Руски грађански рат се водио од 1917. до 1923. Након успеха Октобарске револуције, нова руска (бољшевичка) влада је решила да успостави мир са Немачком, као што су обећали руском народу пре револуције. Званични споразум Брест-Литовски мир је потписан 6. марта 1918. Мир је био једини избор у очима Бољшевика, јер је руска војска била у хаосу када су Немци започели своје напредовање у фебруару 1918. Руска војска је организована у Црвену армију и још увек је била у расулу.
Мир је изазвао велик број не-бољшевика унутар и изван Русије у борбу против нове власти. На пример, Винстон Черчил је рекао да бољшевизам мора бити ”угушен у својој колевци”.
Већина борби се завршила 1920, али значајни отпори у неким деловима су се наставили до 1922 (на пример Кронштатски устанак, Тамбовска побуна и задњи Бели отпор на Руском далеком истоку).
Совјетска историографија традиционално није примењивала одредницу “Руски” и користила је термин “Грађански рат и Војна интервенција 1917—1923”, зато што је у својој дефиницији укључивао и Совјетско-украјински рат, Пољско-совјетски рат, побуну Басмачија итд.
Општи преглед Рат се углавном водио између Црвених који су углавном били комунисти и револуционари, и Белих, широке коалиције монархиста, конзервативаца, либерала и социјалиста који су се противили бољшевичкој револуцији. Националистички покрет познат као Зелени и анархисти познати као Црни, су играли много мању улогу у рату, понекад нападавши и Црвене и Беле, а понекад чак и једни друге. Антанта и неке друге земље су интервенисале на страни Белих, даље разбуктавајући грађански рат.
Рат је вођен на три главна фронта: источном, јужном и северозападном. Може се приближно поделити на три периода.
Први период је трајао од Октобарске револуције до примирја. Прво је крајем новембра 1917. нова бољшевичка влада прогласила да ће традиционалном козачком земљом сада управљати држава. Ово је изазвало побуну Добровољачке армије у донском региону коју је предводио генерал Каљедин. Затим је потписивање Брест-Литовског мира резултовало директном интервенцијом савезника у Русији и наоружавање војних снага које би се супротстављале влади бољшевика.
Већина борби у првом периоду је било спорадично, укључујући само мале групе. Међу учесницима су били Чехословаци, знани просто као Чешка легија или Бели Чеси, Пољаци из 5. пољске пешадијске дивизије и пробољшевички Црвени литвански стрелци.
Лењин је био изненађен избијањем грађанског рата и у почетку је потцењивао величину снага који су устали против нове владе.
Други период рата је био кључни период рата, који је трајао од јануара до новембра 1919. У почетку су напредовања Беле армије са југа (под Дењикином), са истока (под Колчаком и са северозапада (под Јуденичом) биле успешна, потискујући нову Црвену армију на сва три фронта. Али Лав Троцки је реорганизовао Црвену армију и натерао назад Колчакове снаге (у јуну) и Дењикинове и Јуденичовљеве армије (у октобру). Борбена моћ свих Белих армија је сломљена скоро истовремено средином новембра.
Трећи период рата је била опсада последњих снага Белих на Криму. Петар Врангел је окупио остатке Дењикинове армије и утврдио њене позиције на Криму. Они су држали своје позиције док се Црвена армија није вратила из Пољске, где се борила у Пољско-совјетском рату. Када су се пуне снаге Црвене армије обрушиле на њих, Бели су брзо били надјачани, а преостали војници су се евакуисали у Истанбул новембра 1920.
Ток догађаја Први покушај да се преотме власт од бољшевика је учињен Керенски-Красновљевом побуном октобра 1917. Њу је подржала побуна Јункера у Петрограду, али их је брзо угушила Црвена гарда.
Почетна група која се борила против комуниста су биле локалне козачке армије које су изразиле своју верност привременој влади. Истакнут међу њима је био Алексеј Каљедин од Донских козака и Григориј Семјенов од Сибирских Козака. У новембру, генерал Михаил Алексејев, стари царски врховни командант, је почео да организује Добровољачку армију у Новочеркаску. У децембру му се придружио Лавр Корнилов. Ове снаге су се бориле против бољшевичке армије широм Украјине. Козаци су заузели Ростов на Дону децембра 1917.
1918.
Брест-Литовски мир, који је избацио Русију из рата и дао Немачкој контролу над великим пространствима западне Русије, је дошао као грозан шок за савезнике. Британци и Французи су широко снабдевали Русију ратним материјалом и новцем. Након мира, чинило се као да је много од тог материјала пало у руке Немаца. Као резултат, Велика Британија и Француска су послале војнике у руске луке. Било је неколико мањих сукоба са војницима који су били одани бољшевицима, али је било мало крвопролића.
Тек у пролеће 1918. мењшевици и Социјалистичка-револуционарна партија су се придружиле оружаној борби против бољшевика. Они су у почетку били против рата са бољшевицима, али су Брест-Литовски мир и успостављање строгих диктаторских мера променили њихов став. Они су могли бити озбиљна претња, пошто су имали велику популарност и ауторитет због својих добрих резултата на изборима за Руску конститутивну скупштину 1918. Ипак, њима је недостајала војска. Рани покушај Социјалистичко-револуционарне партије да регрутује летонске војнике у јулу 1918. је био неуспешан. На њихову срећу, Чешка легија се показала као поузданија група у помоћ њиховој “демократској контрареволуцији”.
Чешка легија је била део руске војске и до октобра 1917. је бројала око 30.000 људи. Већина су били бивши ратни заробљеници и дезертери из аустроугарске војске. Подстакнута од стране Томаша Масарика, легија је преименована у Чехословачки армијски корпус и надала се настављању борбе против Немаца. Споразум са новом бољшевичком владом да им се обезбеди пролаз до мора преко Владивостока (да би се могли вратити у Чехословачку) је пропао због покушаја да се разоружа корпус. Уместо тога, његови војници су разоружали бољшевичке војнике у Чељабинску јуна 1918. За месец дана Чешка легија је загосподарила већином Транссибирске железнице од Бајкалског језера до планине Урал. До августа су проширили своју контролу, заузевши Јекатеринбург 26. јула 1918.
Мењшевици и Социјалистички револуционари су подржавали сељаке који су се супротстављали совјетској контроли залиха хране. Маја 1918, уз помоћ Чешке легије, су заузели Самару и Саратов, основавши Комитет чланова конститутивне скупштине (Комуч). До јула се власт Комуча проширила над већином територија које је контролисала Чешка легија. Комуч је увео социјалистички програм реформи, али без непопуларних економских промена које су совјети спроводили. мини|десно|200п|Пропагандни постер Белих који приказује Троцког као „црвеног ђавола“, настојећи да пробуди и антисемитизам. Горњи текст значи „Слобода и мир у Совдепији“ Такође су постојале конзервативне и националистичке “владе” које су стварали Башкири, Киргизи и Татари, као и Сибирска регионална влада у Омску. У септембру 1918, све антисовјетске владе су се састале у Уфи и договорили се да оснују нову руску Привремену владу у Омску, на челу са Директоријумом од пет чланова: три социјалистичка револуционара (Авксентијев, Болдирев и Зезнзинов) и двојице Кадета (Виноградов и Вологодски).
Ипак, нова влада је брзо дошла под утицај новог министра рата, контраадмирала Колчака. 18. новембра преврат је успоставио Колчака као диктатора. Чланови Директоријума су били ухапшени, а Колчак је именован “Врховним господаром Русије”. Колчак је био аполитичан и није био умешан у преврат. Он се доказао неефикасним и као политички и као војни лидер (његова обука је била за поморског официра). Такође се није слагао са вођама Чешке легије, најјаче војне формације у подручју.
За совјете је појава адмирала Колчака била политичка победа, јер је то потврдило њихове противнике као антидемократске реакционаре. Након реорганизације Народне армије, Колчакове снаге су заузеле Перм и Уфу децембра 1918. Али то је крајњи домет његове армије.
У јулу су двојица социјалиста-револуционара убили немачког амбасадора у Москви, грофа Мирбаха, у циљу да испровоцирају Немачку да обнови непријатељства. Други социјалисти-револуционари су покушали да окрену војнике Црвена армије против владе бољшевика, али је она успела да угуши ове локалне побуне, а Лењин се лично извинио Немцима због убиства. Као одговор на следећа два терористичка акта 30. августа, убиства шефа петроградске Чеке, Мојсеја Урицког и рањавања Лењина, покренут је “Црвени терор”. Мењшевици и социјалисти-револуционари су протерани са територије бољшевика и свако оптужен за контрареволуционарне активности је могао бити ухапшен или погубљен без суђења.
1919. Позорница је сада била спремна за кључну годину грађанског рата. Бољшевичка влада је чврсто контролисала срце Русије, од Петрограда до Москве и јужно до Волгограда. Против ове владе на истоку, адмирал Колчак је имао малу армију и контролу над делом Транссибирске железнице. На југу су козачке армије контролисале велик део Дона и Украјине. На Кавказу генерал Дењикин је окупио армију. У новооснованој држави Естонији, генерал Јуденич је организовао армију. Естонија је била нескривено против бољшевика и борила се против њих од новембра 1918. Французи су заузели Одесу, а Британци Мурманск. Британци и Американци су заузели Архангелск, а Јапанци су заузели Владивосток.
Троцки је наредио бољшевицима да прво поврате Украјину. Ово је остварено у краткој кампањи у зиму-пролеће 1919. Козаци су били неспособни да се организују и искористе своје успехе са краја 1917. То је за последицу имало да, када је совјетска противофанзива почела јануара 1919. под бољшевичким командантом Владимиром Антоновим, козачке снаге су се брзо распале. Црвена армија је освојила Кијев 3. фебруара 1919, а десет дана касније, са својом армијом у расулу, генерал Каљедин је извршио самоубиство. Ростов на Дону је освојен у марту 1919. Козачка Добровољачка армија се евакуисала у Кубањ, где се придружила Кубанским козацима да би покренули неуспешан напад на Јекатеринодар. Генерал Корнилов је убијен у борбама 13. априла. Команда над операцијом је прешла генералу Дењикину који је искористио неколико наредних месеци да поново организује своју козачку војску. У октобру је од срчаног удара преминуо генерал Алексејев, а генерал Дењикин је постао (барем теоријски) врховни вођа армија Белих у јужној Русији.
Са бољшевичким трупама за које се чинило да су победиле у Украјини, Французи су повукли своје војнике из Одесе 8. априла 1919. Француски војници се скоро нису ни борили – разумљива одлука због конфузије која је трајала годину и по дана. Ипак, када су се они повукли, десетине хиљада људи који су се бојали бољшевика и који су побегли у Одесу, су остављени на милост Црвеној армији.
Док се рат водио у Украјини, Троцки је послао другу армију против Колчакових снага. Ова армија, коју је предводио способан командант Михаил Тухачевски, је повратила Јекатеринбург 27. јануара 1919. и наставила да потискује Беле дуж Транссибирске железнице. Обе стране су имале победе и поразе, али је до средине лета Црвена армија била већа од Беле армије и освајала је земљу коју је изгубила раније. Британци и Американци су повукли своје снаге из Мурманска и Архангелска пре почетка зиме, мало постигавши у рату. Црвена армија је освојила Омск 14. новембра 1919. Адмирал Колчак је изгубио контролу над својом владом након свог пораза и Бела армија у Сибиру је у бити престала да постоји до децембра.
Иако је Велика Британија повукла своје војнике, наставила је да пружа значајну војну помоћ (новац, оружје, муницију и неке војне саветнике) Белој армији током 1919, посебно генералу Јуденичу. Без њихове помоћи Беле армије би вероватно изгубиле рат много раније због недостатка оружја.