Милорад Мајић (Нови Бечеј, 6. септембар 1906 — Београд, 6. децембар 1974) био је српски филмски и позоришни глумац.
Каријера
Милорад Мајић је рођен 6. септембра 1906. године у Новом Бечеју. Основну школу завршио је у месту рођења, да би потом две године похађао Препарандију (учитељску школу) у Сомбору, коју напушта са жељом да упише ликовну академију. По повратку у родно место у потпуности се посветио сликању, али у нади да ће уписати ликовну академију, Милорад одлази у Загреб где се годину дана припремао за пријемни испит, али му је то ипак остала само неостварена жеља.
У Новом Бечеју је 1929. године гостовало десетак дана Градско повлашћено позориште из Ниша, чији су глумци становали у хотелу његовог стрица Славка Крке, који је у истом држао и новобечејски биоскоп. Била је то прилика да се Милорад дружи и боље упозна са глумцима. Када је нишка дружина напуштала Нови Бечеј у глумачком каравану био је и Милорад, који је са њима стигао у град на Нишави. У Нишу се упознао са глумицом Наталијом (Наташом) Нешовић, рођеном Београђанком, која ће му убрзо постати животна сапутница. У жељи да буду ближе родном крају, млади брачни пар 1931. напушта Ниш, са жељом да глумачку каријеру наставе у Новом Саду. Како је била летња пауза, успутна станица им је био Нови Бечеј, где су током лета организовали неколико занимљивих позоришних представа и неколико драмских вечери, што је забележено и у „Југословенском дневнику“, 31. јул 1931. године. Првих дана јесени и на почетку сезоне 1931/32, нашли су се на списку глумаца новосадског Српског народног позоришта. По окончању прве сезоне у СНП (31. августа 1932) родила им се ћерка (Дубравка Нешовић), што је утицало да привремено напусте Нови Сад, пређу у Београд код Наташиних родитеља и глумачку каријеру наставе у приватном позоришту Петра Милосављевића.
Ратне године је провео у Новом Бечеју и Панчеву, где функционише Дунавско народно позориште. После ослобођења игра у Панчеву и у новоформираном Народном позоришту „Стерија“ у Вршцу. После Бања Луке, где се опробао и као редитељ („Покондирена тиква“), враћа се у Војводину и за две године (1951 -1953) у Народно позориште у Сомбору, остварио је двадесетак запажених рола и режирао представу „Улични свирачи“ Паула Шурека, у којој је наступио и као глумац. После Сомбора, ређали су се градови као на филмској траци, по трећи пут Панчево, затим Цетиње, Титоград (данас Подгорица), Ужице, да би каријеру окончао у Зеници, где је 1970. отишао у пензију.
Крајем педесетих година, Мајић се поред позоришта исказао и на филму. Дебитовао је у филму Четири километра на сат, улогом Оп Јо, за коју је добио Златну арену у Пули за епизодну мушку улогу. Године 1958, у анкети београдског НИН-а био је међу десет најпопуларнијих југословенских глумаца. Поред филмског спектакла Козара играо је у још 14 филмова, као и у ТВ серији „Изданци из опаљеног грма“ (1972). Преминуо је 6. децембра 1974. године у Београду.
Филмографија 195019601970Укупно Дугометражни филм28313 ТВ серија0011 Кратки филм0101 Укупно29415
|- style="background: Lavender; text-align:center; " | colspan="4" |1950.-те |- | 1958. || Четири километра на сат || Оп Јо |- | 1959. || Пет минута раја || Логораш |- style="background: Lavender; text-align:center; " | colspan="4" |1960.-те |- | 1960. || Боље је умети || Слепац |- | 1962. || Козара || Деда |- | 1962. || Степа || Панталеј |- | 1963. || Невесињска пушка || / |- | 1963. || Ветар нешто носи Кратки филм || / |- | 1963. || Две ноћи у једном дану || Сељак |- | 1968. || Узрок смрти не помињати || Старац |- | 1968. || Биће скоро пропаст света || / |- | 1969. || Заседа || Старац Божо |- style="background: Lavender; text-align:center; " | colspan="4" |1970.-те |- | 1970. || Сирома’ сам ал’ сам бесан || / |- | 1970. || Иду дани || |- | 1972. || Трагови црне девојке || / |- | 1972. || Изданци из опаљеног грма ТВ серија || Милутинов деда
Референце
Спољашње везе
Категорија:Рођени 1906. Категорија:Умрли 1974. Категорија:Српски глумци Категорија:Југословенски глумци Категорија:Глумци из Новог Бечеја Категорија:Добитници награде Златна арена