мини|220п|Школски час Педагогија је наука чије су области изучавања васпитање и образовање. Сам термин се различито дефинисао у различитим периодима, што указује на развој саме науке кроз људску историју.
Појам мини|лево|250п|Школски час у једном селу у Индији. Реч педагогија потиче из грчког језика настала у доба античких држава и састављена је од две речи — -{pais, paidos}- што значи дете, односно дечак, и -{ago, agein}- што значи водити. У почетку је овај термин имао дословно значење — означавала је роба који је водио дете од куће до места где се тадашња омладина окупљала ради стицања образовања. Тај роб се звао педагог, тј. онај који води дете.Орловић-Покоњак, М. & Поткоњак, Н. 1973. Педагогија -{I}- део. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд. Међутим, према неким теоретичарима, роб се није бринуо само о сигурности детета на путу од куће и до ње, већ се бринуо и о његовом понашању.E. B. Castle. Ancient Education and Today. Penguin books. LTD. стр. 63–64. 1961 За разлику од дечака, девојчице су остајале са својим мајкама у кући.
У старом Риму се значење појма педагог () мења, те се сада односи на ученог роба, најчешће Грка, који подучава децу. Већ тада, као и касније, сам термин „вођење“ се мења из дословног у пренесено значење; педагог је онај који усмерава, образује и васпитава.
Данас се термин педагог може дефинисати у ширем значењу и подразумева све оне који се на неки начин баве васпитавањем деце (ту се убрајају и родитељи и када не поседују адекватно педагошко знање) и у ужим значењима, где се мисли само на лица која се професионално баве васпитањем деце, односно наставнике. Из овог термина, изведени су и уврежени други, блиски термини попут педагошких радника, педагошке установе, педагошке мере итд. У различитим језицима термин педагогија има различита значења, што је донекле у вези са самим термином, али и различитим гледиштима на саму науку.
Педагогија као наука Педагогија је настала из потребе за систематичним прикупљањем и уопштавањем искустава и знања у вези са васпитањем и образовањем. Одређивање предмета проучавања педагогије, као и методологије није једноставно јер се и друге друштвене науке баве друштвом, друштвеним феноменима и праксом, често нераскидиво повезаним са васпитањем. Због тога постоје неслагања међу различитим ауторима, не само у вези са предметом проучавања и избором методологије, већ постоји и недоследност у коришћењу стручне терминологије.
Педагошки правци Веома је много линија развитка педагошке идеје и оне се међусобно донекле поклапају, али има и таквих које се међусобно искључују. Различити теоретичари су дали класификације тих праваца.
Пољски педагог Богдан Суходолски све правце своди под „две педагогије“ које су у међусобној „борби“. Прва, „педагогија есенције“ је окренута ка будућности и даје слику васпитаника какав би он требало да буде. Друга, „педагогија егзистенције“ је окренута ка садашњости и поставља питања какав васпитаник заиста јесте. Међутим, између ова два правца могући су и компромиси, поготово у модерној педагогији.B. Suchodolski, La pédagogie et les grands courents philosophique — pédagogie de l'essence et pédagogie de l'existence, Paris. стр. 3, 68, 81, 111 i dr. 1960.}- Чехословачки педагог Франтишек Сингуле наводи више могућих класификација, али се опредељује за ону која разликује једанаест праваца, међу којима су прагматична, експериментална, психоаналитичко-индивидуална, па и фашистичка.F. Singule, Pedagogické smery 20 stoleté v kapitalistickych zemiech, Praha. стр. 305–308 i dr, 1966.}- Француз Жан Вијал не даје конкретну поделу праваца, али разграничава факторе који утичу на развој педагогије. То су технопедагогија, педоцентризам (у ствари спој ове науке са биологијом и психологијом) и социоцентризам који наглашава важност социјалних фактора у васпитању.Traité des sciences pédagogiques, tom 2. Histoire de la pédagodie, u red. A. Debesse et G. Mialaret (autor delova o savremenoj pedagoškoj misli je Jean Vial), Paris. стр. 379 i dalje, 1971. Американац Ф. Мајер даје поделу само педагогије на тлу САД коју назива теоријом васпитања. Он наводи, између осталих, идеалистичку, неореалистичку, перениалистичку, есенцијалистичку и друге, а као најновију егзистенцијалистичку концепцију васпитања, односно педагогију.-{Fr. Mayer. American Ideas and Education, Columbus, Ohio, 1964. Његов земљак, Брамелд, тврди да у САД постоје четири главна правца: есенцијалистички, перениалистички, прогресивистички и реконструктивистички, који у ствари чине два пара због сличности међу собом. Такође наводи и шест праваца који утичу на ова четири, мање или више их мењајући.-{Theodore Brameld, Education as Power, New York, 1965.
Педагошке дисциплине Подела научних дисциплина може да буде различита, јер може да се изврши према више критеријума. Уколико се као критеријум узме време, тада се педагогија може поделити на савремену, односно општу и историју педагогије. Из основно-, средње- и високо-школске педагогије, које припадају области васпитања младих, развија се дидактика и методика појединих предмета. Уколико се као критеријум узме место где се педагошка делатност одвија, општа педагогија се дели, осим на предшколску и школску и на ваншколску, интернатску и породичну. Ниједан критеријум за поделу не може у потпуности да прикаже систем педагошких дисциплина, због комплексности саме васпитне делатности, па се прибегава комбинацији тих критеријума. Једна важна дисциплина која се на тај начин издваја је специјална педагогија која се примењује у раду са васпитаницима који су физички и/или психички ометени у развоју. Она се даље може поделити на сурдо, тифло, олигофрену, орто и логопедију. Нису све научне дисциплине једнако развијене. Рецимо, дидактика је веома развијена, али је пенолошка педагогија знатно мање.
Историјат мини|десно|200п|Дрворез из 1487. Античко доба Прва разматрања педагошке теорије су дали још антички филозофи, посебно софисти, попут Сократа, Платона и Аристотела. Платон је рецимо, своје виђење система образовања и васпитања дао у делу „Држава и Закони“ и то виђење је било идеализовано и у складу са тадашњим устројством државе. Слична виђења су имали и други наведени филозофи и она су се тицала искључиво робовласничке омладине и била усмерена ка интересима владајуће класе. Без обзира на то ограничење, ова разматрања су допринела развитку педагогије, јер су наметнула потребу за целовитим системом образовања, васпитањем деце од најранијег узраста и људима који ће се професионално бавити образовањем, а давала су и на значају самом васпитању и улогама игре и прича у процесу образовања. У старом Риму издваја се теоретичар Квинтилијан који посебну важност даје развијању говорништва и методама васпитања.Марко Фабије Квинтилијан. 1985. Образовање говорника: одабране стране. Веселин Маслеша. Сарајево.
Средњи век Доба феудализма није донело већи помак у педагогији. Доминирало је учење напамет хришћанских догми, а централна фигура је био учитељ — „-{magister dixit}-“ био је принцип којим се знање своди на оно што говори учитељ. Потребе детета, као и његове могућности нису биле важне, а циљ васпитања била је „припрема“ за живот након смрти и у складу са тим деца су васпитавана да буду покорна, а као најчешће средство постизања покорности ученика коришћена је физичка казна.
Ренесанса Ренесанса је, између осталог, донела и процват педагошкој мисли. Истичу се Виторино да Фелтре, Еразмо Ротердамски, Лудвиг Вивес, Франсоа Рабле и други. Оно на чему хуманисти посебно инсистирају је обогаћивање садржаја о којима ће се учити, посебно природних наука и историје које су у претходном периоду биле запостављене, нове методе васпитавања, другачији однос према детету, чије потребе и могућности сада постају важне, увођење обавезног физичког васпитања итд. Томас Мор даје своје утопијско виђење васпитања које је послужило као основа будућем социјалистичком поретку.
Нови век На прелазу из средњег у нови век издваја се чешки педагог Јан Амос Коменски (1592—1670), који је не само теоретичар, већ и човек који је радио на остварењу својих концепција, те своје идеје и практично проверио и тако их учинио животним. У својим идејама он пропагира потребе широке народне масе тако што спаја натуралистичку филозофију ренесансе и материјалистички поглед филозофа Франсиса Бејкона. Комненски се може сматрати оснивачем дидактике и његово дело „Велика дидактика“ () једна је од првих целовитијих педагогија. Посебно је заслужан за увођење разредно-предметно-часовног система као и одређених педагошких принципа које је и поткрепио аргументима. Написао је и многе уџбенике који су се дуго времена употребљавали у Европи, а такоже је помагао и организацију образовања у многим земљама, као што су Енглеска и Шведска. Ипак, његов концепт васпитања није ослобођен верског утицаја, посебно у домену моралног васпитања.
Педагогија у капитализму мини|десно|200п|Споменик Песталоцију у Цириху.