Код руског народа се учврстило веровање да је падом Константинопоља 1453. године, Богородица остала без свог духовног поседа и да је управо руска земља постала њена нова Домовина. Том уверењу је допринело и то да су три иконе Богородице (Смоленска, Владимирска и Тихвинска), за које се сматра да их је насликао јеванђелиста Лука, још у древна времена стигле у Русију и да ни једна од њих није ни од кога отета, нити донета као какав ратни плен, него су се на чудесан начин нашле на руској земљи. Многи верујући Руси своју Отаџбину зову “Домом Пресвете Богородице”. И заиста, Мајка над мајкама, Прва слушкиња Цркве Христове на земљи и Царица Небеска на небесима, читаву историју хришћанске Русије била је стуб вере Православне. У том “Дому Пресвете Богородице” – вековима не престају молитве праведника упућене Пречистој мајци.
Током хиљадугодишње хришћанске историје, у Русији је пројављено мноштво чудотворних икона Мајке Божије над којима су се дешавала и још се дешавају чуда Господња. Међу толиким мноштвом чудотворних икона, издвајају се 4 иконе, не само по чудесима која су творена њиховим заступништвом, него и својим крстообразним распоредом представљају својеврстан крст који заступништвом Мајке Божије штити земље руске. Са севера Владимирска - ка Донској на југу и са запада Смоленска - ка Казанској на истоку, ове 4 иконе у својеврсном крстообразију вековима штите Правоверје у Русији.
Владимирской иконы Божией Матери
400x350px|мини|десно|Икона Богородица Владимирска Владимирска икона Мајке Божије (3. јун /21. мај, 6. јул /23. јун и 8. септембар /26. август)
Владимирска икона Пресвете Богородице има најблагочестивије могуће предање, од свог настанка, преко својих путовања, до неизбројних чудеса. Руски историчар Кључевски пронашао је у Синодалној библиотеци зборнике Минеја знаменитог Миљутина и међу њима и “Приче о чудесима Владимирске иконе Мајке Божије”, које је штампао као посебну књигу у Петрограду 1878. године. Задивљујућа поетика тог древног списа у коме се пут који је прешла икона Владимирске Мајке Божије пореди са путањом коју пролази сунчева светлост по земљи, заслужује бар кратак цитат: “Када је Бог створио Сунце, није га оставио да непрекидно на једном месту сија, него да обилази сву Васељену обасјавајући је својим зрацима. Тако и ова икона Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије није на једном месту… него, обилазећи све земље, читав свет обасјава”.
По православном предању, ову икону је насликао свети апостол и јеванђелиста Лука на дасци од стола за којим су ручавали праведни Јосиф Заручник, Спаситељ Христос и Пречиста Мајка Божија. Када је Мајка Божија видела осликану икону, рекла је: “Од сада ће Ме прослављати сви родови. Благодат Рођеног од Мене и Моја благодат нека буде са овом иконом”. Прво путовање из Јерусалима догађа се у Vвеку када Теодосије Млађи преноси икону у Константинопољ. Седам векова касније, Патријарх Константиновог града Лука Хризоверх, шаље 1131. године ову светињу у Русију на поклон кнезу Јурију Долгоруком. Њено прво пребивалиште у руским земљама, уз пројаву небројених чудеса, било је у граду Вишгороду недалеко од Кијева. Двадесетак година касније, син Јурија Долгоруког, свети благоверни кнез Андреј Богољубски, пренео је икону на тадашњи руски север, у град Владимир, у своју задужбину – велелепни и знаменити Владимирски Успењски храм.
Од тада, па до данас, та икона је позната као Владимирска икона Пресвете Богородице. Ни пожар у Успењском храму из 1185. године, ни разарање Владимира од стране Батија 1237. године, нису оштетили ову светињу. Икона је први пут пренесена у Москви 1395. године у време Тамерланове најезде на Русију, такође у Успењски сабор, али Московскога Кремља. Небројено је мноштво пројављених чудеса у руским земљама пред ликом Владимирске иконе Мајке Божије и требало би пуно енциклопедијског простора да се само поброје, а не и опишу, сва чудеса сатворена пред овом чудотворном иконом. Због тога ћемо овде поменути само три чудесна спасења Русије, због којих је, за сваки од тих догађаја, у РПЦ установљено црквено празновање Владимирске иконе Мајке Божије. Та три догађаја наведена су у правилном хронолошком, а не календарском поретку. 26.авг./8.сеп. - Сретење Владимирске иконе Мајке Божије или пренос чудотворне иконе Пречисте Богомајке из Владимира у Москву (1395. год.) 400x350px|мини|лево|Сретење Владимирске иконе
На првом месту треба поменути чудо због кога је установљен празник прослављања “Сретења Владимирске иконе Мајке Божије” у Москви (8. септембар по Грегоријанском или 26. август по Јулијанском календару). Татаро-Монголски вођа Тамерлан се те 1395. године, петнаест година после страшног пораза Златне Орде у чувеној Куликовској бици (1380), већ био примакао Москви, уништивши Рјазањ и практично ушавши са војском у Московску област. Тада су кнез Василије Дмитријевич и Митрополит Московски Кипријан одлучили да чудотворну икону Пречисте Богомајке пренесу из Владимира у Москву, а народу одредили ванредни пост и молитву. Небројено мноштво православних Руса клечало је читавом дужином са обе стране пута којом је икона Пречисте ношена од Владимира ка Москви, усрдно произносећи молитву: “Мајко Божија, спаси земљу Руску!” У тим тренуцима Тамерлан је имао виђење у коме се са високих планинских врхова спуштају светитељи са златним жезлима, изнад којих се у неземаљском сјају јавила Величанствена Жена. Када су Тамерлану његови зналци подробно објаснили да сијајућа Жена представља Мајку Божију, велику заштитницу православних хришћана, Тамерлан је издао наређење војсци да одступи. На месту где су Митрополит Кипријан и Кнез Василиј срели икону Пречисте подигнут је храм, а касније је око тог места настао чувени Сретењски манастир.
23. јун/6. јул - “Стајање на Угри” или избављење од разарања Златне Орде (1480. год.) Друго празновање Владимирске иконе Мајке Божије обележава се 23. јуна (6. јула) у знак сећања на “Стајање на Угри”, догађај из 1480. године, када је Пресвета Богородица по други пут спасила Русију од разарања Златне Орде. Велики Кнез Московски Иван III одбио је да плаћа годишњи порез Златној Орди и на њега је са великом војском кренуо Ахмет-кан, тадашњи заповедник Татаро-Монгола. Треба рећи да је Ахмет-кан склопио савез са папистима, па је руска војска морала да брани и западне границе (од Тевтонаца и Пољско-Литванског краља Казимира IV). Лажни хришћани спровели су без икаквих ометања војску Ахмет-кана до територије Русије, која је спалила многобројна руска насеља у горњем току реке Оке у дужини од 100 km. На реци Угри он се спремао да са силном војском крене у продор ка Москви. Руско војинство је било распоређено на више места, сам књаз се са војском налазио у Коломни, његов брат Андреј у Тарусу, а син Иван млађи у Серпухову и тек кад је књаз сазнао да се велика татарска војска сјатила на реци Угри, тамо је хитно упутио брата и сина. Иван Млађи успео је да спречи Татарско форсирање Угре. Ахмет-кан је прикупио велику војсу на другој страни реке припремајући се за напад, али када је стигла и у прве редове руске војске истакнута чудотворна икона Мајке Божије Владимирске, догодило се чудо Божије – Ахметови пукови су се нагнали у бекство. Ахмет-кан је убијен од Тјуменског кана Избека 1481. године, што је само убрзало потпуни распад Златне Орде. “Стајање на Угри” практично представља крај Татаро-Монголског ропства на северу и северо-истоку руских земаља. 400x350px|мини|десно|Икона Богородица Владимирска (У Галерији Третјаков)
21. мај/3. јун - Избављење Москве од разарања у време налета Казанског хана Махмет-Гиреја (1521. год) Треће празновање Владимирске иконе Мајке Божије обележава се 21. маја (3. јуна) у знак сећања на избављење Москве од разарања у време налета Казанског хана Махмет-Гиреја. Он је 1521. године са великом војском зашао у Московску област палећи околна насеља. Кнез Василије, отац првог руског цара Ивана Грозног скупљао је војску за отпор Татима. Митрополит Макарије приповеда да је приликом “налета варвара на Православље”, сав народ руски устао на молитву после Крсног хода (Литије) са Владимирском иконом Мајке Божије коју је предводио Митрополит све Русије Варлам. Безбројна небеска војска се Татарима приказала као руска војска и Махмет-Гиреј је неочекивано, са војском одступио од престонице Русије, не наневши јој никакву штету. Као својеврстан споменик избављења Москве од налета Махмет-Гиреја, саграђен је велелепни камени храм Преображења Господњег у селу Остров, који се због своје савршене лепоте сматра истинским ремек-делом руске архитектуре. Уочи битке Руса са Поволошким Бугарима (1164. године), свети благоверни кнез Андреј Богољубски рекао је чувене речи пред овом иконом: “Ко се у Тебе поуздава, Владичице, неће погинути”. Од тада, па до данас, Владимирска икона је постала и остала истинска национална светиња целокупног рода Руског и утеха свим православним који јој са вером прибегавају. У Русији овакав тип икона са израженом узајамном блискошћу и нежношћу Мајке и Сина, називају “Умиљење”, а поглед на икону са спојеним образима Богомладенца и Мајке Божије и нежном Синовском загрљају, изазива умиљење у срцу сваког православног човека. Владимирска икона Богоматере се налази у Московском Успенском Сабору, на левој страни царског врта, у направљеном кивоту у висину 1 аршин и 7 вершков, у ширину с непуних 15 вершков. Риза је на икони од чистог злата. Древни грчки рад са драгоценим камењем. Процењен на око 60 000 рубаља у сребру.
Донской иконы Божией Матери 400x350px|мини|десно|Донска икона Мајке Божје Донска икона Мајке Божје (19. август / 01. септембар)
Донска икона Мајке Божије - вековна заступница јужноруских земаља. Према предању, Донску икону је осликао учитељ великог Рубљова, Теофан Грк, премда има мишљења да је Донску икону осликао неки Рус из његовог иконописачког круга. Историјат и чудеса.
Ову икону са собом су донели чувени Донски козаци на још чувеније Куликово поље и она је током битке била међу руском војском (оно што представља још један Промислитељски детаљ, чувена Куликовска битка одиграла се 8/21. септембра 1380. године, управо на празник Рождества Пресвете Богородице). Од Куликовске битке до данас, Донска икона Мајке Божије дубоко је поштована међу православним Русима. Икона се пре чувене битке налазила у Благовештењском храму у граду Сиротину, а после победе у Куликовској бици, козаци су је поклонили светом благоверном Великом Кнезу Димитрију Донском. По једној верзији Кнез је икону донео у Москву и првобитно је ставио у Успењски сабор Московског Кремља, али је одмах по изградњи Благовештењског храма Московског Кремља ова светиња тамо пренесена. У знак сећања на велику победу на обалама Дона, икона је названа Донском. По другој верзији Кнез Димитрије је икону сместио у Успењски сабор у селу Коломенско и пред њом се Цар Иван Грозни усрдно молио 1558. године пред заузимање Казања. После успешног заузимања Казања, Цар је наредио да се икона пренесе у Благовештењски сабор Московског Кремља.
400x350px|мини|лево