мини|Мужјак коса (-{Turdus merula}-) пева. мини|Најпознатија птица певачица Европе — славуј (-{Luscinia megarhynchos}-)
Вокализација птица укључује како оглашавање тако и песму. Колоквијално, птичје песме су јако мелодичне човековом уху. У орнитологији и посматрању птица, (релативно комплексне) песме се функционално разликују од (релативно простих) оглашавања. Птичја песма је најразноврснија у реду птица певачица. Птичји вокални орган се зове сирингаAttenborough, D. 1998. The Life of Birds. BBC publication.0563-38792-0 и то је коштана структура на дну душника (за разлику од гласних жица на врху сисарског душника). Постоје научне хипотезе по којима је птичја песма настала као резултат сексуалне селекције, док експерименти показују да је квалитет птичје песме добар индикатор фитнеса (адаптабилности) птица.
Комуникација употребом оглашавања се остварује како између припадника исте, тако и међу припадницима различитих врста. Неке птице имају одличну вокалну мимикрију. Неке пећинске врсте, укључујући уљане птице и чиопице (-{Collocalia}- и -{Aerodramus spp.}-), користе звучне сигнале (са фреквенцијом звука од 2 до 5 -{kHz}-) за ехолокацију у тминама пећина. Песма различитих птица се разликује и типична је за врсту. Постоје хипотезе истраживача које тврде да научене песме омогућавају развој много комплексније песме, кроз „културолошку” (птичје заједнице) интеракцију, и тиме кроз интраспецијске дијалекте омогућавају птицама да препознају свој род и да адаптирају своју песму различитим акустичким срединама.
Стицање знања и учење песме код птица укључује групу различитих региона мозга који су повезани бројним неуропутевима. Када птице одрастају у изолацији, далеко од утицаја конспецијских мужјака, још увек певају. Песма коју тада производе се назива „изолацијска песма” и подсећа на песму дивљих птица, али је далеко мање комплексна и са мање карактеристика песме дивљих птица.
Специфичност птичјег оглашавања је то да се широко користи за идентификацију врста. Оглашавања птица описана су коришћењем речи, бесмислених слогова или линијских дијаграма. Doubleday and Company То обично укључује звуке као што су квак, чирп и чирруп. Они су јако варијабилни и зависе од маште. Поред бесмислених речи, конструисане су и граматички коректне фразе које су јако сличне вокализацији птица. На пример, пругаста сова производи мотив који неки водичи птица описују као: Ко кува за вас? Ко кува за све вас? (), са нагласком на ’вас’. Птичја песма је интегрални део удварања птица и предзиготски механизам изолације укључен у процес специјације.
Дефиниција мини|Летно перо манакина са модификацијама забележеним од стране П. Л. Склатера 1860. године. и протумаченим од стране Чарлса Дарвина 1871. године Разлика између песме и оглашавања се базира на комплексности, дужини и контексту. Песме су дуже, комплексније и и повезане су са удварањем и парењем птица, док оглашавања служе за алармирање и одржавање контаката у јату или групи. Неки аутори, као што су Хауел и Веб (1995), направили су разлику на основу функције, те се тако кратка оглашавања (код голубова) и невокална оглашавања (добошање код детлића и жуна или ударање крилима код барске шљуке у лету) могу сматрати песмом. Други аутори сматрају да мора постојати слоговна разноврсност и временска регуларност у понављајућој и променљивој схеми која дефинише звук као песму. Постоји генерална сагласност птичара (посматрачи, узгајивачи и други љубитељи птица) и орнитолога (биолога птица) шта је птичја песма, а шта су оглашавања. Са добрим водичем за птице (кључеви за препознавање птица) може се лако одредити којем типу вокализације посматрана појава припада.
Птичја песма је најразноврснија у реду птица певачица. Неке групе су готово неме, производећи само перкусионе и ритмичке звуке, као што је клепетање кљуном код рода. Код неких манакина (-{Pipridae}-) мужјаци су развили неколико механизама за производњу звука, укључујући стридулацију (производња звука трљањем одређених делова тела), који су слични механизмима који се срећу код инсеката (скакавци и зрикавци).
Мужјаци најчешће певају са неког видљивог места, док се код неких врста мужјаци оглашавају док лете. Производња звука неким механичким средствима се, за разлику од вокализације из сиринге (вокални орган код птица) или „инструменталне музике”, назива „механичка музика” — заслугом Чарлса Дарвина;Manson-Barr, P. and Pye, J. D. (1985). Mechanical sounds. In A Dictionary of Birds (ed. B. Campbell and E. Lack). стр. 342-344. Staffordshire: Poyser. од скоро је у употреби и термин „сонација”. Термин „соната” је дефинисан као продукција невокалног звука као намерно промењеног комуникативног сигнала произведеног не употребом сиринге већ кљуном, крилима, репом, стопалима или покровним перима.
У вантропској Евроазији и Америкама скоро све песме певају мужјаци, док се код тропских птица и птица појаса пустиња Аустралије и Африке подједнако и женке оглашавају песмом као и мужјаци. Ове разлике међу птицама су дуго познате и генерално су повезане са нерегуларним сезонским климатима аустралијске и афричке аридне (суве) зоне, које птице терају да се гнезде првом приликом када су повољни услови за гнежђење. Ове птице се нерегуларно гнезде, јер храна на тим местима никада није изнад минимума, па је стратегија певања оба пола у служби брзог препознавања партнера спремних за парење. Већа учесталост певања женки у тропским и аридним регионима Аустралије и Африке је највероватније повезана и са ниским морталитетом, који појачава партнерске односе у смислу дуготрајности и њихове територијалности.
Анатомија и физиологија Птичји вокални орган се зове сиринга и то је коштана структура на дну душника (за разлику од гласних жица на врху сисарског душника). Сиринга и окружујућа ваздушна кеса одашиљу звучне таласе који настају треперењем мембрана преко којих прелази ваздух. Високи тонови птица се контролишу стезањем мембрана, док се висина звука контролише интензитетом издисаја. Птице могу контролисати обе стране душника независно, при чему се код неких врста звук може производити у оба душника независно.
Функција мини|Аустралијски гавран (-{Perplexus}-) прави спори, високо тоналитетни ah-ah-aaaah звук. Постоје научне хипотезе по којима је птичја песма настала као резултат сексуалне селекције, док експерименти показују да је квалитет птичје песме добар индикатор фитнеса птица. Експерименти су такође потврдили да паразити и болести могу директно утицати на карактеристике песме, као што је брзина песме, која је одличан индикатор здравља птице. Репертоар песме такође указује на фитнес (опште стање птице у смислу адаптабилности) неких врста. Способност мужјака да задржи и промовише своју територију употребом песме је такође показатељ фитнеса.
Комуникација употребом оглашавања се остварује како између припадника исте, тако и међу припадницима различитих врста. Птице комуницирају преко аларма који настаје у вокалним органима и тако реагују карактеристично за сваку опасност. Птичји аларм разумеју и други организми осим птица и тако се бране од потенцијалних опасности. Нападачки аларми служе за регрутовање птица из околине ако је неки предатор, дневна или ноћна грабљивица, присутан. Ови крици су карактеристични по томе што имају широк спектар фреквенција, оштре почетке и завршнице и репетитивност од стране припадника других врста који могу употребити своје регрутујуће аларме и призвати још птица у одбрани и детекцији нападача и опасности. Карактеристика аларма јесте та што је то високофреквентни и продоран звук којим се птица која га производи, тешко или никако не може лоцирати.
Индивидуалне птице су можда довољно осетљиве да препознају једна другу преко алармних звукова. Многе колонијалне птице користе овакав вид оглашавања да би се лоцирале и препознале. Оглашавања су некада толико карактеристична да чак и теренски истраживачи могу да идентификују птице.
Многе птице се у дуетима оглашавају. У неким случајевима су толико добро синхронизоване да изгледа као да се једна птица оглашава. Оглашавање у дуету се среће широм многих фамилија птица, као што су препелице, жбуносврачци, брбљуше, неке сове и папагаји. Код територијалних певачица се верује да пребројавају колико симулираних упада у територију имају. То имплицира територијалну агресивност у оквиру једне врсте.
Понекад се вокализација у негнездећем периоду сматра конспецијским (унутар једне врсте) прислушкивачем. Код црноврате плаве грмуше, када мужјаци успешно заврше гнежђење, они певају својим потомцима и тиме развијају њихове вокалне капацитете, док се неуспешни гнездећи мужјаци повлаче и не певају. Песма у постгнездећем периоду ненамерно информише неуспешне мужјаке о њиховом успешном завршетку гнежђења. Социјална комуникација животиња вокализацијом информише друге припаднике исте врсте где су оптимална станишта и превентира непотребно и опасно истраживање разних вегетацијских структура у потрази за добрим стаништима.
мини|Упарени пар белоглавог ждрала (-{Grus vipio}-) Неке птице имају одличну вокалну мимикрију. Код неких тропских мимиктичких врста, дронгови, могу имати улогу у формирању мешовитих јата за претрагу за храном. Вокална мимикрија може да укључује конспецијске, интерспецијске (различите врсте) или чак звукове који су вештачки (звукови човекових машина). Постоје многе хипотезе које покушавају да објасне разлоге за вокалну мимикрију, где неки од извора напомињу да је ова појава пример сексуалне селекције у служби индикатора фитнеса, помажу потомцима терајући паразите или штите од предаторства, али ниједна од тврдњи није добро поткрепљена доказима. Многе птице, поготово оне које се гнезде у дупљама, познате су по продуковању змијоликог шиштања којим терају предаторе када им се приближе.
Неке пећинске врсте, укључујући уљане птице и чиопице (-{Collocalia}- и -{Aerodramus spp.}-), користе звучне сигнале (са фреквенцијом звука од 2 до 5 -{kHz}-) за ехолокацију у тминама пећина. Једина птица за коју се зна да користи инфразвук (до 20 Hz) јесте велики тетреб.
Аудитивни опсег птица креће се од 50 -{Hz}- (инфразвук) па до 12 -{kHz}-, са максимумом осетљивости од 1 до 5 -{kHz}-.
Опсег вредности фреквенције и висине звука у природним стаништима птица варира од станишта и амбијенталних звукова. Хипотеза о акустичној адаптацији предвиђа да, уски опсег, ниска фреквенција, дугачке и кратке етапе звука, могу бити пронађени у стаништима високе вегетацијске комплексности (апсорбују и модификују звуке), док се високе фреквенције, широк опсег, трилови и кратке и уметнуте етапе могу очекивати у отвореним и вегетацијски сиромашним стаништима. Звукови ниске фреквенције су оптимални за станишта са густом вегетацијом, јер је модулација нискофреквентног звука јако мала у таквим стаништима. Високофреквентни звуци са модулацијама су оптимални у отвореним стаништима. Акустична адаптивна хипотеза такође напомиње да се карактеристике песме могу искористити у адаптивном смислу у зависности од акустичних својстава самог станишта. Звукови кратког опсега и домета се боље и даље чују у стаништима са већом вегетацијском густином.
Такође се хипотетише о томе да је укупна доступна (остварена) фреквенција песме секвенционирана (подељена), те да је преклапање сегмената међу припадницима различитих врста редуковано, што помаже птицама у препознавању припадника своје врсте. Ова идеја је означена термином „акустична ниша”. Птице певају гласније и користе високе тонове у урбаним подручјима, док у амбијенталнијим стаништима користе ниже и тише тонове. Саобраћајна бука се показала као негативан фактор репродуктивног фитнеса велике сенице (-{Parsus major}-), због преклапања акустичних фреквенција. Повећање висине звука песме сенице враћа фитнес сеницама.
Учење мини|десно|300px|Временска скала учења песме међу разним врстама. Дијаграм -{Brainard & Doupe}-, 2002.