sve do početka 20. veka.

Za vreme japanske okupacije Koreje, sve borilačke veštine su strogo zabranjene i taekjon praktično izumire. Mnogo Korejaca putuje u Japan na studije i tamo se upoznaje s karateom. Po završetku Drugog svetskog rata i japanske okupacije, vraćaju se u Koreju i otvaraju škole borilačkih veština.

Neke od poznatih škola iz ovog razdoblja su Chung Do Kwan, Oh Do Kwan i Jidokwan. Škole nisu bile povezane, a veština koju su podučavali (uglavnom varijacije okinavanskog karatea) se nazivala raznim imenima: kong soo do, tang soo do, tae soo do itd. Kroz uticaj taekjona, veština poprima mnoge specifične nožne tehnike, ali se još uvek podučava pod različitim imenima, s različitim formama, zvanjima koja nisu ujednačena itd.

Među vlasnicima škola se ubrzo javlja želja za ujedinjenjem njihovih stilova u jedinstvenu korejsku borilačku veštinu. Nova veština se isprva naziva tae soo do, ali ubrzo menja ime u tekvondo i počinje process ujedinjenja. 1961. je osnovan Korea Taekwondo Union kao prva udružena organizacija, koja 1965. menja ime u Korea Taekwondo Association, naziv koji nosi i danas.

Poreklo

U ranim danima korejskog poluostrva, postojalo je tri plemena, svako je uživalo u ratničkom takmičenju u borilačkim veštinama tokom sezonskog rituala. U to vreme, ljudi su učili tehnike kroz svoja iskustva, u borbama protiv zveri čiji su napadački i odbrambeni pokreti bili dobar predmet analize. Smatra se da su upravo to bili prvi koreni današnjeg tekvondo-a, čija su imena potekla od imena „Subak“, „Taekkyon“ itd. U drugoj polovini drevnih vremena na korejskom poluostrvu, tri carstva su se borila za vođstvo. Kogurijo, Pekče i Šila su se upustili u porast nacionalnih snaga sa istreniranim ratnicima. Stoga, korejska istorija govori o tome da je bilo vojnih ličnosti među poznatim i uglednim nacionalnim liderima tri kraljevstva, koja dokazuje vojnu težnju za vladajućom hijerarhijom.  Kao rezultat toga mladi ratnici su bili organizovani, tako što su „Hawarangdo“ u Šila i „Chouisonin“ u Kogurijo, obojica usvojili treniranje borilačkih veština kao jedan od važnih predmeta za učenje. Poznata knjiga borilačkih vestina današnjice, pod nazivom „Muyedobo-Tongji“ u kojoj je napisano „Tekvondo je osnova borilačkih veština, koja omogućava izgradnju snage slobodnim korišćenjem šaka i stopala, i takođe treniranje ruku i nogu kao i tela za prilagođavanje svakoj kritičnoj situaciji“ što znači da je tekvondo već preovlađivao u tom dobu. Šila carstvo je osnovano 57 godina pre nove ere na jugoistočnom delu Koreje, i Kogurijo osnovan 37 godina pre nove ere na severnom delu Koreje duž reke Jalu, oba carstva su ulagala velike napore u podizanju svoje dece kako bi stasala u jake ratnike zvane „hwarang“ i „sunbae“ odnosno, naravno sa tekvondom kao glavnim predmetom fizičkog treninga.

Tekvondo u Koguriju

Kagurij je kraljevstvo u severnom delu Koreje, okruženo neprijateljskim Han (kineskim) plemenom na severu. Tako da je kraljevstvo, u tom periodu, organizovalo jak odbrambeni korpus zvani „Sunbae“ u pokušaju da održi vlast. Prema naučnicima „sunbae“ je čovek koji poseduje vrlinu da ne ustukne od borbe i član je ratničkog korpusa. Kasnije, kako je opisano u staroj dinastiji Čosun, oslobađali su ih od Kogurijo služenja: „Ljudi su se okupljali 10. Marta svake godine na mestu rituala, gde su uživali u plesu sa mačevima, streljaštvu, Taekjon takmičenju i ostalog.“, što ukazuje da je Taekjon bio jedan od popularnih rituala u vreme Kogurija. Isto tako je rečeno da su „sunbae“ ratnici živeli u grupama, učili istoriju i književnu umetnost kod kuća, i izlazili da grade puteve i utvrđenja, za dobrobit zajednice, uvek stavljajući sebe u službu naroda. Zato je bilo prirodno da u vreme Kogurija prioritet bude na Taekjonu koji je bio osnovna borilačka veština, što dokazuje freska otkrivena u grobnici na teritoriji Kogurija. Slika na zidu Samsil groba prikazuje dva ratnika koji se bore „licem u lice“ u Taekjon stavu, a treća, na istom grobu, prikazuje scenu korejskog meča u rvanju (Ssireum)Korejsko rvački stil, i tradicionalni korejski sport., koja se jasno razlikuje od Taekjona. Iz freske Taekjon borbe može se pretpostaviti da su sahranjeni u toj grobnici trenirali Taekkyon ili saučestvovali u plesu i borilačkim veštinama.

Tekvondo u Šili

Kraljevina Šila je osnovana na jugoistočnom delu korejskog poluostrva gde nije bilo neposrednih pretnji spolja, ali rađanjem Pekče, kraljevstva na zapadnom krilu i početkom invazije sa Kogurijo severne teritorije, Šila je bila podstaknuta da se naoruža razvojem borilačkih veština. U stvari „hwarangdo“ je tipičan primer Šila borilačkih veština koje su prihvatile „sunbae“ sistem iz Kogurija. Grupa mladih hvarnagdo je obučavana da poštuje roditelje, da budu odani Šila carstvu i posvećeni žrtvi za zajednicu da bi postali važne ličnosti u kraljevstvu. Kako je zapisano o staroj dinastiji Chosun o životima hvaranga, članovi hvarangdo: „Hvarang ratnici su birani od strane carstva kroz takmičenje, i nakon odabira oni su živeli u grupama, učili, vežbali subak, mačevanje i jahanje, i ponekad uživali u raznovrsnim igrama u zajednici, radeći na prvoj pomoći, izgradnji utvrđenja i puteva, i bili uvek spremni da žrtvuju svoje živote u vreme rata. Hvarangzi su posebno bili pod uticajem budističkih disciplina, kada su nastale bronzane statue Kumgang Joksa (čovek velike fizičke snage), trenutno izložene u Kjongju muzeju, jasno ukazuju da su borilačke veštine praktikovane u hramovima uz pokazivanje jakih muških mišica i borbenih stavova. Poseban oblik pesnice prikazan na statui Kumang Joksea jasno podseća na „jungkwon“ (prava pesnica) u savremenom tekvondu. Statua takođe pokazuje „pyon jumok“ (ravna pesnica) i pokret nogama koji se vide u današnjem tekvondu. Primetno je da se u Šila epohi termin „subak“ (tehnika ruku) i „taekkyon“ pojavljuju zajedno, ukazuju da su obe, ručne i nožne tehnike korišćene u borilačkim veštinama kao što je prikazano u današnjem tekvondu.

Sličnosti tekvonda u Kogurijo i Šila

Kao veština Taekjon je popularizovan u Koguriju, takođe prenet je i u Šila, sto opravdavaju sledeća gledišta: „Hwarang“ (ili sonrang) u Šili ima isto značenje kao i reč „sunbae“ u Koguryiju i ukazuje na mladog ratnika u korpusu. Oba, hvarang i sunbae, imaju istu organizaciju i hijerarhijske strukture. Istorijski, kao što su se sunbae u Kogurijo nadmetali u Taekjon igrama za vreme svojih nacionalnih igara, Hvarangzi u Šila carstvu su takođe igrali Taekjon igre (subak, dokkyoni ili taekkyoni) na festivalima kao što su „palkwanhoe“ i „hankawi“, čime su sistematski razvijane drevne borbene tehnike u taekjonu (ili sonbae-u) kao osnova borilačkih veština do oko 200 godina pre nove ere. Od 4. veka Hvanagzi su primenili taekjon lekciju kao sistemsku borilačku veštinu u svojim kućnim učenjima, kako bi ih popularizovali među običnim ljudima. I to toliko da su njihove tehnike prikazane na zidnim slikama grobova starih ratnika. Isto tako je tačno da se Taekjon iz Šila dalje razvio u školu borilačkih veština sa podelom tehnika, tehnike golim rukama i tehnika stopala, što je prikazano drevnim budističkim skulpturama.

Srednji vek