Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ; , ), такође југословенски партизани или Титови партизани, била је оружана сила антифашистичког Народноослободилачког покрета Југославије (НОП), која је дјеловала под руководством Комунистичком партијом Југославије (КПЈ) током Другог свјетског рата. НОВЈ је била најмоћнија и најорганизованија међу оружаним силама антифашистичких покрета отпора у европским земљама које су биле под окупацијом нациста и њихових савезника (с изузетком ). Од јула 1941. до маја 1945. водила је, без обзира на људске жртве, ослободилачки и одбрамбени рат против окупаторских снага Сила Осовине и њихових сарадника и савезника, као и грађански рат за политичку власт у Југославији. На крају рата, НОВЈ је учествовала у масовним погубљењима предатих и заробљених војника Вермахта, Хрватских оружаних снага и других .
Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мијењала називе: Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ; , ) — од јуна 1941. до јануара 1942; Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ; , ) — од јануара 1942. до новембра 1942; Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ; , ) — од 1. новембра 1942. до 1. марта 1945. године.
Стварање партизанске оружане силе на територији Југославије које су окупирале и подијелили Силе Осовине почело је убрзо након напада Нацистичке Њемачке на Совјетски Савез. Политбиро Централног комитета КПЈ се 22. јуна 1941. обратио народу земље са прогласом да се припреме за оружану борбу против колаборациониста и окупатора. У Београду је 27. јуна основан Главни штаб (од септембра 1941. Врховни штаб) Народноослободилачких партизанских одреда Југославије, на челу са Јосипом Брозом Титом. Политбиро ЦК КПЈ је усвојио 4. јула 1941. одлуку о преласку на општи устанак против окупатора и колаборациониста, обављену у прогласу ЦК КПЈ народима Југославије 12. јула 1941. године.
Процес стварања и развоја НОВЈ обухватао је четири етапе. У почетку, од почетка устанка у јулу 1941, главни организовани облик оружане силе народноослободилачког покрета били су партизански одреди. Главни штаб НОПОЈ, са седиштем у селу Столице (данас дио села Брштица код Крупња), донео је одлуку о јединственој организацији оружаних снага и постепеном преласка на формирање редовних војних јединица. Друга етапа је повезана са стварањем мобилних јединица — бригада, од којих је прва била 1. пролетерска ударна бригада, формирана 21. децембра 1941. године. Трећа етапа је почела 1. новембра 1942. од дана издавања наређења врховног команданта НОВЈ о формирању првих дивизија и корпуса.
Током четврте етапе, које је почела у другој половини 1944, НОВЈ је реструктурисана по совјетском моделу како би се прилагодила захтјевима извођења фронталних војних операције и формирана су оперативно-стратешка удружења, армијске групе и армије. НОВ и ПОЈ је 1. марта 1945. прерасла у Југословенску армију (ЈА), Врховни штаб НОВ и ПОЈ је реорганизован у Генералштаб Југословенске армије, основани су Министарство народне одбране и Војни кабинет, завршено је оформљене организационе структуре оружаних снага, створени су и развијени видови, родови и службе оружаних снага.
Крајем 1941. у редовима НОВ и ПОЈ борило се око 80.000 људи, а на дан завршетка рата, 15. маја 1945. Југословенска армија је бројала 800.000 припадника.
Операције
Партизани су водили герилску кампању која је постепено добијала све више подршке код становништва. Народни комитети су организовани да делују као цивилне владе у ослобођеним територијама, а чак је и покренута ограничена производња оружја. Али они су имали две велике предности над осталим војним и паравојним формацијама у бившој Југославији.
Прва и тренутна предност је био мали, али поуздан кадар ветерана из Шпанског грађанског рата, који су, за разлику од осталих у то време, имали неког искуства у модерном рату са околностима које нису биле много другачије од Другог светског рата у Југославији.
Друга предност, која је постајала све важнија у каснијим етапа рата је била чињеница да су партизани основани на идеолошкој, а не на националној бази. Зато су партизани могли да очекују барем некакву подршку у било ком крају земље, за разлику од осталих паравојних формација ограничених на територије са српском или хрватском већином. Ово је омогућило партизанима да буду покретљивији и да попуњавају редове већим бројем потенцијалних регрута. Окупаторске и квислиншке снаге су биле добро упознате са проблемом који су представљали партизани и покушали су да их униште у седам великих антипартизанских офанзива. Највеће офанзиве су комбиновале снаге Вермахта, СС-а, фашистичке Италије, Бугарске, усташа и четничке.
Устанци
мини|200п|Ослобођене територије током 1941. Партизанске одреде је формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. КПЈ је почела да се припрема за борбу (и долазак на власт) одмах након инвазије сила Осовине априла 1941. Истакнути партијски функционери су постали војни руководиоци са задатком да формирају партизанске одреде. Краткотрајни Априлски рат, комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квислиншких творевина, терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење код народа (превасходно српског) да се окупатору треба супротставити. Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године донео одлуку о почетку оружане борбе. Ова одлука је инспирисана уласком Совјетског Савеза у рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на Источном фронту, као и позивом Коминтерне свим поробљеним народима Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла човечанства.
Прва партизанска јединица је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22. јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама Осовине који су избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србима након почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио као Дан борца — државни празник СФРЈ. 7. јула 1941, Ваљевски партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини. Тај дан се након ослобођења славио као Дан устанка у Србији.
Устанак против немачког и италијанскога окупатора је избио јула 1941. прво на подручју централне Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких четника под вођством пуковника Драгољуба Михаиловића. У јесен 1941, партизани су образовали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној Србији. На саветовању у Столицама код Крупња 26. и 27 . септембра донесена је одлука да сви партизански борци и старешине носе на капи као знак распознавања црвену петокраку изнад националних тробојки, а главни штаб је преименован у Врховни штаб. Новембра 1941, немачки војници су поново освојили ову територију, док је већина партизанских снага побегло према Босни.
Тај устанак је сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944, Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника режима (Милана Недића и Димитрија Љотића).
Најтеже борбе Борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама.
21. децембра 1941, партизани су у Руду формирали Прву пролетерску бригаду — прву регуларну јединицу која је могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и партизански одреди су се спојили у Народноослободилачку војску (НОВ) и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску армију 1. марта 1945.
У овом периоду, Фоча је постала центар слободне територије. Непосредно по партизанском заузимању источне Босне, априла 1942. године је уследила удружена осовинска операција Трио, коју је предводио немачки генерал Паул Бадер. Прва пролетерска бригада је тада извршили исцрпљујући Игмански марш преко залеђене планине да би избегли уништење.
У јуну и јулу 1942. окупатори су уз помоћ усташа и четника повели велику офанзиву против партизанског упоришта на Козари, у западној Босни. Након тешке битке на Козари, која је вођена преко месец дана, осовинске снаге су успеле да поразе партизане, чинећи масовне злочине и депортујући 68.600 Козарчана, укључујући 23.000 деце, у концентрационе логоре. Крајем јула и средином августа 1942. године, партизанске бригаде су извршиле продор из источне у западну Босну, ослобађајући низ градова од усташа и Италијана. Битка за Бихаћ од 2. до 4. новембра је једна од највећих победа Народноослободилачке војске у 1942. години. У њој је осам бригада НОВЈ уништило усташко-домобранске гарнизоне у Бихаћу и околним местима. Ово је веома уздрмало ауторитет НДХ и ограничило домен важења њених установа. Ослобађањем Бихаћа повезана је слободна територија у Босанској Крајини и централној Босни са слободном територијом у Далмацији, Лици, Кордуну и на Банији. Тако је формирана непрекидна слободна територија од Карловца до Ливна на којој су образоване многе војне и цивилне институције, позната као Бихаћка република. Ослобођени Бихаћ постао је војно, политичко и културно средиште Народноослободилачког покрета.
Преокрет мини|Ослобођене територије септембра 1943. Током 1943. на подручју НДХ вођене су пресудне борбе које су одредиле исход Другог светског рата у Југославији. Крајем јануара 1943. године удружене снаге Осовине у првој фази амбициозне операције Вајс су заузеле пространу слободну територију, познату као Бихаћка република, а главнина партизанских снага је из западне Босне започела пробој ка источној Херцеговини и Црној Гори. Четнички вођа Михаиловић је, уз помоћ Италијана, сабио партизане у кањону Неретве са намером да их докрајчи. Четничке снаге су бројале око 12.000 и запоселе све висове са лијеве стране Неретве, тако да су партизани били са свију страна опкољени у долини реке. У готово безнадежном положају, партизани су одбацили Немце код Горњег Вакуфа, након чега почетком марта прелазе реку. Упркос тешким губицима, партизани су сачували знатне снаге, осигурали сигурност Врховном штабу, спасили своје рањенике и наставили са борбама. И поред италијанске подршке, четничке снаге су на Неретви потпуно разбијене.
Пораз четника у бици на Неретви (март 1943) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.
Маја 1943. године удружене снаге четири осовинске државе (нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Бугарске и НДХ) започеле су операцију Шварц против југословенских партизана и четника. Јуна 1943. партизани су уз велике губитке, извршили пробој из осовинског обруча и запосели територију у југоисточној Босни.
Током рата партизани су успели да стекну моралну, као и ограничену подршку Савезника, који су до тада подржавали генерала Михаиловића.
Савезничко признање Након Техеранске конференције 1943. партизани су званично признати за легитимну силу од стране Савезника, који су касније, на предлог бригадног генерала Фицроја Маклејна, основали балкански одсек РАФ-а, са циљем да преноси пошиљке и обезбеђује ваздушну подршку партизанима.
Политички, најважније одлуке су донете 29. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а у босанском градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република.