Маргарет Хилда Тачер, баронеса Тачер (; Грантам, 13. октобар 1925 — Лондон, 8. април 2013), рођена као Маргарет Хилда Робертс, била је британска политичарка. Обављала је функцију председника владе Уједињеног Краљевства. Позната је као Челична Дама ().
Тачерова је студирала хемију на Сомервил колеџу у Оксфорду и кратко је радила као хемичар-истраживач пре него што је постала адвокат. Изабрана је за члана парламента из Финчлија 1959. Едвард Хит ју је именовао за државног секретара за образовање и науку у својој влади 1970–1974. Године 1975. победила је Хита на изборима за руководство Конзервативне странке и постала вођа опозиције и прва жена која је водила велику политичку странку у Уједињеном Краљевству.
Када је постала премијерка након победе на општим изборима 1979. године, Тачерова је увела низ економских политика које су имале за циљ да зауставе високу инфлацију и реше британске економске проблеме у светлу зиме незадовољства и надолазеће рецесије.
Њена политичка филозофија и економска политика наглашавале су дерегулацију (посебно финансијског сектора), приватизацију државних предузећа и смањење моћи и утицаја синдиката. Њена популарност у првим годинама на функцији је опала усред рецесије и растуће незапослености. Победа у Фокландском рату 1982. и економија која се опоравља довела је до поновног оживљавања подршке, што је резултирало њеним поновним избором 1983. године. Преживела је покушај атентата од стране Привремене IRA у бомбашком нападу на хотел у Брајтону 1984. и остварила политичку победу против Националне уније рудара у штрајку рудара 1984–85.
Тачерова је поново изабрана за трећи мандат са још једним преокретом 1987. године, али њена каснија подршка Накнади заједнице (такође позната као „бирачка такса“) била је веома непопуларна, а њене све евроскептичнији ставови о Европској заједници нису делили други у њеном кабинету. Поднела је оставку на мјесто премијера и партијског лидера 1990. године, након што је покренуто питање поверења њеном руководству, а наследио ју је Џон Мејџор, државни канцелар. Након што се повукла из Дома комуна 1992. године, добила је доживотну титулу баронице Тачер (из Кестевена у округу Линколншир) што јој је дало право да буде део Дома лордова. 2013. године умрла је од можданог удара у хотелу Риц у Лондону у 87. години.
Она је поларизујућа личност у британској политичкој историји. Тачерова је ипак позитивно оцењена у анализама учинка премијера УК кроз историју и истраживањима јавног мњења на питање о валоризацији рада британских премијера. Њен мандат је представљао престројавање ка неолибералној политици у Британији, а о комплексном наслеђу приписаном овој промени се расправљало у 21. веку.
Позната је по одличним односима са Роналдом Реганом, који ју је изузетно ценио, као и по начину на који 1982. водила Уједињено Краљевство у Фолкландском рату.
Детињство и образовање Маргарет Хилда Робертс је рођена 13 октобра 1925. у Грантаму, Линколншир. Њени родитељи су били Алфред Робертс (1892–1970), из Нортемптоншира, и Беатрис Етел Стивенсон (1888–1960), из Линколншира. Бака њеног оца по мајци, Кетрин Саливан, рођена је у округу Кери у Ирској.
Робертс је провела детињство у Грантаму, где је њен отац поседовао продавницу дувана и дућан робе широке потропшње. Године 1938, пре Другог светског рата, породица Робертс је накратко дала уточиште једној тинејџерки Јеврејки која је побегла из нацистичке Немачке. Са својом старијом сестром Мјуријел је штедела џепарац како би помогла у плаћању тинејџерског путовања.
Алфред је био одборник и методистички проповедник. Одгајао је своју ћерку у методистичкој вери. Одлазили су у Методистичку цркву у улици Финкин, али је Маргарет била скептична спрам религије; рекла је пријатељици да не може да верује у анђеле, рачунајући да им је потребна грудна кост дужине метар и осамдесет центиметара ради подупирање крила. Алфред је потицао из либералне породице, али је учествовао у политичком животу (као што је тада било уобичајено у локалној власти) као независни политичар. Службовао је као градоначелник Грантама од 1945. до 1946. и изгубио је функцију одборника 1952. након што је Лабуристичка партија освојила већину 1950. године.
Похађала је основну школу Хунтингтовер Роуд и добила је стипендију за гимназију Kesteven and Grantham Girls' School. Њени школски извештаји показали су да је као ђак напорно радила и континуирано се усавршавала; њене ваннаставне активности укључивале су клавир, хокеј на трави, рецитале поезије, пливање и ходање Била је главна девојка 1942–43, и ван школе, док је трајао Други светски рат, добровољно је радила као дежурни чувар против пожара у локалној АРП служби. Други студенти су је описивали као „научну звезду“. Током шесте године школовања добила је стипендију за студије хемије на Сомервил колеџу у Оксфорду, женском колеџу, где је почела да студира од 1944. Након што се други кандидат повукао, Робертсова је примљена на Оксфорд у октобру 1943.
Оксфорд (1943—1947) мини|Робертсoва је студирала хемију на колеџу Сомервиле ( на слици) од 1943. до 1947. године. Дипломирала је на Оксфорду 1947. са дипломом друге класе из хемије, након специјализације за кристалографију рендгенских зрака под надзором Дороти Хоџкин. Њена дисертација је била о структури антибиотика грамицидина. Такође је стекла звање магистра уметности 1950. године. Наводно је била поноснија што је постала први премијер са дипломом из области науке него што је постала прва жена премијер. Док је била премијерка, покушала је да сачува Сомервил као женски колеџ. Двапут седмично ван студија радила је у локалној војној мензи.
Током боравка на Оксфорду, Робертс је била позната по свом изолованом и озбиљном ставу. Њен први дечко, Тони Бреј (1926–2014), сећао се да је била „веома промишљена и веома добар саговорник. Била је добра у општим предметима“.
Робертсова није студирала само хемију, јер је намеравала да буде хемичар само на кратко, већ је размишљала о праву и политици. Њен ентузијазам за политику док је још била девојчица натерао је Бреја да је сматра „необичном”, а њене родитеље „помало строгим” и „веома пристојним”. Постала је председник Конзервативног удружења Универзитета Оксфорд 1946. На њу су на универзитету утицала политичка дела попут Пут у кметство Фридриха Хајека (1944), који је у књизи осудио економску интервенцију владе као претечу ауторитарне државе.
Каријера након Оксфорда (1947—1951) Након дипломирања, Робертсова се преселила у Колчестер у Есексу, где је радила као истраживач-хемичар за BX Plastics. Године 1948. пријавила се за посао у Imperial Chemical Industries (ICI), али је одбијена након што ју је кадровско одељење оценило као својеглаву, тврдоглаву и опасно самопоуздану. Џон Агар у Белешкама и записима тврди да је њено разумевање савремених научних истраживања касније утицало на њене ставове као премијера.
Придружила се локалном Конзервативном удружењу и присуствовао партијској конференцији у Ландудну, Велс, 1948. године, као представник Универзитетске дипломиране конзервативне асоцијације. У међувремену, постала је високорангирана чланица Vermin Club, групе конзервативаца основане као одговор на претходни погрдни коментар Анеурин Беван. Један од њених пријатеља са Оксфорда био је и пријатељ председника Дартфордског конзервативног удружења у Кенту, који је регртутовао нове чланове и кандидате за изборе. Званичници удружења били су толико импресионирани њоме да су је тражили да се пријави, иако није била на одобреној листи странке; изабрана је у јануару 1950. (24 године) и додата на одобрену листу post ante.
На вечери, након формалног усвајања њене кандидатуре испред конзервативаца за Дартфорд у фебруару 1949, упознала је разведеног Дениса Тачера, успешног и богатог бизнисмена, који ју је одвезао на воз у Есексу. Након њиховог првог сусрета, она га је описала Мјуријел као „не баш привлачно створење – веома уздржано, али прилично фино“. У припреми за изборе, Робертс се преселила у Дартфорд, где се издржавала радећи као хемичар за истраживање за J. Lyons and Co. у Хамерсмиту, део тима који је развијао емулгаторе за сладолед. Удала се у Веслијевој капели (Wesley's Chapel) и њена деца су тамо крштена, али су она и њен муж почели да посећују богослужења Цркве Енглеске и касније су прешли у англиканство.
Рана политичка каријера На општим изборима 1950. и 1951. била је кандидат конзервативаца за лабуристичко седиште Дартфорда. Локална странка ју је изабрала за свог кандидата јер је, иако није била динамичан говорник, била добро припремљена и неустрашива у својим одговорима. Потенцијални кандидат, Бил Додс, присећа се:„ Када је отворила уста, ми остали смо почели да изгледамо прилично другоразредно.” Привукла је пажњу медија као најмлађа и једина кандидаткиња; 1950. била је најмлађи кандидат конзервативаца у земљи. Изгубила је у оба наврата од Нормана Додса, али је смањила вођство лабуриста за 6.000, а затим за још 1.000. гласова разлике. Током кампања подржавали су је родитељи и будући супруг Денис Тачер за кога се удала децембра 1951. Денис је финансирао студије своје жене за адвокатску комору (струковно удружење правника); квалификовала се за адвоката 1953. године и специјализирала се за порезе. Касније те исте године рођени су њихови близанци Керол и Марк, превремено рођени царским резом.
Члан парламента (1959—1970) Године 1954. Тачерова је поражена када је тражила да буде кандидат Конзервативне странке на допунским изборима у Орпингтону јануара 1955. Одабрала је да се не кандидује на општим изборима 1955. у каснијим годинама, изјавивши: „Заиста сам осећала да су близанци [...] само двоје, заиста сам осећала да је прерано. Нисам могла то." Након тога, Тачерова је почела да тражи безбедно место конзервативаца и изабрана је за кандидата у Финчлију априла 1958. (замало победивши Иана Монтагуа Фрејзера). Изабрана је за посланика за ово место након тешке кампање на изборима 1959. Узимајући користи од свог срећног резултата у лутрији за бекбенчере (тип посланика) да предложе нови закон, Њен први говор био је, необично, у прилог предлоу који је захтевао од локалних власти да одрже своје састанке савета јавно; закон је изгласан. Године 1961. иступила је против званичног става Конзервативне странке гласајући за поновно успостављање бичевања као судске телесне казне.
На предњим клупама Њен таленат и енергичност довели су до тога да се спомиње као будућа премијерка у раним двадесетим иако је и сама била песимистичнија, изјавивши још 1970. године: „Неће бити жене премијера у мом животу – мушка популација има превише предрасуда“. У октобру 1961. године Харолд Макмилан ју је унапредио у прву клупу као скупштинског секретар у Министарству за пензије. Маргарет Тачер је била најмлађа жена у историји која је носила такву функцију и међу првим посланицима изабраним 1959. који су били унапређени. Након што су конзервативци изгубили изборе 1964. године, постала је портпаролка за становање и земљиште. На тој позицији је заступала политику своје странке да станарима даје право да купују своје одборничке куће. Прешла је у тим Министра финансија у сенци 1966. и, као портпаролка, противила се обавезним контролама цена и прихода лабуриста, тврдећи да би оне ненамерно произвеле ефекте који би нарушили економију.
Џим Прајр је предложио Тачерову за члана кабинета у сенци након пораза конзервативаца 1966. године, али лидер странке Едвард Хит и шеф Вип Вилијам Вајтлоу су на крају изабрали Мервин Пајк као једину жену у конзервативном кабинету у сенци. На конференцији Конзервативне партије 1966. Тачер је критиковала политику високих пореза лабуристичке владе као кораке „не само ка социјализму, већ и ка комунизму”, тврдећи да нижи порези служе као подстицај за напоран рад. Тачерова је била један од ретких конзервативних посланика који су подржали предлог закона Леа Абсеа о декриминализацији мушке хомосексуалности. Она је гласала за предлог закона Дејвида Стила о легализацији абортуса, као и за забрану традиционалног лова на зечеве. Подржала је задржавање смртне казне и гласала против ублажавања закона о разводу.