Женевска декларација, позната и као Женевски споразум или Женевски пакт, била је декларација о политичком договору о привременом политичком уређењу у будућој заједници Јужних Словена који живе на територији бивше Аустроугарске монархије и Краљевине Србије. Договор су постигли предсједник српске владе Никола Пашић, представници српске парламентарне опозиције, представници Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба и представници Југословенског одбора. Преговори су вођени у Женеви у Швајцарској од 6. до 9. новембра 1918. и за циљ су имали да надограде и замијени Крфску декларацију из 1917. који су постигли Пашић и Анте Трумбић. Основу за разговоре дао је грчки премијер Елефтериос Венизелос у име Врховног ратног савјета Тројне антанте. Разговори су били неопходно у поступку стварања заједничке јужнословенске државе како би се силама Антанте показало да различите владе и интересне групе могу да сарађују на пројекту успостављања одрживе државе.
Трумбић и Антон Корошец били су на челу делегације Југословенског одбора и Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и углавном су преговоре водили са заједничке платформе. Српска опозиција стала је на страну Југословенског одбора с циљем поткопавања Пашићеве власти. Усвојен је Трумбићев приједлог о успостављању конфедералног система власти. Предвиђена је заједничка влада која би имала министарства спољних односа, одбране, финансија, комуникације и саобраћаја, као и неколико других ресора. Приједлог је такође прецизирао задржавање Министарског савјета у Краљевини Србији и Народног вијећа у Држави Словенаца, Хрвата и Срба као извршне власти, које би одвојено управљале пословима релевантним за двије државе. Пашић је такође пристао да призна Народно вијеће као легитимну владу и да затражи исто од Антанте. Пашић је прихватио Женевску декларацију тек након што је предсједник Француске Ремон Поенкаре лично интервенисао, тражећи да се сложи са Југословенским одбором.
Српска влада је прво прихватила декларацију, да би само неколико дана касније преокренула курс, када је Пашић у поруци министру финансија Стојану Протићу сугерисао да би регент пријестолонасљедник Александар могао искористи своју прерогативу за реконструкцију владе. Влада је одбацила Женевску декларацију и поднијела оставку — да би је два дана касније замијенила коалициона влада на челу са Пашићем и која је у своје редове укључила бившу опозицију. У Држави Словенаца, Хрвата и Срба је Светозар Прибићевић, саоснивач политичког савеза Хрватско-српска коалиција, такође одбацио Женевску декларацију. Суочен с унутрашњим немирима које је изазивао Зелени кадар, побунама сељака и војске, као и приближавањем италијанске војске која је спроводила територијалне захтјеве на основу Лондонског споразума након примирја у вили Ђусти, Народно вијеће је послало делегацију код регента пријестолонасљедника Александра да тражи хитно уједињење — које довело до успостављања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године.
Позадина Крфска декларација
мини|десно|Учесници преговора од јуна до јула 1917. који су резултовали усвајањем Крфске декларације.
Током Првог свјетског рата, Министарски савјет Краљевине Србије на челу са предсједником Николом Пашићем састао се са Југословенски одбором, -{ad hoc}- интересном групом коју је дјелимично финансирала Србија. Предсједавајући Југословенског одбора био је Анте Трумбић, а одбор је тврдио да представља Јужне Словене у Аустроугарској монархији. Конференција је сазвана 1917. на грчком острву Крф, а да би се расправљало о систему власти у будућој заједници Србије и хабзбуршких земаља насељених Јужним Словенима.
Састанак је за циљ имао повратак иницијативе југословенске идеје о уједињењу Јужних Словена, као и да сачува шансе за остваривање српских ратних циљева постављених у Нишкој декларацији. Обје стране су се сматрале угроженим након предложене тријалистичке реформе у Мајској декларацији Југословенског клуба, који су чинили јужнословенски представници у аустријском Рајхсрату које је предводио Антон Корошец, док је је Тројна антанта још увијек подржавала очување Аустроугарске. Лишен руске подршке од Фебруарске револуције, Пашић се осјећао принуђеним да преговара са Југословенским одбором.
Чланови Југословенског одбора сазнали су да је Антанта по Лондонском споразуму обећала Италији дијелове аустроугарске територије насељене Јужним Словенима, а да би придобила Италију да се придружи Антанти. Већина чланова одбора је то видјела као пријетњу која се може провјерити само уз помоћ Србије, подстичући их да прихвате Пашићев позив на Крф. Франо Супило, саоснивач владајуће Хрватско-српске коалиције у Хрватској и Славонији и најистакнутији члан Југословенског одбора и заговорник јужнословенске федерације, поднио је оставку на чланство у одбору у знак протеста. Супило је поднио оставку јер је његова обазривост на разговора без утврђивања српских намјера игнорисана.
Крфска конференција открила је сукоб између Пашића и Трумбића, јер се први залагао за централистичку државу, док је други желио федералистички систем власти плашећи се хегемоније Срба као најбројнијег народа у предложеној држави. Одговарајући на Трумбићеве захтјеве, Пашић је рекао да ће, уколико Хрвати буду инсистирали на федерацији, српска влада одустати од пројекта уједињења у корист стварања Велике Србије. Није постигнут договор о систему власти, а усвојена Крфска декларација оставила је будућој уставотворној скупштини да одлучује неодређеном квалификованом већином.
Сукоб Пашића и Трумбића мини|усправно|лево|Анте Трумбић је предводио Југословенски одбор пред стварање заједничке јужнословенске државе.
Било је очигледно да су се послије Крфске конференције односи између Пашића и Трумбића погоршали и настављали погоршавати током цијеле 1918. године. Њих двојица су се отворено размимоилазила око неколико питања за која се Трумбић залагао, укључујући питање признавања Срба, Хрвата и Словенаца који живе у Аустроугарској као савезнички народи, признавање Југословенског одбора као представника тих народа и Српског добровољачког корпуса као савезничке снаге састављене од Срба, Хрвата и Словенаца који живе у Аустроугарској. Будући да није могао сам да оствари те циљеве, Трумбић је желио да му Пашић помогне у убјеђивању сила Антанте у остварењу Трумбићевих захтјева. Њихови односи су остали напети, али упркос игнорисаним молбама Пашића, остали су у контакту до краја рата. Пашић и Трумбић су се састали 30. октобра у Паризу. Пашић је још једном одбио Трумбића, али је овога пута од остатка Југословенског одбора тражио да га овласти да непосредно тражи испуњење ранијих захтјева од сила Антанте, заобилазећи Пашића. Југословенски одбор је сљедећег дана дао пристанак.
Поред одбијања Трумбићевог захтјева, трвења је изазвао Пашићев одговор Антанти о потенцијалном очувању Аустроугарске. Уједињено Краљевство, Француска и Сједињене Америчке Државе су тежиле сепаратном миру са Аустроугарском, жељећи да је одвоје од Њемачке до почетка 1918. године. На ову позицију нису утицале ни Нишка, ни Крфска декларација. У јануару 1918. британски премијер Дејвид Лојд Џорџ потврдио је своју подршку опстанку Аустроугарске. Предсједник Сједињених Држава Вудро Вилсон се сложио у свом говору „Четрнаест тачака”, залажући се за аутономију народа Аустроугарске. То је у априлу навело Пашића да упути српског амбасадора у Сједињеним Држава да испита да ли би Србија могла да добије барем Босну и Херцеговину.
Лојд Џорџ и Пашић су се 15. октобра састали у Лондону како би разговарали о стварању јединствене јужнословенске државе са или без Србије — у посљедњем случају потенцијално унутар реформисане Аустроугарске. На Пашићево инсистирање да свака јужнословенска држава створена без Србије обесмишљава њене губитке, Лојд Џорџ је одговорио да све зависи од околности на крају рата: истакао је да уколико би српска војска заузела жељену територију прије примирја, Србија би ту територију могла да припоји. У супротном, дошло би до преговора о разматрању жеља погођеног становништва. Пашић је од 12. до 17. октобра дао неколико интервјуа британској штампи. Оптужен за империјализам, Пашић је одговорио да Србија ослобађа Хрвате и Словенце који ће добити прилику да се опредијеле за прикључење Србији или оснивање сопствене државе. Поменуо је да нема могућности образовања јужнословенске политичке заједнице равноправних.
Трумбић је уз подршку британских историчара Викама Стида и Артура Еванса безуспјешно тражио од Вилсона да расподјели америчке трупе у Хрватску и Славонију како би угушили нереде повезане са Зеленим кадром и зауставили плиму бољшевизма. Трумбић је посебно тражио да се не пусте италијанске или српске трупе на територију. Односи између Пашића и Трумбића су се погоршали до политичког, па чак и личног анимозитета. До краја 1918. Трумбић је сматрао да Пашића треба свргнути с власти као олигарха.
Укључење Народног вијећа мини|усправно|десно|Антон Корошец, предсједавајући Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба 1918. године.
Представници словеначких, хрватских и српских политичких странака у Аустроугарској организовали су 5—6. октобра Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, које је радило на проглашењу независности. То тијело се 18. октобра прогласило средишњим органом новопроглашене Државе Словенаца, Хрвата и Срба, која је обухватала Словеначке земље, Хрватску и Славонију, Далмацију и Босну и Херцеговину. Народно вијеће је за предсједника изабрало Корошеца, а имало је и два потпредсједника. Један је био Светозар Прибићевић, саоснивач владајуће Хрватско-српске коалиције и једини вођа од Супилове смрти 1917. године. Други потпредсједник је био Анте Павелић, вођа Старчевићеве странке права (милиновци).
Народно вијеће је 26. октобра одлучило да овласти Југословенски одбор да говори у име вијећа. Истог дана, Корошец се у Бечу састао са аустријским министром-предсједником Хајнрихом Ламашем и са секретаром Југословенског клуба Грегором Жерјавом кренуо у Швајцарску гдје их је 29. октобра дочекао Мелко Чингрија, још један бивши члан Југословенског клуба. Корошец је од Народног вијећа добио задатак да „извиди међународну ситуацију и успостави везу са Југословенским одбором”. Истог дана је Хрватски сабор прогласио прекид веза са Аустроугарском и изабрао Корошеца за предсједника Државе Словенаца, Хрвата и Срба. За потпредсједнике су изабрани Прибићевић и Павелић.
Када су сазнали за Корошецов долазак, и Пашић и Трумбић су му се обратили. Трумбић је 31. октобра писао Корошецу писмо у којем је изложио своје разговоре с Пашиће и тражио да се Југословенски одбор призна као тијело које заступа интересе народа који живе у новопроглашеној држави. Пашић је Корошеца видио као потенцијалну алтернативу Трумбићу, који је имао легитимитет као изабрани посланик. Спремао се да са представницима српске опозиције Милорадом Драшковићем и Марком Трифковићем отпутује у Швајцарску на састанак са Корошецом. Корошец је 1. новембра позвао Трумбића и Пашића на одвојене разговоре у Женеви, Корошец није могао путује у Париз, јер му је издата виза само за неутралну Швајцарску.
Новембарска конференција Париски преговори мини|усправно|лево|Никола Пашић је представљао српску владу на преговорима о Женевској декларацији.
Трумбић је писао Пашићу 11. октобра 1918. с приједлогом да се за двије седмице поново сазову стране Крфске декларације и представници Црногорског одбора за народно уједињење у Паризу како би се обезбједило, олакшало и убрзало уједињење. Иако је Пашић 25. октобра писао позивајући Трумбића да га посјети у Паризу, Пашић је игнорисао приједлог од 11. октобра. Пашић је 1. новембра у извјештају регенту пријестолонасљеднику, преко официра за везу Српске војске у Загребу, потпуковника Душана Симовића, тражио да се Прибичевићу пошаље порука. У поруци Пашић моли Прибичевића да сарађује с њим на хитном уједињењу ради одбране од италијанског иредентизма. Као одговор, Прибичевић је Симовићу давао редовне информације о политичкој ситуацији.