Стари Бановци су насеље у Србији у општини Стара Пазова у Сремском округу. Налазе се у источном Срему, на десној обали Дунава, на територији општине Стара Пазова. Према попису из 2022. било је 5901 становника.

Овде се налази Српска православна црква Светог Николе у Старим Бановцима.

Географија Насеље је спојено са Новим Бановцима са којима чини једну целину, познату и као Бановци, који имају око 16.000 становника. Поред места пролази ауто-пут Е-75 који представља главну везу Бановаца и Београда, као и везу Бановаца и Новог Сада који је удаљен 60 km.

Кроз насеље пролази и регионални пут који повезује Бановце са Батајницом, Земуном, Београдом, Угриновцима, Добановцима, Сурчином као и регионални пут који повезује Бановце са подунавским селима Белегишом, Сурдуком, Новим и Старим Сланкаменом, Крчедином, Бешком, а потом са Сремским Карловцима и Новим Садом. Такође постоје и регионални путеви Бановци-Нова Пазова-Шимановци и Бановци-Стара Пазова-Инђија-Голубинци-Путинци-Рума-Сремска Митровица.

Историја мини|десно|200п|Споменик у центру Старих Бановаца Простор данашњих Бановаца се налазио у оквиру Османског царства од 1521, када је ово царство заузело (дотад угарски) Срем.

Током 16. века приметан је пораст становништва у насељу. Бановци су били једно од највећих насељених хришћанских места земунске пописне области, уз Батајницу, Бежанију, Добановце и сами Земун. Као кнезови села помињу се Вучко Брајан (1568), Петар Брајан (1578) и Вукашин Вукдраг (1590). +Број хришћанских пореских домаћинстава према османским пописним дефтеримаГодинаБрој домаћинстава1546.491568.551578.581590.31 Првобитно насеље, које се спомиње и под именом Дариновци (1606), налазило се највероватније на самој обали Дунава, на некадашњем платоу између Петринаца и Касарне (данашњи Нови Бановци). Насеље је премештено на место до 2-3 километра југозападно од данашњег највероватније у другој половини 17. века због промене правца тока Дунава и делимичне пропасти платоа, када је названо Туса.

Након Пожаревачког мира (1716), део Срема око Земуна је из османских руку прешао у хабзбуршке, у оквиру Краљевине Угарске. Непосредно по освајању, Туса је стављена под управу Дворске коморе на период од десет година, након чега је прикључена Карловачком властелинству (1728), па потом Земунском (1734).

Највероватније због великог промета и опасности везаних за њега на том месту, које се налазило на "царском путу" између Земуна и Варадина, дошло је до повратка Тусана на стару локацију (на тадашњој обали Дунава) између 1716. и 1730, када се међу становништвом усталио назив Бановци. Име Туса је, међутим, у неким актима остало у паралелној употреби све до средине 18. века.

Православна црква у насељу подигнута је од плетера 1726. У насељу су искључиво грађене земунице покривене сламом, рогозом и трском. Грађено је без реда и плана, те се о улицама није могло говорити - као што је и остало приметно на мапи уз попис из 1730.

Имајући у виду потпуну промену власти и тешке намете, ускоро се јавила и хајдучија. Тако су 21. марта 1732 око два часа поподне провалили хајдуци, па је харамбаша по имену Божа узео од сваког воденичара по 12 дуката и запретио локалном механџији што није убрао "хајдучки разрез" за прошлу годину.

Заједно са Батајницом и Белегишом, Туса је припала Земунском властелинству породице Шенборн 1734. Као и становници других села овог властелинства, и овдашњи становници су се жалили на тешке дажбине. Једна од жалби говори да су Тусани обавезом подвоза, будући на друму, тако оптерећени да знати не можемо, мало што себе и радимо.

Тешке дажбине су довеле и до расељавања. Од 21 познате породице у селу из 1732, до 1736/7. је остало свега 9. У тим годинама, презиме Тусанин се јавља у Сурчину, а Бановчанин у Попинцима, што потврђује претпоставку о расељењу. Према попису из 1732, у Бановцима је било укупно 53 пореске куће, док је према попису из 1736/7. записан 31 кућни старешина, са 10 ожењених и 4 неожењена одрасла брата и сина. На потоњем попису забележено је да је сеоски кнез био Живко Милутиновић, Стојадин Велемирковић ешкут, а Јован Рус пандур.

Насеље је 1745. откупљено од породице Шенборн и укључено у сремску Војну границу, где су укључени у новоформираном Подунавском одсеку (1746). Ово је учињено иако се од 31 породице на изјашњавању ниједна није изјаснила за припадност Граници. Будући да је арондација земљишта изведена тако да је велики део земље коју су становници Бановаца користили за своје потребе остао у Провинцијалу, 1749. дошло је до значајног спора између становника Бановаца и Војке везаних за атар. Комисија је пресудила углавном у корист Војке, те је од тада забележена и шаљива изрека: Што си га подбочио, као Војка Бановце.

Ускоро су почеле да ничу зграде од дрвета и черпића, да би од 1760. почео и процес ушоравања, првобитно у три главне улице, од којих је главна била "грчка". У периоду између 1760. и 1780. појавиле су се и зграде од чврстог материјала, чему је сведочила и нова зграда цркве, прво израђена од дрвета (1750), а онда и од опеке (1766).

Током сеобе 1788-1790, углавном са простора данашње централне Србије, се у Бановцима населило 80 душа. Пораст је ипак поништило ширење куге тих година, па је село 1790. имало 210 домова са 1.337 становника.

Нова промена тока Дунава, који је 1770-их почео да руши сремски плато под брдом, довела је до новог премештања села. Процес који је трајао постепено своју главну фазу добио је у првој деценији 19. века, када је насеље коначно премештено на данашњу локацију. Некадашњи центар села се данас налази под Дунавом. Ово премештање је урађено по унапред припремљеном плану, па су формиране три главне улице - Грчка, Шијачки шор (према Будовару) и Бели брег (према Новим Бановцима).

Како су Бановци одређени као компанијско средиште у Војној граници, у Грчкој улици су прво никле јавне зграде, углавном везане за војску - Зграда команде компаније, Седиште капетана, Стан првог официра, као и месна касарна, стрелиште ("шицара") и житница. Уз њих је подигнуто и неколико цивилних зграда, попут нове цркве (1817) и гостионице ("хана"). Зграде Белог брега и Шијачког шора су никле касније током 19. века, док су остале улице (Бели ветар, Ћорави шор, Пригревица, Шорић) настале крајем 19. века.

Зграда цркве из 1766. је срушена 1897. Њен олтар је 1895. однео Дунав, а инвентар је пренет у нову цркву. Преостала опека настала рушењем ове цркве делимично је искоришћена за изградњу капеле код Будовара, а делимично за зидање канцеларија при новој цркви.

Почетком 1940, Дунав код С. Б. је био залеђен скоро два месеца, играчи СК "Дунав" су пред крај фебруара одиграли тренинг утакмицу на леду."Политика", 28. феб. 1940

У Другом светском рату, Силе Осовине окупирале су Старе Бановце а Срем се нашао у оквиру тзв. НДХ. Тада је убијено 158 житеља, 52 отерано је у концентрациони логор Сајмиште, 38 послато је на принудни рад а 104 житеља били су ратни заробљеници. У рату су спаљене Зграда команде компаније (у којој је била усељена општина), као и стан првог официра.

Након Другог светског рата, у току колонизације Војводине (1945-1948), у Старим Бановцима се населило 25 породица.

Демографија мини|десно|200п У насељу Стари Бановци живи 4385 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,3 година (37,5 код мушкараца и 39,1 код жена). У насељу има 1692 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,24.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Образовање мини|десно|200п|Школа у Старим Бановцима Школа у Бановцима постоји од половине 18. века, а могуће и нешто раније. Први писани документ у коме се спомиње потиче из 1751. године, а први учитељ чије се име зна Лазар Мијатовић забележен је 1758. године. О тада до данас Бановци су имали школу. У 18. и првој половини 19. века била је то српска вероисповедна школа са 30 до 50 ђака. У другој половини 19. века постала је дворазредна, а пред крај века троразредна. Због сталног повећања броја ђака школске 1910/1911. претворена је у четвороразредну. У току 1947/1948. била је Прогимназија, од 1949. до 1951. Непотпуна гимназија, а 1951. године постала је Осмолетка. Назив Основна школа „Слободан Савковић“ добила је 1962. године. Данас је то школа од 1. до 8. разреда.

Галерија

Види још Нови Бановци Општина Стара Пазова Срем Сремски округ Списак насељених места у Србији КК Дунав Стари Бановци ФК Дунав Стари Бановци

Референце

Литература

Милорад Бабић — Петар Вукелић — Сретеније Зоркић, Хроника Старих Бановаца, Сремска Митровица, 1989. Срета Пецињачки, Стари Бановци до краја 18. века, Матица српска, Зборник за друштвене науке 36, Нови Сад, 1963. Милорад Бабић — Српске породице у Бановцима и Касарни од 1766. до 1777. године, Центар за културу Стара Пазова, 2004. Милорад Бабић — 250 година школства у Старим Бановцима, Ауторско издање, Стари Бановци 2008. др Слободан Ћурчић — Општина Стара Пазова (географска монографија), Институт за географију, Нови Сад, 1984.

Спољашње везе

Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Сателитска мапа (-{Wikimapia}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) План насеља на мапи (-{Mapquest}-) Веб портал Бановаца

Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Насељена места у Старој Пазови Категорија:Насељена места у Војводини