Радомир Митровић (Биоче, код Подгорице, 5. јануар 1912 — Штитари, код Берана, 2. јануар 1942) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија Рођен је 5. јануара 1912. године у селу Биочу, код Подгорице. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Након завршетка Првог светског рата, 1918. године, његова породица се у потрази за бољим условима за живот, преселила из Биоча у Беране, где су се бавили ситним трговачким пословима. Основну школу и гимназију је похађао у Беранама, где је и матурирао 1932. године.

Уписао је Правни факултет у Београду, али због лошег материјалног стања није успио да заврши студије. Док је био у Београду, активно је учествовао у револуционарном студентском покрету. Након повратка у Беране, повезао са са средњошколском, радничком и сеоском омладином и на тај начин започео своју револуционарну активност. Током 1933. и 1934. године, учествовао је у стварању и раду марксистичких група које су деловале у Беранама. Године 1935. дошло је до преломног реорганизације организације Комунистичке партије Југославије (КПЈ) у беранском срезу. Након тога, организација КПЈ је почела организационо и идејно-политички да снажи и да већу пажњу повећује уздизању кадрова, чиме је почео да расте њен углед у народу, а посебно међу средњошколском и осталом омладином.

Међу првим новим члановима, који су током 1935. године, примљени у Комунистичку партију у Беранама, био је Радомир Митровић. Када је, у пролеће 1936. године, дошло до полицијске провале у партијску организацију КПЈ у Црној Гори, из беранског среза је ухапшено петнаест комуниста. Месни комитет је тада практично престао да постоји, јер је више комуниста морало да побегне у Албанију, како би избегли хапшење. У тим најтежим условима за Партију у овом крају, Радомир је био именован за секретара привременог Месног комитета и чинио је све да спречи ширење партијске провале.

Од 1937. године био је стално биран за члана Месног комитета КПЈ за Беране и учествовао је у готово свим револуционарним акцијама КПЈ у беранском срезу. Његова кућа у Беранама била је сигурна база за окупљање револуционарне омладине. У априлу 1941. године, када је у току краткотрајног Априлског рата, дошло до капитулације Југословенске војске, берански комунисти су самоиницијативно отпочели да прикупљају оружје и врше пропагирање отпора против окупатора. Иако је живио у граду у коме се налазио један од најјачих италијанских гарнизона у Црној Гори, Радомир је илегално учествовао у припреми оружаног устанка и организовању бораца у герилске одреде.

Као члан Месног комитета КПЈ за Беране, учествовао је 14. јула 1941. године у Мојковцу на састанку Обласног комитета КПЈ за Санџак, на коме је одлучено да се спроведу директиве Политбироа ЦК КПЈ и Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак о дизању народног устанка. Непосредно пре избијања Тринаестојулског устанка у беранском срезу, италијанске окупаторксе власти су извршиле претрес куће породице Митровић и ухапсиле су Радомировог старијег брата Милета Митровића (1902—1941), кога су 17. јула, заједно с осморицом родољуба, стрељају на Јасиковцу, изнад Берана. У тренутку ове рације, Радомир се налазио ван града, па је на тај начин избегао хапшење.

У тродневним борбама за ослобођење Берана, Радомир се истакао храброшћу и организационим способностима. Устаничка јединица којом је непосредно руководио, забележила је у првим сукобима с непријатељем велике успехе. У ослобођеним Беранама, 21. јула 1941. године, био је један од активних учесника у раду Среске народне скупштине, која је изабрала Срески народни одбор ослобођења Берана — који је био први револуционарни орган власти у окупираној Југославији. У овом Одбору, као један од истакнутијих његових чланова, водио је финансије и привредне послове, активно радећи на организовању целокупног привредног живота на ослобођеној територији среза.

Његов политички рад је био веома запажен у циљу да се одржи јединство маса у устанку, истичући као најважнији циљ борбу за ослобођење. Истакао се и у руковођењу и храброшћу у борбама за одбрану слободне територије горњег Полимља, крајем јула и почетком августа 1941. године. Септембра 1941. године, на Среској конференција КПЈ за Беране поново је био изабран за члана Месног комитета. У току јесени 1941. врло активно је радио на политичком раду у припремању маса за наставак ослободилачке борбе, реорганизовању партизанских јединица и извођењу војних акција против окупатора и домаћих издајника.

Крајем децембра 1941. године, извршена је реорганизација партизанских јединица са територије беранског среза и тада је формиран Берански партизански батаљон „Милош Малишић”. За његовог политичког комесара био је постављен Радомир Митровић. Погинуо је 2. јануара 1942. године, када је у засеоку Луковица, код села Штитара у близини Берана, када је упао у заседу четника, под комадом Павла Ђуришића.

После Радомирове погибије, због његових револуционарних заслуга и доприноса народном устанку, јануара 1942. године Комски партизански одред је понео његово име.

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 10. јула 1952. године, проглашен је за народног хероја.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1912. Категорија:Умрли 1942. Категорија:Подгоричани Категорија:Комунисти Црне Горе Категорија:Југословенски партизани Категорија:Политички комесари НОВЈ Категорија:Народни хероји - М