Брест-литовски мировни споразум () био је сепаратни мировни споразум који су 3. марта 1918. године у Брест-Литовск (данас Брест, у Белорусији) потписали представници Совјетске Русије и Централних сила, чиме је озваничен излазак Русије из Првог свјетског рата. Склапањем споразума, Русија је Централним силама препустила разне територије (цела Пољска и Литванија, делови Белорусије и Закавказја), приставши такође и на одвајање новостворених држава Финске и Украјине, као и на немачку окупацију Естоније и Ливоније. За узврат, Русији је требало вратити већи део Белорусије, која се налазила под немачком окупацојом, али то није спроведено у дело.
Потписивању Брест-литовског мира претходили су споразуми о примирју на Источном фронту, док је мировна конференција одржана у три етапе, почевши од 22. децембра 1917. године.
У првој етапи, новоуспостављена бољшевичка влада у Петрограду покушала је да обезбеди подршку земаља Антанте за склапање универзалног мира, заснованог на принципу „без анексије и контрибуције”, а за такав приступ добијена је формална сагласност од Централних сила. У другој етапи, пошто је одговор држава Антанте изостао, совјетска страна је настојала да одгодити преговоре због тешког стања на фронту и унутрашњих политичких превирања, док су власти Њемачког царства захтијевале признање права на окупацију територије Пољске, знатног дијела Прибалтика и неких дијелова Бјелорусије. Пошто су Централне силе 10. фебруара (1918) склопиле посебан споразум са новоформираном Украјинском Народном Републиком, положај Собјетске Русије постао је још сложенији. Совјетска делегација, предвођена Лавом Троцким, једнострано је прогласила крај рата, уз истовремено одбијање склапања мира (тактика „ни рат, ни мир”).
То је Централним силама послужило као повод за отказивање примирја и наставак ратних операција (18. фебруар), током којих су немачке снаге заузеле додатне теритирије у прибалтичким областима, као и целу Белорусију са Минском, који је пао 21. фебруара. У таквим околностима, Лењин је успио да убиједи остале чланове совјетске владе у неопходност прихватања њемачких услова („Социјалистичка отаџбина је у опасности!”). Иако је Њемачка поставила и додатне услове, бољшевички Централни комитет је након Лењинове пријетње оставком изгласао пристанак на „непристојни мир”. Трећа етапа преговора довела је 3. марта до потписивања споразума, који су 15. марта ратификовали делегати 4. Сверуског конгреса Совјета, а касније је 27. августа закључен и додатни билатерални споразум између Њемачке и Русије.
Склапање сепаратног мира и тешки услови Брест-литовског споразума изазвали су оштру реакцију како унутар Русије, тако и на међународном плану, што је недуго потом довело до распламсавања грађанског рата у Русији. Иако није довео до потпуног и коначног прекида непријатељстава у источној Европи и Закавказју, споразум је означио прекретницу геополитичком преуређењу тих простора, пошто се заснивао и на начелу „самоопредјељење народа”, који је потом додатно афирмисан на Париској мировној конференцији (1919).
Брест-литовски мировни споразум је са совјетске стране поништен већ 13. новембра 1918. године, одлуком Сверуског централног извршног комитета, непосредно након немачке капитулације на западном фронту (11. новембар), након чега је Совјетска Русија успела да поврати неке од изгубљених територија.
Предисторија и Декрет о миру мини|десно|Источни фронт средином 1917. године
Упркос гласинама које су кружиле прве три године Првог свјетског рата и често се понављале касније, према подацима с почетка 21. вијека, нема разлога да се тврди да је влада Руске Империје припремала сепаратни мир с Централним силама или да је водила тајне преговоре са њима. Истовремено, подјела сила Антанте и окончање рата на два фронта били су циљеви спољне политике Њемачког царства од 1914. године — наду за такав исход појачали су догађаји везани за Фебруарску револуцију, а већ 7. маја 1917. рајхсканцелар Теобалд фон Бетман Холвег припремио је нацрт сепаратног мира са Русијом, а њемачка Врховна војна команда предложила је пројекат прекида ратних дејстава на Источном фронту. Међутим, умјесто преговора, Привремена влада је спровела безуспјешну Јунску офанзиву, која се завршила губитком Риге.
Дана стање се потпуно промијенило, пошто је Привремена влада свргнута као резултат оружаног устанка бољшевика у Петрограду, а на власт је дошла партија, која је мјесецима говорила о окончању „империјалистичког” рата. Сљедећег дана, 2. сверуски конгрес совјета усвојио је „Декрет о миру”, у којем су позване све државе учеснице рата да одмах закључе примирје и започну преговоре с циљем склапања мировног споразума „без анексија и контрибуције”, у оквиру којег је, такође, требало да се надима дозволи право на самоопредјељење.
мини|десно|Карикатура рањеног „руског медвједа” којег носе Савезници на носилима и „гуштера” Лењина и Троцког (1918)
У ноћи новостворена совјетска влада — Совјет народних комесара (СНК) — послала је бежични телеграм в. д. врховног команданта Руске армије генералу Николају Духонину, наређујући му да се обрати команди непријатељских војски са приједлогом прекида непријатељства и започне мировне преговоре. У телеграму стоји да СНК сматра неопходним „да се одмах направи формални приједлог примирја за све зараћене земље, како савезне, тако и за оне које су са нама у непријатељским дејствима”. Исто дана, због одбијања да изврши наредбу, Духонин је смијењен са дужност, а на његово мјесто је постављен бивши заставник императорске армије Николај Кириленко, који је планирао да лично започне преговоре; истовремено, народни комесар за спољне послове Лав Троцки упутио је ноту свим амбасадама савезничких држава, позивајући их да објаве примирје и започну преговоре.
мини|десно|Источни фронт у јануару 1918. године
Предсједавајући СНК Владимир Лењин је послао телеграм свим пуковима фронтовских војски, у којем се налазио непосредни апел војницима: „Нека пукови, који се налазе на положајима, одмах изаберу оне који су овлашћени да формално започну преговоре о примирју са непријатељем”. Као резултат тога, у неколико дијелова Источног фронта започела су братимљења. Истог дана, дипломатски представници савезничких земаља на састанку у резиденцији амбасаде САД у Петрограду одлучили су да игноришу ноту совјетске владе. Сљедећег дана, шефови војних мисија савезничких земаља при штабу врховног команданта предали су Духонину колективну ноту коју су потписали представници Уједињеног Краљевства, Француске, Јапана, Италије, Румуније и Србије, у којој су протестовале због кршења споразума од 5. септембра 1914, којим је савезницима забрањено закључивање сепаратног мира или примирја; Духонин је садржај биљешке пренио свим фронтовским командантима. Истовремено, Народни комесаријат за спољне односе обратио се амбасадорима неутралних држава са приједлогом да посредују у организацији мировних преговора. Представници Шведске, Норвешке и Швајцарске ограничили су се на обавјештење о примању ноте, а амбасадор Шпаније је одмах повукао своју изјаву да је нота прослијеђена у Мадрид.
Њемачки генерал Ерих Лудендорф, чим је добио прве информације о томе да су бољшевици преузели власт у Петрограду, развио је план одлучне офанзиве дуж цијелог Западног фронта са учешћем дивизија пребачених са истока — план који је одобрио кајзер, био је посљедња нада Њемачке да преокрене ток рата прије масовног доласка америчких јединица у Европу (види: Прољећна офанзива). Као резултат тога, њемачка Врховна војна команда је обавијестила Рајхстаг, прелазећи линију фронта у рејону Двинска, о својој сагласности за почетак преговора о примирју у Брест-Литовску са совјетском владом.
Закључивање примирја мини|десно|Потписивање споразума о примирју 15. (28) децембра 1917.
Дана делегација совјетске владе предвођена Адолфом Јофом, стигла је у неутралну зону и наставила према Брест-Литовску, који је био штаб њемачке команде на Источном фронту. У почетку се претпостављало да ће делегација имати 15 чланова, али је на крају састав проширен на 28. Као опуномоћени — чланови Сверуског централног извршног комитета — делегација се састојала од 9 људи: Лав Каменев, Григориј Сокољников, Анастасиј Биценко, Сергеј Масловски, морнар Федор Олич, војник Николај Бељаков, земљорадник Роман Сташков, радник Павле Обухов и Јофе. Још 9 — капетан прве класе Борис Доливо-Добровољски, пуковници Владимир Шишкин и Андреј Станиславски, потпуковници Феликс Мороз, Константин Берендс, Василиј Сухов, Џон Фоке и Карл Зедин — били су „чланови војне консултације” из реда официра бивше императорске армије предвођени Василијем Аљтфатером, а 10 осталих — преводиоци Владимир Соколов, поручиник Андреј Шчуровски и Штукгољдт, телеграфисти Карл Герберсон, Василиј Иванов и Иван Артарјан, писар Бронислав Војшвило и наредници Иванов и Коршунов — били су чланови особља одређеног као „чланови делегације” предвођени секретаром Лавом Караханом.
У Брест-Литовску совјетски представници су се састали са делегацијом Централних сила, коју су чинили њемачки генерал Макс Хофман, аустроугарски потпуковник Херман Покорни (говори руски), османски генерал Зеки-паша и бугарски пуковник Петар Ганчев. Као незванични политички савјетници у преговорима о примирју, који су се односили искључиво на војна питања, присуствовали су дипломате Кајетан Мереи и Имре Чаки. Присуство жена у совјетској делегацији изазвало је оштру реакцију војника Централних сила: „Је ли и то делегат?”.
Преговори, који су били совјетски деби на међународној сцени, почели су и трајали су три дана: док је њемачко-аустроугарска делегација у рукама имала спремне пројекте примирја, совјетски представници нису имали ниједан документ. У исто вријеме, совјетска делегација је инсистирала на јавности састанка: као резултат, размјена мишљења за преговарачким столом додатно је забиљежена и послије усклађивања руских и њемачких тестова, одмах је постала јавна, што је допринијело привлачењу пажње свјетске штампе на преговоре. Јофе је тражио да се разговара о обустави непријатељстава на свим фронтовима, али није имао овлашћење од земаља Антанте, а Хофман је имао овлашћење од свог генералштаба, па је постигнут договор да се разговара само о примирју на Источном фронту.
Дана совјетска делегација изнијела је своје виђење примирја: шестомјесечно примирје; повлачење њемачких снага из Риге и са Монсундских острва; забрањује је премјештање њемачких снага на Западни фронт. Као резултат преговора постигнуто је примирје, по којем: закључено је примирје у периоду од 24. новембра (7. децембра) до 4. (17) децембра; снаге су остале на раније окупираним положајима; пребацивање војних јединица, осим оних које су премјештање већ почеле, забрањено је. Преговори су прекинути због потребе совјетске делегације, која у то вријеме није имала непосредну веза са Петроградом, да се врати у главни град Руске СФСР и добије упутства о својим будућим дјелатностима.
мини|десно|Размјена робе између њемачких и совјетских војника (фебруар 1918)
Дана Троцки је упозорио амбасадоре Уједињеног Краљевства, Француске, Сједињених Америчких Држава, Италије, Кине, Јапан, Румуније, Белгије и Србије, да су преговори у Брест-Литовску прекинути на недјељу дана и познао је владе „савезничких земаља да одреде свој став” према њима. На засједању СНК-а расправљало се о упутству совјетској делегацији на мировним преговорима — у одлуци СНК записано је: „Упутства о преговорима — заснована на ’Декрету о миру’”. Када је Лењин израдио „Конспект програма мировних преговора”, у којем је представио свој виђење концепта „анексије”, а увече је Сверуски централи извршни комитет усвојио резолуцију-указ делегације, изражавајући одобравање њених претходних поступака. У саставу делегације су извршене измјене: „представници револуционарних класа” били су искључени из њеног старог састава (морнар, војник, земљорадник и радник), а број је надокнађен официрима — генерали Владимир Скалон (починио самоубиство), Јуриј Данилов, Александар Андогски и Александар Самојло, потпуковник Иван Цеплит и капетан Владимир Липски.