мини|Распоред инструмената у партитури за тројни састав оркестра Упоредни музички преглед свих деоница једног музичког ансамбла, односно, начин да се у нотацији оне представе у једновременом току. Деонице се исписују на нотним (линијским) системима једна испод друге, у чему је кроз праксу устаљен уобичајени поредак (најчешће према висини, распону и регистру инструмента у оквиру групе) и групација (види слику).

Овај редослед, устаљен у класичној музици, јесте следећи: Дрвени дувачки инструменти, и то редом пиколо флауте, флауте (мада некада и обрнутим редом), обое, енглески рогови, кларинети, бас-кларинети, фаготи и контрафаготи. Ако у оркестру учествује и саксофон, он се пише између бас-кларинета и фагота. Лимени дувачки инструменти, односно, хорне, трубе, тромбони и тубе. Удараљке, и то најпре тимпани, а затим и остали ударачки инструменти. Остали инструменти међу којима је увек прва харфа, а затим и други који немају одређен редослед, али ако је клавир (одн. пијанино) део оркестра, он иде након харфе, а пре осталих, који могу бити, на пример, звона, ксилофон, челеста, гитара и други. Вокалне деонице ако постоје, пишу се на овом месту, и то најпре солистичке (ако их има), а затим хорске. Соло инструменти, у делима као што је Концерт за виолину и оркестар, Концерт за флауту, харфу и оркестар итд., ти солистички инструменти следе на овом месту. Ако их је више, ређају се као у целокупној партитури. Гудачки инструменти, којих је и највише, налазе се редоследом I виолине, затим II виолине, виоле, виолончела и контрабаси.

Ако се инструменти (нпр. прве виолине) деле у више група, онда се, ради прегледности, могу писати у више од једног гласа, али то најчешће није случај у целој партитури, већ само у појединим деловима. Тај случај се при дељењу означава са -{div.}- (скраћено од италијанског -{divisi}-), а када поново заједно свирају исту мелодију, обележава се са -{unis.}- (најчешће код гудача), а за мање бројне инструменте се мелодија обележава са а2, а3 ... (што означава да је свирају два, односно три инструмента). Ако само један инструмент групе свира мелодију, мелодија се обележава са -{solo}-. Ређи случај, који се јавља код савременијих композитора, јесте дељење мелодијске деонице према пултовима гудача, тако да се код Стравинског у балету „Посвећење пролећа“ може наћи да деоницу свирају 5., 6., 7. и 8. пулт првих виолина (четири пара, односно осам свирача). Овим композитор жели постићи просторни доживљај звука, јер се ови пултови најчешће налазе с крајње леве стране публике. Исто тако се може срести, такође код гудача, да композитор тражи да само половина одређених инструмената свира у том тренутку (нпр. половина виолина). Ово се обележава са -{la metà}- (ит. половина).

Деонице се у партитури штампају двојако: све се деонице пишу, чак и ако поједини инструменти и не свирају у датом тренутку. Овај начин је могућ у случајевима да су у питању мањи састави, односно мањи оркестри. Такође је чест у партитурама намењеним диригенту, због веће прегледности. пишу се само деонице инструмената (или гласова) који у том тренутку свирају (певају). У овом се случају препоручује да се на почетку композиције, или ако се она састоји из више делова, на почетку сваког дела (став, чин,...) напишу сви инструменти и гласови који учествују у том сегменту (нпр. види слику почетка партитуре из опере „Тигар“). Примери партитура

Референце Увод у оркестрацију - проф. Александар Обрадовић - Универзитет уметности у Београду - Београд, 1997. Мали речник музичких инструмената - Дејан Деспић - Савез друштава музичких и балетских педагога Србије - Београд, 1992.

Категорија:Музичка терминологија