180п|десно|мини|Традиционални симбол јина и јанга
У кинеској филозофији, концепт јин и јанг (такође јин-јанг или јин јанг; појед. кин. 阴阳; пинјин yīnyáng) представља комплементарност наизглед супротних снага, међусобно повезаних и међусобно зависних у природном свету. Многе материјалне дуалности (као што су светлост и тама, ватра и вода, ширење и скупљање) сматрају се физичким манифестацијама дуалности коју симболизује концепт јин и јанг. Ово двојство присутно је у многим гранама класичне кинеске науке и филозофије, а такође је и примарни концепт традиционалне кинеске медицине и различитих облика кинеских борилачких вештина и вежби (нпр. багуаџанг, тајђићуен, ћигонг).
Двојност се може наћи у многим системима веровања, али јин и јанг су делови јединства које се такође повезује са концептом дао. Јин и јанг се у том смислу посматрају као комплементарне (а не супротстављене) снаге које ступају у интеракцију како би формирале динамичан систем у коме је целина важнија од окупљених делова.The Unique Principle: The Philosophy of Macrobiotics By George Ohsawa Све има и јин и јанг аспекте, а један од њих може се манифестовати више или мање у одређеном објекту (чак и када делује да је испољен само један аспект, он не може да постоји без другог – на пример, сенка не може да постоји без светла). Слика јин јанг (тј. симбол таиђиту) показује равнотежу између две супротности са по мало супротног елемента у сваком делу.
У даоистичкој метафизици је разлика између доброг и лошег, заједно са другим дихотомним моралним судовима, ствар перцепције, а не стварности; тако је дуалност јина и јанга недељива целина. Са друге стране, у конфуцијанској етици, пре свега у филозофији Донг Џонгшуа (појед. кин. 董仲舒; пинјин Dǒng Zhòngshū; око 2. века п. н. е.), за идеју јина и јанга је везана морална димензија.
Митолошке животиње које метафорички представљају јин и јанг су змај (јанг) и феникс (јин); често се могу видети као декоративни мотив у кинеским ресторанима.
Историја мини|десно|Пангу Принцип јин и јанг је фундаментални концепт кинеске филозофије и културе, и датира из 3. века п. н. е., а можда и раније. Овај принцип подразумева да све ствари постоје као спој нераздвојивих супротности. Две супротности се привлаче и допуњују једна другу, и као што њихов симбол приказује, свака страна у свом центру има елемент друге стране (која је представљена малом тачком). Ниједна страна није супериорна у односу на другу, али повећање једне доприноси смањењу друге, те прави баланс мора бити постигнут да би дошло до хармоније.
Концепт јин и јанг је постао популаран кроз рад кинеске школе Јинјанг (трад.кин. 陰陽家; појед.кин. 阴阳家; пинјин Yīnyángjiā), одн. Натуралистичке школе, која је проучавала филозофију и космологију у 3 . веку пре нове ере. Први предлагач ове теорије био је Цоу Јен (трад. кин. 鄒衍; појед. кин. 邹衍; пинјин Zōu Yǎn; 305. п. н. е. — 240. п. н. е.), који је веровао да је живот прошао кроз пет фаза (wuxing) – ватра, вода, метал, дрво, земља – који се непрекидно мењају кроз принцип јин и јанг. Натуралистичка школа је промовисала идеју о хармоничном животу у складу са законима природе. Учењаци ове школе тумачили су природне феномене и посматрали како се они приказују у људском телу кроз здравље и болест. Јин и јанг и Пет елемената су тако постали саставни део кинеске филозофије.
У кинеској митологији, јин и јанг су рођени из хаоса, када је универзум тек био створен, и верује се да јин и јанг хармонично постоје у центру Земље. Током стварања Земље, достизање њихове хармоније и баланса омогућило је рађање Пангу-а, првог човека (према кинеској митологији). Уз то, први богови Фуси, Нува и Шеннонг су рођени из јина и јанга. У кинеској религији, даоисти фаворизују јин док конфуцијанци фаворизују јанг.
Како се наводи у класичном кинеском спису Ји Ђинг (познато и као Књига промена), константно мењање везе између два пола (јин и јанг) је одговорно за константни ток универзума и живота. Када постоји неравнотежа између ове две енергије, настају катастрофе као што су поплаве, суше и куге.
Јин и јанг су фундаментални концепти у традиционалној кинеској медицини и представљају темељ постављања дијагнозе и лечења. Најраније спомињање јина и јанга је у књизи Ји Ђинг (Књига промене) око 700. године п. н. е. У овом делу, сви феномени су објашњени постојањем јина и јанга. Карактеристике које се приписују овим комплементарним принципима су:
јин – женско, пасивно, негативни принцип у природи
месец, тамно, север или тамна страна брда
јужно од реке
јанг – позитивно, активно, мушки принцип у природи
јужна, сунчана страна брда
северно од реке
Јин и јанг се традиционално представљају пуном и прекинутом линијом: центар
Комбинујући јин и јанг, добијамо 4 фазе: центар
Додавањем још једне линије, формира се осам триграма Ба Гуа (појед. кин. 八卦; пинјин bāguà) који приказују све правце. центар
Осам триграма су комбиновани да би формирали 64 хексаграма, симболизујући све могуће феномене Универзума. Ови хексаграми су основни текст кинеског класичног списа Ји Ђинг.
У кинеској традицији су примећене 2 фазе константне цикличне промене. Јин се константно мења у јанг и назад у јин. Ово се може видети у променама четири годишња доба и променама кроз један дан (24 сата). центар
Четири главна аспекта везе између јина и јанга су: 1. Супротност
Они су или на супротним странама круга, као годишња доба у години, или, супротности континуума енергије и материје. Ове супротности су релативне, и о њима може да се говори само у међусобним везама. На пример: вода је јин, блиска са паром, али јанг је близак леду. јин и јанг никада нису статични, већ у константном балансу који се мења. 2. Међузависност: не могу да постоје један без другог
Дијаграм Таиђи показује везу између јина и јанга и илуструје њихову међузависност. Ништа није у потпуности јин или у потпуности јанг. Када се достигне потпуно стање јина, јанг почиње да расте. У јину постоји семе јанга и супротно. Они се константно трансформишу једно у друго. На пример: без материје, нема енергије; без ноћи, нема дана. У кинеским класицима се тврди: „јин ствара јанг, и јанг активира јин“.Ји Ђинг, превод Давида Албахарија, Табернакл. 3. Узајамно прожимање
Релативни нивои јина и јанга се континуирано мењају. То је углавном хармонична промена, али када јин и јанг нису у балансу, утичу један на другог, и превише једног од њих може да ослаби (поједе) другог.
Четири могућа стања дисбаланса:
надмоћ (вишак) јина надмоћ (вишак) јанг слабост (недостатак) јина слабост (недостатак) јанга Унутрашња трансформација
Једно може да се промени у друго, али ово није насумичан догађај, већ се дешава само када је право време. На пример: пролеће долази када се заврши зима.
Лингвистички аспекти Кинески изрази јин (трад.кин. 陰; појед.кин. 阴; пинјин yīn) и јанг (трад. кин. 陽; појед. кин. 阳; пинјин yang) се у језичком смислу могу анализирати појединачно као карактери, по изговору и етимологији, значењима, као топоними или као позајмљенице.
Када је у питању заједничка употреба, овај израз се у овом значењу увек користи као јин јанг. У кинеском постоје неке фразе које се изговарају јангјин - попут 洋銀 (буквално преведено: страно сребро) „сребрни долар/новчић“, али се у речницима нигде не бележи јангјин као филозофски концепт. Иако јанг и јин могу да се јаве заједно у контексту, јангјин није сличан јинјангу. У питању је „неповратни бином“, што је лингвистички израз за фразе где две речи „А-Б“ не могу уобичајено да се преокрену и имају значење као „Б-А“ (нпр. израз „мртав уморан“ није синониман изразу „уморан мртав“).
У кинеском језику образац за коришћење биномских структура користи А за позитивну, а Б за негативну страну, где је А доминантна или битнија од Б, нпр. тијенди (tiandi) 天地 „небо и земља“ и нан ну (nannü) 男女 „мушкарци и жене“. Значење јинјанга као „тама и светло; жена и мушкарац; месец и сунце“ је изузетак. Учењаци су дошли до разних објашњења због чега јинјанг не користи свој уобичајени образац, укључујући и „лингвистичку погодност“ (лакше је рећи јинјанг него јангјин), да је у прото-кинеском друштву владао матријархат, или пошто је јинјанг постао истакнутији током периода Зараћених држава, овај израз је намерно упућен као изазов да би „изазвао“ културалне претпоставке.
Кинески карактери
Традиционални кинески карактери 陰 и 陽 за речи јин (yīn) и јанг (yáng) се класификују као карактери радикално-фонетске врсте. Њихово семантичко значење долази од "阝" (или "阜( fù)") – радикала за брдо, насип или узвишено земљиште, док јин (појед.кин. 侌, yīn) и јанг (појед. кин. 昜, yáng) врше улогу фонетског показатеља. Први од наведених фонетских карактера - јин (појед кин. 侌, yīn) „облачно” идеографски спаја ђин (појед. кин. 今, jīn ) „сада, садашњост” и јун (појед. кин. 云, yún) „облак”. Јанг (појед. кин. 昜, Yáng) „светло” у себи има Ж (rì) 日 „сунце” и 勿 „силазак (сунчевих) зракова”. Тај карактер се може проширити додавањем радикала за сунце 日 како би настао карактер јанг (yáng, трад. кин. 暘) који носи значење изласка сунца или сунчеве светлости. Радикал за брдо 阝са претходно наведеним јин (трад. кин. 侌, yīn) карактером ствара јин (трад. кин. 陰, yīn) „затамљена страна брда” док јанг (трад. кин 陽, yáng), супротно, значи „осветљена страна брда”. У класичном кинеском језику, комбинација та два карактера са карактером таи (појед. кин. 太, tài ) „велики, диван, истакнут” чини имена два небеска тела. Таијин (трад. кин. 太陰,Tàiyīn) „месец” и Таијанг (трад. кин. 太陽, Tàiyáng) „сунце”.
Упрошћени карактери 阴 и阳, yīn и yáng, мешају исти радикал за „брдо” или „узвишицу” са не-фонетским јуе (појед. кин. 月, yuè) „месец” и Ж (појед.кин 日, rì) „сунце” карактерима. Тиме се сликовно описује „осенчена/осветљена страна брда”.
Значења Јин (yin) и јанг (yang) су речи са веома компликованим значењем.
У речницима се дају следећа значењаJohn DeFrancis, ed., ABC Chinese-English Comprehensive Dictionary. :
Jin (陰 или 阴):
(филозофија) негативан/пасиван/женски принцип у природи
презиме – ограничена морфема
месец
осенчени (део нечега)
прикривен, тајни, сакривен
негативан
северна страна брда
јужна страна реке
задњи део стеле
„у дубини” – Статични глагол
наоблачити (нешто, некога)
(бити) злокобан
Jang (陽 или 阳):
(филозофија) позитиван/активан/мушки принцип у природи – ограничена морфема
сунце
опуштен, у мировању
отворен, очит
припадник овог света (такође важи и за предмет)
мужеван
јужна страна брда
северна страна реке
Сложеница јинјанг (陰陽 или 阴阳) носи значење:
јин и јанг;
супротности;
древна кинеска астрономија;
тајанствене вештине;
шаман(изам);
астролог;
геоманцер.
Топоними
Многи називи за места у Кини (топоними) садрже у себи реч јанг (светла страна) и пар њих садржи јин (тамна страна). У Кини, као и на другим местима у северној хемисфери, сунчева светлост углавном долази са југа, и због тога ће јужни део планине или северна обала реке примити више директне сунчеве светлости него њена супротна страна.
Јанг се односи на „јужну страну брда” у називу места Хенгјанг (појед. кин. 衡陽, пинјин Héngyáng) које се налази јужно од врха Хенг (појед. кин. 衡山, пинјин Héng Shān) у провинцији Хунан, а на северну обалу реке у Луојангу (појед. кин. 洛陽, пинјин Luòyáng) који се налази северно од реке Луо (појед. кин. 洛河, пинјин Luòhé) у Хенану.
Јин се односи на „северну страну брда” у Хуајину (појед. кин. 華陰, пинјин Huáyīn) који се налази северно од врха Хуа (појед. кин. 華山, пинјин HuàShān) у провинцији Шанси.
Симболизам и значај
У симболу јин јанг, јин је црна страна са белом тачком, а јанг је бела страна са црном тачком. Однос између јина и јанга се често описује као сунчева светлост која се игра преко планине и долине. Јин (буквално „место у сенци” или „северни нагиб”) је тамна област заклоњена од стране планине, док јанг (буквално „сунчано место” или „јужни нагиб”) је осветљени део. Како се Сунце креће преко неба, јин и јанг постепено мењају места једно с другим, откривајући шта је заклоњено и заклањајући оно што је откривено.