Четрнаеата средњобосанска народноослободилачка udarna бригада била је бригада Једанаесте крајишке партизанске дивизије НОВЈ. Формирана je 17. октобра 1943, на узвисини Цер код Прњавора. Према наређену Оперативног штаба и Обласног комитета КПЈ за Босанску Крајину, од 15. октобра те године. У нен састав био је укључен обновљени Четврти крајишки народноослободилачки партизански одред (касније Бањалучки), почетком фебруара 1943.Đondović R., Ur. (1989): Sanitetska služba u narodnooslobodilačkom ratu Jugoslavije 1941-1945, Knj. 2: Nastanak i razvoj sanitetske službe u oružanim snagama narodnooslobodilačkog pokreta u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Makedoniji; Biblioteka Ratna prošlost naroda i narodnosti Jugoslavije, knj. 361. Monografija Jedinica NOV i PO Jugoslavije, Knj. 150). Vojnoizdavački i novinski centar, Sanitetska uprava SSNO, Beograd.Samardžija S. (1983): Četrnaesta srednjobosanska NOU brigada. Skupština opštine Prnjavor, Banja Luka.
Формирање бригаде Четрнаеста средњобосанска НО ударна бригада је формирана према директиви Штаба 1. босанског НОУ корпуса, у писму од јуна 1943, која је упућена Штабу 12. НОУ дивизије, која је у то време деловала на подручју средње Босне. Главна порука те наредбе је била да Бањалучки партизански одред прерасте у бригаду. "[а].
Према поменутој директиви, две јединице 14. Бригаде — дотадашњи Бањалучки и Прњаворски НОП одред — требало је хитно распоредити у селу Глоговац, код Прњавора да тамо обаве припреме за свечани чин формирања Бригаде. Као дан оснутка одређена је недеља, 17. октобра 1943, са почетком у 8:00 сати; локација је била на узвисини Цер, код Прњавора.
Бригада је током 17. октобра, са полазишта у селу Штрпци кренула на Цер, подијељена на мање јединице. Због предострожности, избјегнут је правац кретања преко Прњавора и кренули су се преко узвисине Вучјак и села Кремне, а затим преко реке Вијаке, све до зборног мјеста. Покрет Бригаде је планиран је тако да се на Цер стигне око 7:30 сати, како би се на време постројила. Истовремено су на Цер пристизали 1. и 4. батаљон 5. козарачке НОУ бригаде, са члановима штаба бригаде: Ранком Шипком, Радом Кондићем, Ником Јуринчићем и главнина 12. крајишке НОУ бригаде, чији је командант био Петар Мећава. Поред дијелова 5. Козарачке и 12. крајишке бригаде, за смотру су постројени и партизански одреди: Бањалучки, Црновршки, Тешањско-теслићки и Прњаворски.
Од органа „народне власти” и партијско-политичких руководстава присуствовали су — секретар Окружног комитета КПЈ за средњу Босну Илија Костић; председник среског НОО Прњавор Вид Њежић, командант војног партизанског подручја Илија Славнић и комесар подручја Здравко Прерадовић Брацо. На Цер је дошао и штаб 11. дивизије, на челу са командантом Јосипом Мажаром Сошом и комесаром Жарком Згоњанином, којима је командант 14. бригаде предао рапорт.
Ратну пут бригаде Почетни распоред јединица и прве борбе Након оснивачког славља на Церу, батаљони 14. СБНОУ бригаде су упућени су у села североисточно од Прњавора (Мачино Брдо, Илова). Слиједећа два дана организиране су смотре и упознавање бораца са руководством. Евидентирано је оружје, распоређивала муниција и прављени спискови бораца по водовима и десетинама. Такођер су одржани и четни и водни састанци, као и састанци партијских ћелија и СКОЈ-евских актива. На дан формирања Бригада је имала 565 бораца и старјешина.
У Бригади је у то време био 61 члан КПЈ и 93 члана СКОЈ-а. Тада је укључена у 11. НОУ дивизији која је у свом саставу имала још 5. козарску и 12. крајишку бригаду и неколико одреда. Дивизија је, у доста широкој слободној територији, држала Прњавор и Котор-Варош. Већи непријатељски гарнизони су били у Бањој Луци, Јајцу, Травнику, Зеници, Добоју, Теслићу и Дервенти. Подржавале су их и сеоске усташке милиције кој су повремено упадале на слободну територију, претећи већим покретима и новом офанзивом. Поред тих окупаторско-усташких снага, у средњој Босни су деловали и четници. Они су још с прољећа 1943, на подручју Котор-Вароши, формирали тзв. „Врбаску четничку бригаду”. Прво се, из четничког одреда „Борје” (командант Раде Радић), издвојио батаљон „Кнез Арсен” који је познат као „Мотајички четнички одред” (командант Никола Форкапа). Након тога је батаљон „Краљ Петар ИИ” проглашен „Љубићком четничком бригадом” (командант Илија Малић), а само пет дана пре формирања 14. бригаде, 12. октобра 1943, од преосталог дијела „Борјанског четничког одреда” формиране су „Теслићка” и „Бањалучка четничка бригада”. Од „Мотајичког четничког одреда” формирана „Мотајичка четничка бригада” (командант Владо Винчић). Тако је у средњој Босни, почетком октобра, било пет четничких бригада укључених у „Средњобосански четнички корпус” Лазе Тешановића. Тај корпус, са око 1.900 четника, био је под командом четничког штаба „Западна Босна” као и „Крајишког четничког корпуса” Уроша Дреновића. Неке од тих јединица су често упадале у слободну територију и присиљавали партизанске снаге на перманентну, исцрпљујућу мобилност.
У таквим увјетима је 14. бригада била скоро цијели остатак НОР-а. Унаточ томе, сталним ударима по четницима, уз истовремено привлачење нових бораца, она је доприносила делотворнијем формирању нових средњобосанских јединица, а тиме слабљењу и разбијању четника, што је и био њен најважнији задатак. Први борбени покрет против четника око Мотајице, Бригада је извела 20. октобра, када се једна патрола 3. батаљона, у селу Мишковци, сукобила са мањом четничком групом. При томе су убијена два четника и заплијењен један пушкомитраљез.
Дана 29. октобра 1943, Штаб бригаде је био у рејону село Лепеница — Ситнеши. Тога дана је формиран Бригадни комитет СКОЈ-а. Како мјесто помоћника политичког комесара бригаде није било попуњено, састанком је руководио политички комесар бригаде Војо Ступар. За првог секретара бригадног СКОЈ-а изабран је Адван Хозић, из Котор-Вароши. Штаб 11. дивизије је Петој козарачкој и 14. бригади, 30. октобра, је издао наређење да оду у Лијевче поље и „ликвидирају упоришта” између Врбаса и Саве, као и цесте Босанска Градишка — Клашнице (код Лакташа): Разбој, Кукуље, Косијерово и Јунузовци и савладају усташе у селу Долина и четнике у селу Бајинци. Пета козарачка је те ноћи имала задатак да ликвидира непријатељску посаду у селу Разбој, где се налазио и мост преко Врбаса. Притом је 14. бригада требала, продором ка комуникацији Босанска Градишка — Бања Лука и поменутим селима, заштитити овај напад 5. бригаде од могуће интервенције Немаца или четника и усташа из правца села Александровац и Топола. Главни циљ овог маневра је био да се угрози пут Градишка — Бања Лука и одвуче пажна непријатеља са пруге Бања Лука — Босански Нови. Осим тога, у Дивизији се планирало да ће послије ове акције порасти могућности за мобилизацију нових бораца у јединице НОВ из Лијевча поља. Очекивало се ће на том подручју ојачати партизански утјецај и да ће се боље повезати раније ослобођена територија Козаре са ослобођеном Жупом на десној обали Врбаса. У свом наређењу, Штаб дивизије је достав ио и податке о непријатељу.
У даљем развоју догађаја, трећи батаљон је током ноћи с једном четом претресао село Бајинце, а главнина Батаљона — Доњу и Горњу Долину, где је убијено неколико усташа. Штаб бригаде се те ноћи смјестио у селу Трошељи, док је 1. батаљон бригаде исте ноћи стигао у рејон села Средња и Доња Топола, на комуникацији Босанска Градишка — Бања Лука. Током наредног дана, збиле су се борбе око тзв. „Црвене цркве” са дијеловима неког од тамошњих њемачких полицијских батаљона, који су били формирани од љевчанског њемачког становништва. Непријатељ је био присиљен да на то подручје премјести и дијелове својих јединица из Босанске Градишке. Други од батаљона је успјешно пресекао телефонске везе и поставио заседу на путу Топола — Разбој.
У зору, 1. новембра, 14. НОУ бригада се, преко Врбаса, вратила у средњу Босну. Током боравка око Врбаса погинуо је командир 2. чете 2. батаљона Војислав Микић (која је била у Српцу).
По наређењу Штаба 11. НОУ дивизије, Бригада је на подручју Мотајице, оставила свој 2. батаљон, који је, поред осталог, био потребан том терену, где је постојао већи омладински актив. Младеж је помогала при формирању Мотајичке партизанске чете. Преостала два батаљона су 3. новембра кренула према прузи Добој — Дервента, да учествују у акцији у част 26-годишњице Октобарске револуције. Током покрета, стигло је ново наређење, по којем је Бригада упућена према реци Сави, где је требало прихватити 12. славонску бригаду. Она се пребацивала на подручје средње Босне.
Штаб 14. бригаде очекивао је да ће та бригада Саву прећи између Српца и Кобаша, јер је ту Мотајица најближа реци. Зато је на тој локацији и распоређен 2. батаљон. То је подузето да би се избјегла могућа интервенција непријатеља из правца Дервенте, чиме би се омогућило прихватање јединице која је пристизала из Славоније. Са истим циљем је и Први батаљон усмјерен према селу Трстеница. Трећи батаљон Бригаде је, као резерва према четницима, запосео положаје на подручју Илова — Кунова — Смртићи.
У ноћи 3/4. новембра, 12. славонска бригада није прешла Саву, па је 14. СНОУБ остала на заузетим положајима цијелог сљедећег дана. Трећи батаљон је наредне ноћи, према Дервенти, упутио јаче извиднице ситуације на терену. Том приликом напао и разоружао посаду бункера у селу Агићи. Посада је припадала 6. ловачкој пуковнији, чији је штаб био у Дервенти.
Дванаеста славонска бригада је, у зору 5. новембра, почела прелазити Саву, у рејону села Дубочац. Том приликом је изненадила непријатеља и отела скелу. Најближи том рејону био је 1. батаљон 14. бригаде. Послије ове релативно слабе координације између 14. и 12. славонске бригаде у ноћи 5/6. новембра, 3. батаљон 14. бригаде је напао непријатељско упориште звано Хептинг, код села Календеровци, које је било добро утврђено. Одбрану је подржавала и непријатељска артиљерија са ватрених положаја око Дервенте. Упркос томе, 3. батаљон је пошао у препад и брзо овладао прелазима. Убацио се се у унутрашњост система непријатељских линија, а атим га ликвидирао по дијеловима. Други батаљон Бригаде је до 7. новембра задржан у рејону доњег тока Врбаса. Тога дана се, у селу Пребјезима, сукобио са „јуришним батаљоном” Мотајичке четничке бригаде. Четници су побјегли преко моста на Врбасу, који су под својом контролом држали жандари или СС-овска посада из Разбоја.
Око 10. новембра, четници су напали 2. батаљон око Врбаса и принудили га на повлачење. Новонастала ситуација је захтијевала да се Батаљон из Липља врати према Прњавору, али је од села Кулаша кренуо уз Укрину у село Стару Дубраву. Батаљон је, седмицу касније, у селима Стара и Нова Дубрава, укључен у састав Бригаде. Тада је, са штабом 14. Бригаде био командант 11. дивизије — Јосип Мажар Шоша. Дошао је да координира судејствима 14. бригаде са 1. и 3. батаљоном 5. козарачке бригаде. Ти су се, преко Узломца, враћали са подручја Котор-Вароши. Успут су требали напасти четничке јединице у Јошавки, а 14. бригада да те исте четнике истовремено нападне од Козје главе и Дивана. Четници су, притиснути са две стране, одступили према Црном врху. У том окршају са четницима, између осталих, рањени су и Бошко Сувајац и Стојан Драгојевић, из 3. чете 2. батаљона. Командант дивизије дао је тога дана задатке 14. бригади и батаљонима 5. козарачке за дејство наредног дана, а затим се, са групом од око двадесетак скојевских руководилаца чета из 5. и 14. бригаде вратио за Прњавор.